KRATKA ISTORIJA ŠPANSKOG HORORA

Kao i većina drugih evropskih zemalja, Španija nije do pre koju godinu imala žanrovski horor. Ali to ne znači da nije imala autore koji su se bavili horor filmom.

Španija ima dugu istoriju filma, koja seže čak do 1895. godine, kada je održan prvi filmski festival u Barseloni. Španski autori su se afirmisali veoma rano, poput Luisa Bunjuela koji je doživeo internacionalnu slavu već tridesetih godina prošlog veka. Njegova saradnja sa Salvador Dalijem je čak donela neke od prvih filmskih splatter momenata u njihovom koautorskom delu “Andaluzijski pas” (Un Chien Andalou, 1929.) . Iako scena rezanja oka britvom i danas proizvodi jezu, pravi horor autori na tlu Španije će doći dosta kasnije.

Simon Marui u "Andaluzijskom psu"

Španski građanski rat kako je obeležio istoriju španske kinematografije, tako je i nepovratno uništio 90% predratnih filmova. Međutim ovaj događaj je obeležio i stvaralaštvo autora koji nastaju u njegovoj senci, ali i mnogo godina kasnije. Senka rata je očigledno ostavila snažan utisak ne legendu španske horora Narcisoa Ibaneza Seradora. Iako je četrdeset godina svog života posvetio filmu, Serador je snimio samo dva dugometražna filma, dok je ostatak karijere proveo baveći se televizijskom produkcijom. Njegov prvi bioskopski film je triler/misterija sa gotskom atmosferom “Kuća vrisaka” (La residencia, 1970.), čija je radnja smeštena u žensku školu čije učenice počinju da nestaju. Ovaj film mnogi smatraju prvim pravim slasher-om, ali ostvarenje kojim je ovaj autor odredilo kurs španskog horora je “Ko može ubiti dete?” (¿Quién puede matar a un niño?, 1976.)

Poster filma
"Ko može ubiti dete?"

U ovom filmu dolazi do izražaja Seradorova kritika rata i nasilja, pod motom “u svakom ratu, deca uvek najviše stradaju”, tako film pocinje potresnim dokumentarnim snimcima i statistikom dece-žrtava u Aušvicu, indo-pakistanskom gradjanskom ratu, korejskom ratu, Vijetnamu i Nigeriji, ispresecanim naslovnim kadrovima koje prati zvuk dečijeg smeha i pesme. Šokantan od prvih kadrova, film prati britanski bračni par na odmoru u Španiji, koji odlaze na malo izolovano ostrvo gde planiraju u miru i tišini da provedu letovanje. U potresnom preokretu se otkriva da su monstrumi u ovom filmu deca koja su jedne večeri u transu pobila sve odrasle na ostrvu. Seradorova filozofija horora je da fiktivni monstrumi, poput vampira i vukodlaka nikada nisu toliko strašni jer ih uvek pripisujemo svetu fantastičnog, te je zato nešto što nikada ne bi zamislili strašnim mnogo jezivije kada je stavljeno u taj kontekst.

Scena iz filma "Ko može ubiti dete?"

Serador tvrdi da je za uspeh njegovog filma zaslužno to što nije ličio na tradicionalni španski film. I zaista u španskom hororu se često vidi uticaj zemalja koje su žanrovski horor razvile pre Španije – naravno, u pitanju su britanski i holivudski horror film. Nijedan drugi španski autor ovo nije bolje demonstrirao od Hasinta Moline Alvareza, poznatijeg pod pseudonimom Pol Naski. Još kao klinac inspirisan filmom “Frankenštajn protiv vukodlaka” (Frankenstein meets the Wolfman, 1943.) svoj život je posvetio hororu, režirajući preko dvadeset i glumeći u preko sto filmova, od kojih su većina bili horori inspirisani holivudskom produkcijom. Naski je u svojoj karijeri glumio veliki broj ikoničnih monstruma, uključujući Drakulu, Frankenštajnovo čudovište, mumiju, fantoma iz opere i mnoge druge.

Pol Naski u ulozi vukodlaka

Još jedan autor koga bi trebalo pomenuti je Eloj de la Iglesia. Autor širokog opusa i diskutabilnih kinematografskih kvaliteta, značajan je jer je predstavljao priče iz života marginalizovanih grupa, uglavnom homoseksualaca. Njegovi filmovi mu nikada nisu doneli slavu van granica Španije, ali u svojoj karijeri je napravio i par psiholoških horor-trilera, na tragu filmova Alfreda Hičkoka. Prvi je “Stakleni plafon” (El techo de cristal, 1971.), priča koja prati usamljenu domaćicu Martu (Karmen Sevilja) koja počinje da sumnja da je njena komšinica iz stana iznad ubila svog muža. Dok se zaplet komplikuje uključujući druge likove iz Martine okoline, pojavljuje se misteriozna osoba koja prati i špijunira Martu i druge žene. Drugi film je “Kanibal” (La semana del asesino, 1972.), film koji zaista nema veze sa kanibalizmom, ali je u internacionalnom prevodu nekako dobio taj naziv. Film prati Markosa (Visente Para), mesara koji slučajno ubije taksistu. Njegova devojka želi da ode u policiju da bi ga prijavila, tako da on ubije i nju. Niz ubistava eskalira, tako da do kraja filma ubije i brata, bratovu verenicu, oca i sve leševe sakrije u svojoj mesari.

Američki poster za film "Kanibal"

Jedna od manje poznatih karakteristika španske kinematografije je produkcija španskih filmova na engleskom jeziku. Ovi filmovi često postižu internacionalni uspeh, a među njima je jedan od kultnih horora, istovremeno i komercijalno najuspešniji španski horor film do sada “Duhovi u nama” (The Others, 2001). Priča je smeštena neposredno nakon Drugog svetskog rata i prati Grejs Stjuart (Nikol Kidmen) majku dvoje dece koja pate od neobične bolesti koja ih čini preosetljivim na svetlo. Kada na njeno imanje dođe troje novih sluga, počinje niz neobičnih događaja zbog čega Grejs počinje da sumnja na prisustvo duhova. Film je režirao Alehandro Amenabar, višestruko nagrađivani autor, koji je imao još par manje-više uspešnih izleta u svet horor filma, ali njegov najnoviji horor “Regresija” (Regression, 2015.), nije prošao naročito zapaženo kod publike i kritike. ”Regresija” je priča o detektivu Džonu Greju (Itan Hok), koji istražujući slučaj silovanja maloletne devojke Anđele (Ema Votson), nailazi na trag koji ga vodi do satanističkog kulta. 

Ema Votson u filmu "Regresija"

Iako nije poreklom Španac, ne možemo zanemariti doprinos koji je Giljermo del Toro doneo španskoj kinematografiji. Neke od svojih prvih, ali i najznačajnijih filmova ovaj autor je uradio u španskoj produkciji. Neću mnogo govoriti o filmovima koje već svi znaju poput “Panovog lavirinta” (El labertino del fauno, 2006.) ili “Đavolje kičme” (El espinazo del diablo, 2001.), ali svakako vredi pomenuti da je del Toro i kao producent pokrenuo karijere nekoliko talentovanih španskih reditelja uključujući horor autore Gijema Moralesa i Hoze Antonia Bejonu.

"Sirotište" (El Orfanato, 2007. ),
rediteljski debi H.A. Bejone

Ova dva reditelja su predstavnici španskog žanrovskog horora koji se u poslednjih nekoliko godina formira u Španiji. Ali jedan od autora možda i najzaslužniji za to je Haume Balagero. Balagero je u svetu filma od početka devedesetih godina prošlog veka kada je režirao više kratkih filmova pre 1999. godine, nakon čega piše scenario za svoj prvi dugometražni film “Bezimeni” (Los sin nombre, 1999.), baziran na istoimenom romanu britanskog horor pisca Remzija Kembela. Ovaj priča kombinuje elemente psihološkog horora sa natprirodnim elementima, kombinacija koja će u velikoj meri definisati Balagerov autorski stil. “Bezimeni” prati Klaudiju (Ema Vilarazau), majku ubijene devojčice, koja 5 godina posle monstruoznog ubistva prima telefonski poziv od svoje ćerke koja je doziva u pomoć. Ona kreće u potragu za njom uz pomoć bivšeg policajca i parapsihologa koja ih vodi do grupe kultista koji se nazivaju bezimenima. Balagero doživljava pravi uspeh tek godinama kasnije kada sa svojim saradnikom Pakom Plazom započinje horor serijal “Rec” ([REC], 2007.). Ovaj serijal je snimljen u found-footage stilu i kroz četiri nastavka prati eskalaciju zombi apokalipse. Pored ovog serijala vredi pomenuti film koji donekle odstupa od njegovog uobičajenog stila, psihološki horor “Lepo spavaj” (Mientras duermes, 2011.) koji je režirao na osnovu scenaria Alberta Marinija sa kojim je sarađivao na serijalu “Rec”. ispričan iz ugla sociopate Cezara (Luis Tosar) koji uhodi devojku Klaru (Marta Etura). Iako nema natprirodnih i okultnih elemenata koji su zaštitni znak ovog autora ovo je napet i uzbudljiv triler na granici sa crnom komedijom.

Cezar i Klara, scena iz filma "Lepo spavaj"

Crna komedija je popularan žanr u Španiji i jedan od njenih majstora je Aleks de la Iglesia. Ovaj, meni lično jedan od omiljenih španskih autora, često kombinuje svoje komedije sa horor elementima. Svoju karijeru je počeo bizarnom komedijom koju je producirao niko drugi do Pedro Almodovar. “Akcija mutant” (Acción mutante, 1993) je smeštena u distopijski svet budućnosti u kom vladaju lepi i zgoddni ljudi. Zaplet počinje pobunom hendikepirane grupe koja sebe smatra mutantima i planira da svet oslobodi lepote i površnosti. Nakon uspeha “Akcije mutant” usledile su mnoge crne komedije, ali one koje su najbliže hororu su “Dan zveri” (El día de la Bestia, 1995.), “Poslednji cirkus” (Balada triste de trompeta, 2010.) i “Veštice i bičarke” (Las brujas de Zugarramurd, 2013.)

Poster filma "Poslednji cirkus"

Španski horor film je izuzetno šarolik, i dolazi u svim varijantama od psihološkog horora, preko priča o fantastičnim bićima pa do mračnih ironičnih komedija, ali uvek su prepoznatljivi po tome što su oslobođeni stega na koje smo navikli gledajući holivudski horor. Španski autori se ne ustručavaju da pričaju šokantne, originalne ali i intimne priče, ali uvek sa karakterističnom latinskom crtom koja je stavila Španiju na mapu svetske kinematografije.

Aljoša Tomić