TRANSHUMANISTIČKA LJUBAV

Film: Titan (Titane)
Režija: Žilija Dikurno
Scenario: Žilija Dikurno
Uloge: Vensan Lindon, Agat Rusel, Garans Marilije
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

"Morate biti mnogi da biste bili jedan."
- Žilija Dikurno

Žilija Dikurno je autorka koja me je potpuno osvojila svojim prvim dugometražnim filmom "Sirovo" (Grave, 2016.), koji je doživeo fenomenalan uspeh kako kod kritike, tako i kod publike, o čemu svedoče i dvadeset i četiri nagrade pokupljene na raznim svetskim festivalima. Pet godina kasnije, stiže nam njen drugi film.

"Titan" je premijerno prikazan ove godine na festivalu u Kanu, gde je dobio Zlatnu palmu. Ovaj film, za razliku od prvog, koji je bio linearna priča o odrastanju, ima mnogo kompleksniju strukturu, kako narativno, tako i tematski. To će sigurno odbiti veliki broj ljubitelja horora koji od istog očekuju sat i po vremena lagane i krvave zabave.

 

"Plakao sam na kraju filma, a nisam znao zašto" reči su jednog od gledalaca i to prilično dobro sumira uzburkani osećaj u vama koji će potrajati nekoliko dana nakon gledanja ovog filma. Dikurno se bezkompromisno bavi osetljivim temama (pogotovo za našu konzervativnu sredinu), poput polnog i rodnog identitea, rodnih uloga i transhumanizma.

Ipak, iza bizarne premise, koja je nastala inspirisana autorkinom noćnom morom, o devojci koja nakon saobraćajne nesreće odrasta sa titanijumskom pločom u glavi i razvija seksualnu fiksaciju na automobil, leži jedna univerzalna ljudska priča. Naša glavna junakinja Aleksija (Agat Rusel) će kroz niz transformativnih iskustava pokušati da ostvari svoju autentičnu egzistenciju. Na tom putu će biti suočena sa raznim formama zlostavljanja, od blažih pritisaka ka konformizmu, pa sve do ekstremnijih oblika u vidu seksualnog nasilja, a sve sa ciljem da dođemo do odgovora na pitanje: "Postoji li ljudskost izvan društvenog konstrukta?"

 

Ovo sigurno zvuči još konfuznije, jer pokušavam da jedan nekonvencionalan narativ sumiram bez spojlera. Ali samo iskustvo gledanja je mnogo luđe od toga. Dikurno ima potpuno formiran autentičan izraz i porediti je sa drugim autorima nije fer. Ali ako bih pokušao da dam referencu za njen estetski izraz, rekao bih da izgleda kao fuzija Linčovske logike snova i Kronenbergovskog transhumanističkog body horora.

Oni neoprezni, koji još nisu odustali od čitanja teksta možda misle da je ovde samo problem u eksplicitnosti splattera francuske škole horora. I oni još misle, izdržao sam "Mučenice" (Martyrs, 2008.), "Krvavu romansu" (Haute tension, 2003.) i "Otpozadi" (Irréversible, 2002.), ovo nije ništa za mene. Žao mi je, ali i vas moram razočarati. Ovaj film ima veoma malo eksplicitnih gore scena i one koje postoje su uglavnom sugerisane. Ako osetite mučninu gledajući ovaj film, ona će biti egzistencijalne prirode.

 

 

Ovo je film koji bih svima preporučio zbog njegovih kvaliteta, ali znam da će se malom procentu ljudi dopasti. U svakom slučaju, ova autorka ne prestaje da iznenađuje i slobodno mogu da kažem da ima potencijal da postane jedan od najznačajnijih autora svoje generacije. 

Aljoša Tomić

HOROR STRANA ŠOU BIZNISA

Film: Prošle noć u Sohou (Last Night in Soho)

Režija: Edgard Rajt
Scenario: Edgard Rajt, Kristi Vilson Karins
Uloge: Tomasin Makenzi, Anja Tejlor Džoj, Met Smit
Produkcija: Velika Britanija, 2021 

Trajanje: 106 min

Premijerno film je prikazan na 78. Venecijanskom Internacionalnom Filmskom Festivalu 4. septembra, a u Britaniji na Londonskom Filmskom Festivalu 9. oktobra. Ove premijere na žalost nisu dočekale dve glumice filma Dajana Rig i Margaret Nolan. Obe su preminule tokom 2020. godine, a film je posvećen upravo njima.

Kod nas je stigao vrlo brzo u bioskope, kao i u bioskope širom sveta. Ono što publici prvo privlači pažnju u vezi ovog filma jeste glumica Anja Tejlor Džoj koju znamo iz, slobodno mogu reći, kultnog filma „Veštica“ (The Witch, 2016.), a potom svakako ime reditelja koje nije nepoznato, a vezano je takođe za jedan klasik horor žanra. Reč je Edgardu Rajtu i njegovom prvom filmu „Šon živih mrtvaca“ (Shon of the dead, 2004.).

Iako je pored ove horor komedije uglavnom režirao neke akcione krimi filmove, ili tinejdžerske komedije, nije se loše pokazao sa ozbiljnim horor narativom kakav ima ovaj film. 

Sama radnja i ne počinje kao horor. Mlada devojka koja živi sa bakom, Elouiz (Tomsin Makenzi) iz malog mesta odlazi na studije u London. Povučena i staromodna, zaljubljena u modu i muziku šezdesetih, ne snalazi se u među svojim urbanim vršnjacima u studentskom domu. Rešava da napusti studentski dom i nalazi privatni smeštaj kod gospođe Kolins (Dijana Rig).

Ubrzo nakon useljenja javljaju joj se vizije o devojci Sendi (Anja Tejlor Džojs) koja je nekad stanovala u istoj sobi. Sendi živi upravo u šezdesetim i ima san da postane pevačica i zvezda šou biznisa. Prateći njen život kroz svoje vizije otkriva mnoštvo stvari o noćnom životu Londonu o kojima devojka iz provincije nije mogla ni da sanja. 

Film je interesantan, uzbudljiv i misteriozan sve do poslednjih deset minuta. Onda pri konačnom raspletu počinje da se pretvara u najveće đubre sve sa boss fight-om i naravno srećnim krajem za koji čak nema valjane narativne osnove.

Ali dok još ne znate kakva vas svinjarija čeka na kraju možete da uživate u avanturi mlade Elouiz pred kojom su kako egzistencijalni tako i psihološki izazovi. Priča može da vas navede na zaključak da ste otkrili određene stvari, pa potpuno da vas prevari obrtom i to je ono što čini najveći kvalitet ovog filma.

 

Tema filma je takođe aktuelna jer se bavi životom mlade žene unutar šou biznisa jednog velikog grada. Šta je tu što je strašno? Upravo su određeni aspekti realiteta koje kinematografija i narativ pretvaraju u horor motive. Drugim rečima, kroz horor poetiku film predstavlja sve one slutnje i strahove koje jedna mlada žena može da ima ulazeći u svet noćnog života. 

 

Čitav film je nekako kao priprema za sam rasplet koji je toliko očajan. Ja mogu samo da kažem da sam razočaran filmom u celini, ali ne mogu da kažem da mi je bio katastrofalan.

Ukoliko možete da nađete snage da progutate patetičan mejnstrim završetak, posavetovao bih vas da čak i odete u bioskop jer naravno, filmsko platno je filmsko platno. Međutim ako vas nije zaintrigirala ova priča ni malo i mislite da će to biti gubljenje vremena, odustanite od te ideje i sačekajte da se film pojavi online ili ga jednostavno preskčite.

Nenad Lančuški

JEDAN OZBILJNO VEŠTIČIJI FILM

Film: Hagazusa: Pagansko prokletstvo (Hagazussa)

Režija: Lukas Fajgelfeld 

Scenario: Lukas Fajgelfeld  

Uloge: Aleksandra Cven, Selina Peter, Klaudia Martini

Trajanje: 102 minuta
Proizvodnja: Austrija/Nemačka 2017.

Pred nama je jedan ozbiljno dobar autorski film, drama u tri čina, pisca i scenariste Lukasa Fajgelfelda. Ovaj film predstavlja njegov režiserski debi u smislu Lukasovog prvog komercijalnog filma koji je namenjen biskopskom prikazivanju. Film je na najrazličitijim festivalima prisutan od 2017. godine i predstavlja pravo malo remek delo nezavisne, ali i evropske filmske tradicije i produkcije. Od 2019. dostupan je u bioskopima i preko interneta u celom svetu.

Veoma upečatljiv, čulan, film koji će vas definitivno ostaviti na tankoj granici između jave i snoviđenja, interferiraće se u prizore vaše svakodnevice i lako je moguće da će vam biti potrebno nekoliko dana da ga svarite.

Alati pripovedanja u filmu, od slike i zvuka do same priče predstavljaju jednu vešto kombinovanu celinu oblikovanu tako da svaki od njih ima svoje precizno mesto i svoj značaj. Niti jedan potez rediteljski, niti scenatristički, nije uzaludan. Svi vidovi naracije sliveni su u jedinstveno iskustvo i krctati su preplitanjem značenja i prizora. Amplituda evociranih osećanja u gledaocu oscilira od naivnosti pastoralnih alpskih pejzaža i utešne lepote prirode do užasa izolacije, društvene stigme i mentalnih poremećaja. 

Istražujući teme paranoje i sujeverja u Evropi 15. veka, autor pripoveda celinu života glavnog ženskog lika, njene osobenosti i mesto unutar zajednice. Film je potuno jednostavan i elegantno izveden, iako samo gledanje možda na vas neće ostaviti taj utisak. Ne dajte da vas bogatstvo impresija kojima se narator služi zavara. U svojoj suštini premisa je sasvim jednostavna.

Glavni lik, Albrun (Aleksandra Cven) je jedna žena, koja živi povučenim životom, u kolibi malo izvan sela, kao što je živela i njena majka pre nje i verovatno majka njene majke. Taj jedan jednostavan detalj je ključna razlika koja od nje pravi ono drugo – aktera radnje, u glavama njenih suseda iz sela, ali! Zastanite! Opazite! I u vašoj glavi jednako. Sve drugo može biti i da se nije dogodilo, ali činjenica da ne učestvuje u javnom životu sela čini je jednom ženom za razliku od svih drugih žena u zajednici. 

Film je samo jedan od mnogih pokušaja u kolektivnoj svesti čovečanstva da se javno interpertira ono što je privatno i lično i za šta je oko/uho javnosti uskraćeno. Autor ovog filma omogućava gledaocu da zaviri u to privatno, ali se uzdržava od bilo kakve moralno-vrednosne ocene karaktera ili okolnosti u filmu. Iako ne poziva gledaoca da se moralno odredi spram likova, ipak film na pitanja moraliteta i običajnosti jasno upućuje kroz primer  stigmatizacije pojednica koji zajednicu lišava uvida u lično jer izostaje iz konvencionalnog učešća u javnom životu zajednice. 

U podnaslovu filma stoji "gotska bajka", ili da budemo još precizniji u prevodu: "gotska narodna priča". Film u različitim izdanjima ima i druge podnaslove: "prokletstvo veštice" ili "pagansko prokletstvo". Bajkovita atmosfera filma zaista sadrži sve relevantne elemente za priču o vešticama: simbole smrti, aluzije na kugu i druge zaraze, mistiku života u izolaciji i samodovoljnosti, osudu sredine, konačno i punokrvne horor elemente na način kako bi ih necenzurisano ispričala braća Grim.

Ono što film nema jeste veštica kao proizvod kapitalizma koji ono istinski strašno u ovoj reči omekšava i ulepšava, te prodaje kao uvrnuti, autsajderski, ali dopadljivi životni stil koji svaka od nas može da izabere. Nema metle, crnih mačaka, niti punog meseca, samo sirova stvarnost življenja sa samim sobom u jednom fatalističkom svetonazoru gde ne možeš biti drugo od onoga što jesi i što svi o tebi misle da jesi. 

 

Reč "hagazussa" ima svoj koren u starovisokonemačkom hexe, u osnovnom značenju, još na početku 20. veka odnosi se na vešticu. U doslovnom prevodu na engleski je hedge-sitter - "čuvarka ograde" – žena koja boravi na granici između pitomog kultivisanog zemljišta i divljine šume, bavi se skupljanje lekovitih trava, narodnom medicinom. To je doslovno slučaj sa glavnom junakinjom koja živi izvan sela na obodu šume i čuva koze na obroncima Alpa.

Ali danas unutar sebe ima širinu i podrazumeva bilo kakav nekonvencionalni pristup duhovnim praksama.

Da li referiranje na starovisokonemački ima za cilj da podseti na hajdegerijansko traganje za suštinom bitka koje se upravo krije u srcu jezika? Tome da su reči toliko značajne, po meni, govori u prilog činjenica da se u filmu oskudno koriste, skoro kao da svaka košta bogatstvo. U srcu savremenog, širokog značenja reči "hagazussa" krije se ključ kroz koji autor posmatra celu priču i ja nisam mogla da se ne pitam: šta je starije, veštica ili veštičarenje?

Sam pojam veštice se vešto dekonstruiše pojedinačnom upoznavanjem sa svakim od "stereotipa"o vešticama i njihovim smenjivanjem i usklađivanjem kroz naraciju dok autor traga za odgovorm na pitanje: šta od toga kako nas drugi vide definiše nas same u vlastitim očima? Drugim rečima autor se kroz sva tri čina filma poigrava prepoznatljivim obeležjima "veštičje profesije" da bi ukazao na nekoliko faktora koji formiraju identitet svakog od nas: postoje stvari koje naprosto jesmo, zbog onoga što radimo i onoga što nam rade i postoje stvari koje jesmo zato što nas tako vide oni koji posmatraju ono što radimo. 

Ponekad se ta dva slivaju u gortesknu usklađenost spoljašnjeg i unutrašnjeg koje se ogledaju i prate međusobno, oslobađajući nas i zgražavajući istovremeno. Autor ovog ostvarenja ne libi se pornografske eksplicitnosti da bi posegnuo i za jednim i za drugim! 

Kako god da odučite da posmatrate ovaj film, kao metaforu za pitanje identiteta, kao slojevitu bajku u kojoj se prepliću zbilja i uobrazilja natprirodnih i neprirodnih elemenata koji za cilj ima izazivanje užasa u gledaocu ili arthaus film sofitsticirane čulnosti, ovo ostvarenje može vas ostaviti sa temperaturom za naredna dva tri dana kao što se desilo meni. Verovatno nije za svakoga, ali svakome bih preporučila da pokuša i vidi koliko može da izdrži!

Nina Stefanija Blažević

ŽIVOT POČINJE U TRIDESET TREĆOJ

Dilan Dog je strip heroj koji je sa nama već trideset i tri godine. Slobodno možemo reći da je svetski poznat sa milionskim tiražem sa kojim je štampan u celom svetu devedesetih godina. U trenutku kada je počeo da izlazi 1986. godine, kao stripsko izdanje, ovaj serijal predstavlja zaokret izdavačke kuće Serđo Boneli Editore od vesterna ka savremenijim i potpuno drugačijim temama.

Uz mnoštvo referenci na pop kulturu, radnje smeštene u atmosferu horor misterije, ovaj strip predstavlja otklon od svega što je bilo prepoznatljivo kao tema stripova ove izdavačke kuće do tad. Isto tako i za našu domaću publiku jer čuveni Bonelijevi stripovi, poput Texa, Bleka Stene ili Zagora jesu upravo definicija stripa za veliki broj yu-nostalgičnih generacija. Dilan je predstavljao otklon i po tome što zbog svog tugaljivog šarma tragičnog anti-junaka, zaljubljive i izuzetno senzualne prirode i fizičke sličnosti sa glumcem Rupertom Everetom jeste prvi strip ovog izdavača koji je većinski osvojio srca ženske publike.

Večito melanholični detektiv tragične i podjednako misteriozne prošlosti, iz pera Ticijana Sklavija, proveo je preko tri decenije u vrtlogu noćnih mora, istražujući čudovišta i čudovišne umove negativaca koliko i vlastita egzistencijalna pitanja, vežbajući “Đavolovu sonatu” na klarinetu i sklapajući jedrenjak u malom stanu u ulici Krejven Roud broj 7. Tamo je naravno uvek i njegov pomoćnik Gručo koji je u potpunosti zasnovan na liku Gruča Marksa, poznatog američkog komičara, koji izluđuje Dilana, ali i čitaoca glupim šalama, ali isto tako pomaže u odsudnim trenutcima dobacujući upravo neku opasku, a češće pištolj Dilanu, što se ispostavlja odsudnim za dalji tok radnje.

Ovaj strip je čudna mešavina holivudske sladunjavosti i horor senzibiliteta izrečene na italijanski način kroz giallo formulu koja sa ovim stripom dobija svoj meta nivo i autorefleksiju. Giallo je format koji referira na klasične detektivske romane gde glavni junak spletom okolnosti biva suočen sa misterioznim zločinima koje mora da istraži te se suoči sa ubicom i razotkrije ga, naravno uz usputnu romansu sa prelepom i zavodljivom devojkom.

Sklavi je na neki trashy, ali uzvišen način obogaćuje atmosferom horor misterije i velikim brojem pop-kulturnih referenci, te mnoštvom filozofičnih i mističkih pitanja, od onih vlastitog identiteta do duhovnih i religioznih verovanja, pitanjima života posle smrti ili ishoda sudbine civilizacije u slučaju zombi apokalipse. Italijanski giallo horor i njegova popularnost su možda i sam uzrok postanka ovog stripa. Ne tako redak manir preuzimanja svega što je u Holivudu popularno još na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete započeo je talas italijanskog zombi horora. Od mnogih snimljenih neki filmovi vratili su se u svet kao vrlo popularni naslovi, npr. Fulčijevo “Ostrvo živih mrtvaca” (Zombi 2, 1979. godine).

Dilanove prve epizode upravo se bave temom zombija suštinski pod uticajem Romerovih Noći i Zore Živih mrtvaca (Night of the Living Dead, 1968. i Dawn of the Living Dead, 1978.) da bi kasnije uvele i druga horor čudovišta od vampira, do vukodlaka i svih drugih likova popularnih u mitologijama i folkloru različitih kultura, a koji su svoje mesto nalazili i u horor filmovima. Bez obzira na sve, od bogatstva tema i količine materijala do scenarističkih i tehničkih mogućnosti, Dilan do dana današnjeg nije dobio pristojnu ekranizaciju na filmskom platnu, a još manje poznato, na televizijskom ekranu.

Iako na IMDB možete pronaći spisak od nekolicine naslova koji sadrži različite formate, dva su zaista relevantna i na njih se možemo osvrnuti. Tu su Mikele Soavijev “O smrti ljubavi” (Dellamorte dellamore, 1994.) i Kevin Munroov "Dilan Dog: U tmini noći" (Dylan Dog: Dead of night, 2011.). Kao fan stripa moram reći, oba filma predstavljaju svojevrsno ludilo, dva sasvim suprotna kraja potpunog ludila.

“O smrti ljubavi” je reprezent evropskog tipa intelektualizovanog ludila izvedenog do apsurda radnjom filma koja je prepuna non sekvitura predivno estetizovanih oslanjanjem na estetiku i senzibilitet stripa. Glavni junak ovog filma uopše nije Dilan Dog, dok ga, ironičnog li slučaja, igra baš Rupert Everet po kome je Dilan nacrtan. Glavni lik u filmu je Frančesko Delamorte (majčino devojačko Delamore), neka vrsta Dilanovog alter-ega lika iz romana Ticijana Sklavija, koga Dilan sreće u jednom od specijalnih izdanja brojeva stripa. 

Frančesko je čuvar groblja u malom italijanskom mestu, ima pomoćnika Gnakija. Oni čuvaju groblje, ne od napada ili skrnavljenja spolja već od onih unutra, koji tu dođu na počinak, ali ne žele da ostanu mrtvi. Na neki način njih dvojica čuvaju učmali gradić prepun palanačkih klišeiziranih likova, svi dani su isti, vlast je korumpirana i ne bavi se realnim problemima građana, siledžije Frančeska prozivaju za impotenciju (o kojoj je sam namerno proširio glas) dok on proživaljva intenzive ljubavne drame prepune erotskog i ali i horor naboja sa mnoštvom ženskih likova koji uvek imaju lik glumice Ane Falki koja ih sve tumači. 

Film će se posebno učiniti apsurdnim onima koji nikada nisu čitali strip, ali fanovi će naći dovoljno razloga da u filmu uživaju od početka do kraja. Od sladunjavih romantiziranih do šokantnih nekrofiličnih momenata, ovaj film sadrži koncentrat poetskog naboja stripa za odrasle – što Dilan Dog u suštini jeste, sposoban da nas sablazni, ali i razneži nad misterijama i užasima života od kojih su možda najveće sadržane u ljubavi i prijateljstvu.

Drugi pol ludila sažet je u  Munroovom Dilan Dogu koji je prava pravcata amerikanizovana kapitlistička holivudska travestija ovog junaka, oličena prvenstveno u tome što večito tugaljivog, vižljastog i egzistencijalno napaćenog, ali zaljubljivog istraživača noćnih mora glumi amerikanac četvrtaste brade koji je tumačio i lik Supermena - Brendon Raut, dok njegovog pomoćnika glumi ni manje ni više baš višestruki interpertator uloge Džimija Olsena, Sem Hantington. I da se razumemo, Hantington je još lako, najsvetlija točka ovog ostvarenja protiv koga nemam baš aposlutno ništa. Sve drugo je toliko pogrešno!

Primetili ste svi sigurno koliko američke verzije svih evropskih ekranizacija gube svoje oštre crte, vižljaste figure i suštinsku napaćenost, uključujući i šarm koji to povlači. Ako niste uporedite za vežbu serijale poput "Parova" (Coupling, 2000.), "Ljudskost" (Being Human, 2011.) i "Besramnika" (Shameless, 2011.). U "Besramnicima"  je još Džon Mejsi časni izuzetak koji britkim tumačenjem glavnog lika u seriji nadmašuje svoj evropski uzor. 

Ali sa likom Dilana zaista su uprskali. Od početka filma imala sam asocijacije na Nika Slotera, Džona Vika, seriju "Prvobitni" (The Originals, 2013.) i svašta nešto drugo, osim Dilan Doga. Osim imena ulice i odela, ova dva lika nemaju mnogo toga zajedničkog. Iako je film krcat veštački nalepljenim referencama na strip, kao što su imena, posteri i slike koji se kao slučajno nađu u kadru, to nije dovoljno da nas ubaci u atmosferu priče i avanture na koju smo navikli. O ovom filmu ne vredi govoriti osim kao o višestrukom promašaju, a mislim da bi na brisanje iz istorije filmskih ostvarenja rado pristali i svi oni koji su učestvovali u stvaranju istog.

Nedavno je najavljena serija u produkciji Džemsa Vana. Ovo bi moralo da izazove znatiželju i isčekivanje, pogotovo kod domaće publike s obzirom na kulturni značaj koji ovaj horor strip serijal ima kod nas kao jedini horor strip serijal koji je izlazio u kakvom takvom kontinuitetu na teritoriji EX-Yu do danas.

Nepoznato je još za koju TV mrežu ili striming servis će serija biti produkovana, niti ko su scenaristi, a kamoli kasting, ali saradnja je potvrđena i od predstavnika Bonelija i ono što se zna je da bi serija trebalo da sadrži 10 epizoda. Van sam se deklarisao kao ljubitelj Dilana Doga još od tinejdžerskih dana, čije avnature je listao iako nije znao italijanski jezik, već je pratio radnju samo na osnovu slika u stripu. 

Znajući Vana kao živu legendu horora i to da njegova produkcijska kuća Atomic Monster radi neke od najpopularnijih naslova trenutno (uključujući “Prizivanje zla 3”) zaista se nadam da će Dilan konačno dobiti ekranizaciju dostojnu višedecenijskog strip junaka koji je sada možda u najboljem životnom dobu, da simbolično u skladu sa godinama (33) vaskrsne i počne novi život u novom do sad za njega neistraženom mediju.  

Nina Stefanija Blažević

(PRVA I) POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu "Pokazivač" 17.12.2014. godine.

 O Đorđu Kadijeviću i njegovom opusu televizijskog horora je već dosta toga rečeno, ponovljeno, naglašavano i svojevremeno hvaljeno ili kuđeno. Neosporiva činjenica je njegov ne mali skup filmova pretežno ovog žanra, snimljenih uglavnom sedamdesetih i uglavnom sa (srpskim) televizijskim budžetom. Što se primećuje, ali što ne umanjuje veštinu rediteljskog zahvata. Svoju karijeru horordžije je kasnije krunisao filmom „Sveto mesto“, adaptacijom kratke priče „Vij“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Njegovi filmovi, zaključno sa gorepomenutim, drže posebno kultno mesto u Srba (a i šire po Balkanu) i sačinjavaju istorijat srpskog horora u njegovoj glavnini.

Mnogo više je rečeno o književnom radu Milovana Glišića. Majstor svog zanata, Glišić je u svojim kratkim pričama znao gde i kako da udari; satirična crta mu je skoro uvek polazila iz srpskog sela, iz neoprostive ruralne sredine i njenog suprotstavljanja urbanoj. Glišić je voleo da potkači i sveštenstvo, i – najčešće gradske – vlasti, i intelektualce, a povremeno i samog seljaka, gde je bilo potrebe. Iako treniran u duhu ruskih realista, Glišić se nije libio od korišćenja (i povremenog ismevanja) natprirodnog u svojim pričama, te ima pomena vampira, psoglavih, vidovitih, drekavaca, zduhaća i sl. Naravno, uz vrhunsku pripovetku „Prva brazda“, Glišić je u Srba najprepoznatljiviji po još dve, vrlo karakteristične pričice koje upravo rabe natprirodno, zvane „Glava šećera“ i „Posle devedeset godina“. I naravno, obe su doživele kasniju filmsku ekranizaciju.

Što sve vodi do „Leptirice“, a „Leptirica“, kao i svaki adekvatni prvenac, je vodila do sledećeg, te idućeg horor filma. Ali nijednog njoj sličnog, barem na domaćem horor terenu. Samim tim što je filmski unikat, „Leptirica“ drži specijalno mesto u očima domaće publike. Svojevremeno se sećam diskusije o istom sa jednom starijom, u mojim tinejdžerskim godinama vrlo privlačnom devojkom, koja ga je nanovo gledala sad već daleke 2008., i naglasila da ima nečeg u „Leptirici“ što joj je zaista strašno, što je pogađa više od američkih horora. Naravno, američki horori su, u tužnoj većini, uglanom lagani i ne preterano uticajni (sa izuzecima, naravno, u klasicima žanra poput „Psiha“ i „Isterivača đavola“, kao i sa nešto alternativnijim naslovima; ovde govorimo o slešer đubretu koje se usluživalo našoj filmofilskoj publici tada već zadnjih osam godina), te je ovo poređenje ekvivalent poređenju trkačkog konja sa obogaljenim krmkom u domenu brzine. Međutim, „Leptirica“ nosi mnogo toga u sebi što je odvaja od proseka u nas, i ovo sad ide dalje, van granica horor žanra.

Prvenstveno, tu je kvalitet adaptacije. Glišićeva pripovetka „Posle devedeset godina“ je ovde maltene cela preneta. Sve je tu, od Strahinjine svadbe, preko vodenice i Save Savanovića, do seoskih ispičutura i onakvog humora kakvo samo ruralno valjevsko područje može da ponudi. Kadijević je znao da mora adaptiranju Glišića da priđe upravo tim očima, jednim seoskim mentalitetom, što autentičnije. I to se vidi. Seoski predeli, starinske kuće, narodna nošnja, hrišćanska tradicija pomešana sa narodnim običajima iz pradavnine, osećaj marljivog, poljskog, poštenog prostonarodnog rada. Jedan od razloga zašto su serije sa selom u svom centru (a vala, ima ih: „Selo gori, a baba se češlja“, „Seljaci“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, itd.) toliko popularne je upravo ta srodnost izvornog Srbina, čoveka sa pašnjaka i sa njiva, sa modernim Srbinom, zaodenutim tehnologijom, urbanizmom, žurbom, glavoboljama i prilivom spoljnih uticaja. I u toj i takvoj sredini mora da uspe jedno domaće biće poput vampira, jer je upravo odatle poteklo. Može vampir da se smuca po gradovima, ništa ga ne zaustavlja, ali je lepo ponekad vratiti se kući, a Kadijević je rešio da mu za taj put obezbedi lep prevoz.

Pored kvaliteta adaptacije, tu je i šarm niskobudžetne produkcije, kao i sama činjenica da je ovo rađeno za televiziju. Medijum televizije, za razliku od filmskog, sebi dozvoljava slobodu glede kreativnosti, ili je barem dozvoljava više. Naravno, budžet će biti manji, ali to upravo stavlja autora u situaciju gde mora da da sve od sebe, da pribegne kreativnosti i lukavstvu u izražavanju. Što ne uspe uvek, i što se vidi u „Leptirici“; televizijska produkcija vuče glumce koji su ili slabi u svom zanatu, ili dobri, ali ne daju sve od sebe u proizvodu koji ne zarađuje mnogo. Ove reči lepo karakterišu izvedbu Mirjane Nikolić u ulozi Radojke i tada mladog Petra Božovića u ulozi Strahinje. Za razliku od seljana, koji su autentični da autentičniji ne mogu da budu, ovo dvoje se ne uklapaju, budući da glume kao u školskoj predstavi – neujednačeno, sa lošim intonacijama, nerealnim emotivnim reakcijama i sl. Ali, kao u svakom filmu s kultom iza sebe, ovo samo doprinosi ljubavi publike prema datom delu.

Nešto što je, ipak, novo u ovom filmu, a što ide u nasleđe srpskoj filmskoj sceni, čak nije ni to da uvodi izvornog srpskog vampira, verovatno po prvi put na polju filma, već to što je ovo jedan od retkih filmova na domaćoj sceni gde je žena glavni negativac. Radojkino preobraženje u vampirušu je zateklo mnoge gledaoce, i naravno je devijacija izvorne Glišićeve priče i jedna od umetničkih sloboda Kadijevića. Međutim, sa kreativno-umetničke strane, ovo je briljantan potez. Sa jedne strane, dodatno uliva strah u oba pola srpske publike, gde muškarci, kao glave srpske kuće, vide svoju nemoć nad ovom malopređašnjom slabašnom curicom sa sela (čime se, verovatno nenamerno, preispituje ceo porodični bezmalo hijerarhijski partijarhalni sistem u Srba), a žene strepe od neizbežne sudbine smrti i raspadanja samim pogledom na Radojkino povampireno izopačeno lice (koje, tehnički gledano i uzev u obzir televizijski budžet, izgleda smešno, ali sa ništa manjim uticajem na publiku od svog prvog emitovanja). Sa druge strane, ovo daje srpskom filmskom panteonu jednu svežu perspektivu na negativce, gde to više nisu vojnici, birokrate, mafijaši, učeni ljudi, korumpirani doktori ili ulični nasilnici, već jedna krhka deva koja jednim potezom postaje ono čega se uopšteno ljudi, a konkretno Srbi najviše boje još od svojih kolektivnih prvih koraka. 

Ovakvih filmova, sa svim svojim vrlinama i manama, nema mnogo na našim prostorima i mogu se nabrojati na prste obe ruke. A poražavajuće je to što im se ne pruža dovoljna pažnja od strane domaćih kulturnih udruženja, pošto ovakva ostvarenja zaslužuju remasterizaciju i uvršćenje u istorijske anale domaćeg filma. Trenutno je „Leptirica“ usamljena u svom životu na filmskom platnu, bez mnogo sličnih celuloidnih vršnjaka. Ali vreme je najbolji sudija, i pokazaće da li televizijski horor ima svoju budućnost kod nas. Ako ovog autora pitate, možda nema, ali imaće. Pa makar to bilo i posle devedeset godina.

Ivan Veljković

KRATKA ISTORIJA ITALIJANSKOG HORORA

Istorija italijanskog filma je duga i neobična. Iako je veliki broj filmova prve polovine XX veka nepovratno izgubljeni jer su uništeni za vreme Musolinijevog fašističkog režima, fašistički režim je dao izuzetan dorpinos razvoju italijanskog filma, prvenstveno osnivanjem Sinečite (Grad Filma). Sinečita je bila ceo grad posvećen filmskoj produkciji, sa najsavremenijom opremom i resursima tog perioda. Sinečita je izbacivala veliki broj komercijalnih filmova, finansirajući čuvene autore i glumce, ali je takođe koristila film u propagandne svrhe režima. Stoga je pojavljivanje neorealističkog pokreta koji prikazuje mračniju stranu realnosti naspram one ružičaste predstavljene u komedijama i romansama Sinečite bio problematičan za režim.

Poster izgubljenog filma
 "Frankenštajnovo čudovište"

Neorealistički pokret je iznedrio autore poput Federiko Felinija i Pjer Paolo Pazolinija, ali i postavio temelje italijanskom žanrovskom filmu koji će doći. Italijani su se bez teškoća snašli na terenu žanrovskog filma, uspešno se baveći komedijom, istorijskim filmom, vesternom, avanturističkim filmom i drugim. Ali ono što je nama interesantno počinje šezdesetih godina XX veka sa čuvenim horor autorom Mariom Bavom. Njegovi filmovi “Devojka koja je znala previše” (La ragazza che sapeva troppo, 1963.), “6 žena za ubicu” (6 donne per l'аssasino, 1964.) i “Lančana reakcija” (Reazione a catena, 1971.) su definisali žanr, a uskoro su mnogi drugi autori manje ili više uspešno krenuli njegovim putem. 

Poster filma "Lančana reakcija"

Iako se za prvi italijanski horor uzima “Frankenštajnovo čudovište” (Il mostro di Frankenstein, 1921.), jedan od filmova od koga je do danas sačuvan jedino promotivni materijal, pravi procvat horor doživljava sa Bavom i nastankom giallo žanra. Reč giallo znači žuto i referira na jeftine krimi romane popularne dvadesetih i tridesetih godina XX veka, a koji su štampani sa žutim koricama. Ovaj žanr je hibridan i kombinuje elemente trilera, horora, misterije i krimića, a često ga smatraju za pretka slasher žanra. 

Klodin Auger i Kris Avram kao
Renata i Frenk u filmu "Lančana reakcija"

Karakteristično za italijanski horor je da su autori aktivno pratili američke filmske trendove, tako da se i tematika italijanskog horora menjala u skladu sa onim šta je u tom trenutku bilo aktuelno u Holivudu. Ipak, giallo je žanr koji se najduže zadržao na italijanskom tržištu, počevši od šezdesetih sve do kraja osamdesetih. Iako kao žanr prati zadatu formulu, neki autori su uspeli da izvuku najbolje iz njega i da stvore od njih današnje horor klasike. Ukratko formula giallo filma je sledeća: negde u nekom gradu (ili ponekad ruralnoj sredini) započinje niz neobično brutalnih i kreativnih ubistava. Naš junak na neki način povezan sa ubistvom započinje svoju istragu, srećući šarolike likove i izbegavajući opasnosti na putu razrešenja misterije, uz opcionalnu usputnu romansu. Glavni lik je obično outsider, i ostali ga likovi posmatraju skeptično, sumnjajući u njegov zdrav razum. Vrhunac je naravno njegov susret sa ubicom i čin razotkrivanja. Na papiru zvuči kao klasična detektivska misterija, ali giallo ima svoj italijanski preokret. 

Dejvid Hemings kao Markus Dejli u filmu "Tamno crveno"

Italijanskim autorima priča i narativna konsistetntnost retko su bile na prvom mestu, ali zato njihovi filmovi imaju stil i estetiku koju ne možete pomešati ni sa jednom drugom. Ekspresionistička upotreba boja i kamere, propraćene mračnim orkestralnim i elektronskim muzičkim kompozicijama često čine giallo vredan gledanja, čak iako njegova dramska vrednost nije proporcionalna estetizaciji. Nigde to nije očiglednije nego kod legendarnog autora Daria Arđenta. Ovaj autor je kroz svoj opus izvršio neverovatan uticaj na oblikovanje savremenog horora, a njegov film “Tamno crveno” (Profondo rosso, 1975.) je arhetipski primerak giallo filma. Zaplet počinje sa demonstracijom parapsiholoških veština nemačke vidovnakinje Helge Ulman (Maša Meril), koja igrom slučaja u publici razotkriva ubicu. Ubica beži neopažen iz prostorije da bi je kasnije posetio u njenom stanu i ubio na brutalan način. Očevidac ovog surovog čina je Helgin komšija, pijanista Markus Dejli (Dejvid Hemings), koji sluteći na čudne okolnosti događaja, započinje svoju istragu mimo policijske. Vrhunski stilizovan ovaj film će ostaviti trajan utisak na vas, a njegova muzika će vas pratiti još danima nakon gledanja. 

Scena iz filma "Tamno crveno"

Kao što sam pomenuo, italijanski autori su se bavili svakim žanrom koji je u datom trenutku imao komercijalni uspeh u Americi, pa je tako osamdesetih zahvaljujući Romerovoj “Zori živih mrtvaca” (Dawn of the Dead, 1978.) u Italiji počeo talas zombi filmova. Italijani su uvek shvatali auotorska prava dosta labavo, snimajući piratske nastavke uspešnih holivudskih filmova, poput “Osmog putnika” (Alien, 1979.), “Ratova zvezda” (Star Wars, 1977.) i “Ralja” (Jaws, 1975.), a isti slučaj je i sa Lucio Fulčijevim filmom “Ostrvo živih mrtvaca” (Zombi 2, 1979.). Distributerski prevod Romerove “Zore živim mrtvaca” u italiji bio je Zombi, tako da je Fulči svoj film predstavio kao nastavak sa imenom Zombi 2. Film je doživeo internacionalni uspeh stvarajući tako konfuziju kada je konačno prikazan u Americi, jer niko nikada nije video prvi nastavak filma po imenu Zombi. 

Scena iz filma "Ostrvo živih mrtvaca"

Fulčijev film prati novinara Pitera Vesta (Jan Mekalok), koji sa En (Tisa Ferou),ćerkom naučnika koji poseduje ostrvo Matul. Oni dolaze na ostrvo gde sreću doktora Menarda (Ričard Džonson) i otkrivaju da su žitelji oboleli od bolesti koja ih pretvara u neuništive zombije. Naravno, sledi bitka za opstanak i pokušaj da napuste ostrvo. Film je doživeo pravi komercijalni uspeh, i pokrenuo lavinu italijanskih zombi filmova. Najveći broj ovih filmova su niskog kvaliteta i dopali bi se jedino ljubiteljima trash i b-filma, ali ne može se osporiti da neki autori nisu pokušali da inoviraju u okviru žanra. Takav je slučaj sa Andrea Bjankijem i njegovim “Noćima strave” (Le notti del terrore, 1981.). Njegovi zombiji se organizuju i koriste oružje dok progone svoje žrtve. Film karakteriše i prilčno bizaran kasting u kom osoba sa poremećajem rasta glumi malog dečaka koji ima...neobičan odnos sa majkom. 

Naoružani zombiji u "Noćima strave"

Nije čudno da su se autori okrenuli eksploataciji, kao i u svakom drugom kreativnom poslu, ako su resursi ili sposobnosti na niskom nivou, kreatori se okreću jeftinim trikovima da bi prodali svoju robu. Ali ni u jednom drugom žanru eksploatativnost nije podignuta na taj nivo kao u mondo filmu. Filmovi ovog žanra su kreirani tako da šokiraju, obično sastavljeni od kratkih inserata koji dokumentuju neobične običaje etničkih grupa širom sveta, a ti običaji najčešće imaju veze sa nasiljem ili seksom. Autori ovih filmova su često imali problema sa zabranama prikazivanja jer su njihovi filmovi bili prepuni surovog nasilja nad životinjama. 

Poster filma "Holokaust kanibala"

Iako po sebi ne spadaju u horor žanr, mondo film je odgovoran za nastanak italijanskog kanibalskog filma. Mnogi autori su se oprobali u ovom žanru, ali najveći trag u istoriji filma je ostavio Ruđero Deodato sa svojim “Holokaustom kanibala” (Cannibal holocaust, 1980.). Ovaj film se smatra za prototip found footage filma, devetnaest godina pre “Veštice iz Blera” (Blair Witch Project, 1999.). Reklamiran kao dokumentarac, film prati spasilačku ekipu koja kreće tragom filmske ekipe nestale na svojoj snimateljskoj misiji u kišnoj šumi na granici između Brazila i Perua. Otkrivajući nemontirani filmski materijal filmske ekipe, saznaju da je za nestanak odgovorno primitivno kanibalsko pleme kakvo nikada ranije nisu sreli. Film sadrži mnoge eksplicitne scene smrti i nekrofagije, zbog čije je uverljivosti Deodatova ekipa privedena u policiju dok se ne sprovede istraga kojom će se utvrditi da li je neko zaista povređen za vreme snimanja filma. Tragom Dedodata je uspešno krenuo u Umberto Lenci koji je sledeće godine snimio svoj masterpiece “Divlji kanibali” (Cannibal ferox, 1981.) kojim je eksploatativnost digao na sledeći nivo. Film je najavljivan kao “najnasilniji film u istoriji” i “zabranjen u trideset i jednoj zemlji”. Ali na kraju to je ispodprosečan film koji pokušava da se istakne šokom. Na drugoj eksploatacionoj liniji stvara Džo D'Amato (rođen kao Aristid Masačezi), legenda B-filma. Sa skoro 200 naslova u svojoj filmografiji, on je otkrio svoju magičnu formulu u kombinovanju pornografije sa drugim žanrovima, pa su tako nastali njegovi biseri poput “Emanuele i poslednjih kanibala” (Emanuelle a gli ultimi cannibali, 1977.) i mnogih drugih. Ali film koji ga je ustoličio kao punokrvnog reditelja kanibalskog filma je “Antropofagus” (Anthropophagus, 1980). Ovaj film je bio predmet kontroverze zbog scene u kojoj je pojeden ljudski fetus, i iako je očigledno da je u pitanju oderan zec, film je etiketiran kao snuff film.

Scena iz filma "Antropofagus"

Još jedan klasičan žanr italijanskog filma je natprirodni horor, čijoj popularnosti su doprineli holivudski hitovi poput “Isterivača đavola” (Exorcist, 1973.) i “Predskazanja” (The Omen, 1976.). I pre ovih filmova u ovom žanru su se okušali mnogi autori uključujući Bavu i Arđenta. Od njihovih natprirodnih horora treba izdvojiti Bavin “Tri lica straha” (I tre volti della paura, 1963.) i Arđentov prvi film iz njegove trilogije o majkama, “Suspirija” (Suspiria, 1977.). "Suspirija" se smatra za arhetipski italijanski horor film, čiji se uticaj širi do danas (verovatno najočigledniji uticaj je imao na “Crnog labuda” Darena Aronovskog). Pored ovih autora zanimljiv je i Mikele Soavijev “O smrti ljubavi” (Dellamorte dellamore, 1994.). Soavi je još jedan od kultnih reditelja čija se karijera proteže od sredine osamdesetih do danas (obavezno pogledati njegov giallo “Pozornica straha” iz 1987.), ali ono što je zanimljivo u ovom filmu je njegova veza sa drugim poznatim italijanskim horor medijem – stripom. “O smrti ljubavi” je baziran na romanu Ticijana Sklavija, autora stripskog horor serijala Dilan Dog, čiji je lik baziran na liku engleskog glumca Ruperta Evereta. U Soavijevom filmu Rupert Everet glumi drugog Sklavijevog lika, Frančeska Delamorta, čuvara groblja u malom italijanskom gradu Bufalora. On živi na groblju sa svojim pomoćnikom Gnagijem (Fransoa Hadži-Lazaro) i vode računa da niko (ili ništa) ne napusti groblje. Zaplet počinje kada Frančesko upozna mladu udovicu (Ana Falki) koja je iz nekog razloga zainteresovana za groblje koje on čuva. 

Rupert Everet kao Frančesko Delamort
u filmu "O smrti ljubavi"

Naravno, ovo je dosta sažet prohod kroz italijanski horor, sa osvrtom samo na najvažnije momente njegove istorije i autore. Italijanski horor reditelji su brojni i veoma plodni, sa filmografijama koje često prelaze broj od 50 filmova i posvećivanje pažnje svakom od njih bi zauzelo više prostora nego što bi većina ljudi bila spremna da čita. Iako ni autori ni njihovi filmovi nisu ujednačenog kvaliteta (čak ni u slučaju renomiranih autora – Arđentovi filmovi posle devedesete jednostavno ne liče na Arđenta), upuštanje u vode italijanskog horora može da bude zabavan poduhvat – pogotovo za ljubitelje B-filma.

Aljoša Tomić

KRATKA ISTORIJA ŠPANSKOG HORORA

Kao i većina drugih evropskih zemalja, Španija nije do pre koju godinu imala žanrovski horor. Ali to ne znači da nije imala autore koji su se bavili horor filmom.

Španija ima dugu istoriju filma, koja seže čak do 1895. godine, kada je održan prvi filmski festival u Barseloni. Španski autori su se afirmisali veoma rano, poput Luisa Bunjuela koji je doživeo internacionalnu slavu već tridesetih godina prošlog veka. Njegova saradnja sa Salvador Dalijem je čak donela neke od prvih filmskih splatter momenata u njihovom koautorskom delu “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou, 1929.) . Iako scena rezanja oka britvom i danas proizvodi jezu, pravi horor autori na tlu Španije će doći dosta kasnije.

Simon Marui u "Andaluzijskom psu"

Španski građanski rat kako je obeležio istoriju španske kinematografije, tako je i nepovratno uništio 90% predratnih filmova. Međutim ovaj događaj je obeležio i stvaralaštvo autora koji nastaju u njegovoj senci, ali i mnogo godina kasnije. Senka rata je očigledno ostavila snažan utisak ne legendu španske horora Narcisoa Ibaneza Seradora. Iako je četrdeset godina svog života posvetio filmu, Serador je snimio samo dva dugometražna filma, dok je ostatak karijere proveo baveći se televizijskom produkcijom. Njegov prvi bioskopski film je triler/misterija sa gotskom atmosferom “Kuća vrisaka” (La residencia, 1970.), čija je radnja smeštena u žensku školu čije učenice počinju da nestaju. Ovaj film mnogi smatraju prvim pravim slasher-om, ali ostvarenje kojim je ovaj autor odredilo kurs španskog horora je “Ko može ubiti dete?” (¿Quién puede matar a un niño?, 1976.)

Poster filma
"Ko može ubiti dete?"

U ovom filmu dolazi do izražaja Seradorova kritika rata i nasilja, pod motom “u svakom ratu, deca uvek najviše stradaju”, tako film pocinje potresnim dokumentarnim snimcima i statistikom dece-žrtava u Aušvicu, indo-pakistanskom gradjanskom ratu, korejskom ratu, Vijetnamu i Nigeriji, ispresecanim naslovnim kadrovima koje prati zvuk dečijeg smeha i pesme. Šokantan od prvih kadrova, film prati britanski bračni par na odmoru u Španiji, koji odlaze na malo izolovano ostrvo gde planiraju u miru i tišini da provedu letovanje. U potresnom preokretu se otkriva da su monstrumi u ovom filmu deca koja su jedne večeri u transu pobila sve odrasle na ostrvu. Seradorova filozofija horora je da fiktivni monstrumi, poput vampira i vukodlaka nikada nisu toliko strašni jer ih uvek pripisujemo svetu fantastičnog, te je zato nešto što nikada ne bi zamislili strašnim mnogo jezivije kada je stavljeno u taj kontekst.

Scena iz filma "Ko može ubiti dete?"

Serador tvrdi da je za uspeh njegovog filma zaslužno to što nije ličio na tradicionalni španski film. I zaista u španskom hororu se često vidi uticaj zemalja koje su žanrovski horor razvile pre Španije – naravno, u pitanju su britanski i holivudski horror film. Nijedan drugi španski autor ovo nije bolje demonstrirao od Hasinta Moline Alvareza, poznatijeg pod pseudonimom Pol Naski. Još kao klinac inspirisan filmom “Frankenštajn protiv vukodlaka” (Frankenstein meets the Wolfman, 1943.) svoj život je posvetio hororu, režirajući preko dvadeset i glumeći u preko sto filmova, od kojih su većina bili horori inspirisani holivudskom produkcijom. Naski je u svojoj karijeri glumio veliki broj ikoničnih monstruma, uključujući Drakulu, Frankenštajnovo čudovište, mumiju, fantoma iz opere i mnoge druge.

Pol Naski u ulozi vukodlaka

Još jedan autor koga bi trebalo pomenuti je Eloj de la Iglesia. Autor širokog opusa i diskutabilnih kinematografskih kvaliteta, značajan je jer je predstavljao priče iz života marginalizovanih grupa, uglavnom homoseksualaca. Njegovi filmovi mu nikada nisu doneli slavu van granica Španije, ali u svojoj karijeri je napravio i par psiholoških horor-trilera, na tragu filmova Alfreda Hičkoka. Prvi je “Stakleni plafon” (El techo de cristal, 1971.), priča koja prati usamljenu domaćicu Martu (Karmen Sevilja) koja počinje da sumnja da je njena komšinica iz stana iznad ubila svog muža. Dok se zaplet komplikuje uključujući druge likove iz Martine okoline, pojavljuje se misteriozna osoba koja prati i špijunira Martu i druge žene. Drugi film je “Kanibal” (La semana del asesino, 1972.), film koji zaista nema veze sa kanibalizmom, ali je u internacionalnom prevodu nekako dobio taj naziv. Film prati Markosa (Visente Para), mesara koji slučajno ubije taksistu. Njegova devojka želi da ode u policiju da bi ga prijavila, tako da on ubije i nju. Niz ubistava eskalira, tako da do kraja filma ubije i brata, bratovu verenicu, oca i sve leševe sakrije u svojoj mesari.

Američki poster za film "Kanibal"

Jedna od manje poznatih karakteristika španske kinematografije je produkcija španskih filmova na engleskom jeziku. Ovi filmovi često postižu internacionalni uspeh, a među njima je jedan od kultnih horora, istovremeno i komercijalno najuspešniji španski horor film do sada “Duhovi u nama” (The Others, 2001). Priča je smeštena neposredno nakon Drugog svetskog rata i prati Grejs Stjuart (Nikol Kidmen) majku dvoje dece koja pate od neobične bolesti koja ih čini preosetljivim na svetlo. Kada na njeno imanje dođe troje novih sluga, počinje niz neobičnih događaja zbog čega Grejs počinje da sumnja na prisustvo duhova. Film je režirao Alehandro Amenabar, višestruko nagrađivani autor, koji je imao još par manje-više uspešnih izleta u svet horor filma, ali njegov najnoviji horor “Regresija” (Regression, 2015.), nije prošao naročito zapaženo kod publike i kritike. ”Regresija” je priča o detektivu Džonu Greju (Itan Hok), koji istražujući slučaj silovanja maloletne devojke Anđele (Ema Votson), nailazi na trag koji ga vodi do satanističkog kulta. 

Ema Votson u filmu "Regresija"

Iako nije poreklom Španac, ne možemo zanemariti doprinos koji je Giljermo del Toro doneo španskoj kinematografiji. Neke od svojih prvih, ali i najznačajnijih filmova ovaj autor je uradio u španskoj produkciji. Neću mnogo govoriti o filmovima koje već svi znaju poput “Panovog lavirinta” (El labertino del fauno, 2006.) ili “Đavolje kičme” (El espinazo del diablo, 2001.), ali svakako vredi pomenuti da je del Toro i kao producent pokrenuo karijere nekoliko talentovanih španskih reditelja uključujući horor autore Gijema Moralesa i Hoze Antonia Bejonu.

"Sirotište" (El Orfanato, 2007. ),
rediteljski debi H.A. Bejone

Ova dva reditelja su predstavnici španskog žanrovskog horora koji se u poslednjih nekoliko godina formira u Španiji. Ali jedan od autora možda i najzaslužniji za to je Haume Balagero. Balagero je u svetu filma od početka devedesetih godina prošlog veka kada je režirao više kratkih filmova pre 1999. godine, nakon čega piše scenario za svoj prvi dugometražni film “Bezimeni” (Los sin nombre, 1999.), baziran na istoimenom romanu britanskog horor pisca Remzija Kembela. Ovaj priča kombinuje elemente psihološkog horora sa natprirodnim elementima, kombinacija koja će u velikoj meri definisati Balagerov autorski stil. “Bezimeni” prati Klaudiju (Ema Vilarazau), majku ubijene devojčice, koja 5 godina posle monstruoznog ubistva prima telefonski poziv od svoje ćerke koja je doziva u pomoć. Ona kreće u potragu za njom uz pomoć bivšeg policajca i parapsihologa koja ih vodi do grupe kultista koji se nazivaju bezimenima. Balagero doživljava pravi uspeh tek godinama kasnije kada sa svojim saradnikom Pakom Plazom započinje horor serijal “Rec” ([REC], 2007.). Ovaj serijal je snimljen u found-footage stilu i kroz četiri nastavka prati eskalaciju zombi apokalipse. Pored ovog serijala vredi pomenuti film koji donekle odstupa od njegovog uobičajenog stila, psihološki horor “Lepo spavaj” (Mientras duermes, 2011.) koji je režirao na osnovu scenaria Alberta Marinija sa kojim je sarađivao na serijalu “Rec”. ispričan iz ugla sociopate Cezara (Luis Tosar) koji uhodi devojku Klaru (Marta Etura). Iako nema natprirodnih i okultnih elemenata koji su zaštitni znak ovog autora ovo je napet i uzbudljiv triler na granici sa crnom komedijom.

Cezar i Klara, scena iz filma "Lepo spavaj"

Crna komedija je popularan žanr u Španiji i jedan od njenih majstora je Aleks de la Iglesia. Ovaj, meni lično jedan od omiljenih španskih autora, često kombinuje svoje komedije sa horor elementima. Svoju karijeru je počeo bizarnom komedijom koju je producirao niko drugi do Pedro Almodovar. “Akcija mutant” (Acción mutante, 1993) je smeštena u distopijski svet budućnosti u kom vladaju lepi i zgoddni ljudi. Zaplet počinje pobunom hendikepirane grupe koja sebe smatra mutantima i planira da svet oslobodi lepote i površnosti. Nakon uspeha “Akcije mutant” usledile su mnoge crne komedije, ali one koje su najbliže hororu su “Dan zveri” (El día de la Bestia, 1995.), “Poslednji cirkus” (Balada triste de trompeta, 2010.) i “Veštice i bičarke” (Las brujas de Zugarramurd, 2013.)

Poster filma "Poslednji cirkus"

Španski horor film je izuzetno šarolik, i dolazi u svim varijantama od psihološkog horora, preko priča o fantastičnim bićima pa do mračnih ironičnih komedija, ali uvek su prepoznatljivi po tome što su oslobođeni stega na koje smo navikli gledajući holivudski horor. Španski autori se ne ustručavaju da pričaju šokantne, originalne ali i intimne priče, ali uvek sa karakterističnom latinskom crtom koja je stavila Španiju na mapu svetske kinematografije.

Aljoša Tomić