NASLEĐE FRANCUSKOG HORORA

Horor žanr, onakav kakav danas poznajemo i na koji pomislimo kada neko spomene horor kinematografiju nastao je u SAD-u kao jedan od proizvoda holivudske industrije. Najveći broj filmova strave i užasa baš zbog toga liče jedan na drugi i neprestano ponavljaju već ustaljene motive i obrte. Izuzeci su retki, u slučajevima kada neki autentični filmski autor odluči da napravi horor film ili kada ekipa koja radi na nekom ostvarenju ima inovativan plan na koji način želi da inovira u okviru ovog filmskog žanra. Ali pre nego što je holivudska produkcija odlučila da patentira horor film krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nastajanje ovog žanra teklo je polako i temeljno. 

Poster filma "Zli"

Naravno da je horor postojao u književnosti i na taj način kroz adaptacije novela i romana Brama Stokera, Edgard Alan Poa i Meri Šeli, dospeo i do filmskog platna. Dok su se najpopularniji romani sa čudovištima (Frankenštajnom ili Drakulom) pojavljivali kao prvi filmovi strave u Nemačkoj, Belgiji i Britaniji, francuzi su svoja prva horor ostvarenja zasnovali na kriminalističkom trileru sa elementima natprirodnog. Afred Hičkok se smatra začetnikom trilera, kao i pretečom horor trilera, međutim prvi film sa ovim motivima koji je nastao po romanu Pijera Boaloa i Tomasa Narsežaka bio je delo francuskog reditelja Anrija-Žorža Kluzoa „Zli“ (Les Diabolique, 1950.). 

Simon Sinjore i Vera Kluzo kao Kristina i Nikol 

Radnja prati dve žene Kristinu (Simon Sinjore) i Nikol (Vera Kluzo), prva je supruga, a druga ljubavnica Mišela Delasala (Pol Moris), direktora internata koji obe zlostavlja i maltretira, tako da njih dve odlučuju da se udruže protiv njega i ubiju ga. Njegovo telo nakon ubistva misteriozno nestaje i šire se glasine da je viđen živ. Ovaj film obiluje tenzijom i napetošću koja kasnije postaje karakteristična za svaki triler, a obrt na kraju u holivudu postaje usvojen kao standard. Takođe mesto na kojem se dešava ubistvo ostvaruje velik uticaj na dalji topos unutar filmskog narativa - reč je naravno o kupatilu. Koliko ste puta imali prilike da vidite kako protagonista odlazi u kupatilo da se sprema za spavanje, a baš u tom trenutku nešto šušne, podigne tenziju i zaokupi njegovu pažnju? 

Edit Skob kao Kristijen

Pijer Boalo i Tomas Narsežak su kasnije učestovali u adaptaciji romana Žana Redona u istoimeni film „Oči bez lica“ (Les Yeux Sans Visage, 1960.), a koji je režirao Žorž Franju. Ovaj film je pored filma „Zli“ ostvario veliki uticaj na horor žanr, ali i na francuski rezon poimanja straha. Naime, u filmu se radi o hirurgu koji ubija mlade žene, skida im kožu i presađuje na lice svoje ćerke koja je ostala unakažena nakon saobraćajne nesreće. Kristijen (Edit Skob), doktorova ćerka se pojavljuje u filmu sa maskom preko lica iza kojie se vide jedno oči. Džon Karpenter je bio inspirisan ovom slikom kada je stvarao lik Majkla Majersa u kultnom slešeru „Noć veštica“ (Halloween, 1978.) 

Poster filma "Mučenice"

Od ovog filma počinje u stvari francuski horor. „Oči bez lica“ je film koji je šokirao evropsko gledalaštvo i doživeo krah od strane kritike, ali sa druge strane činjenično uticao na razvoj body horora u francuskoj kinematografiji. Danas se u najvećoj meri ovaj motiv pojavljuje u svim francuskim hororima takozvanog „Novog talasa ekstremizma“ gde spadaju filmovi poput: „Mučenice“ (Martyrs, 2008.), „Visok pritisak“ (Haute Tension, 2003.), „Granica“ (Frontière(s), 2007), ove godine očekivani film „Sirovo“ (Grave, 2017.) i mnogi drugi. Svaki od ovih ostvarenja ima u sebi elemente body horora, koji predstavlja osnovni motiv i izvor straha. Retko se francuzi okreću natprirodnom, već njihova fantazija u ovom kontekstu ide do surove realnosti uma i bolesne ljudske mašte. Zato francuski novi horor film nije lak za stomak, vrlo često opskuran i hermetičan, ali je svakako originalan.

Nenad Lančuški