Tekst sadrži spojlere za sledeće filmove: Terminator, Terminator 2, Blejd Raner, Eks Makina, Morgan, Hibrid, Mesec, Godzila, King Kong i Kloverfild Paradoks
Zapadna civilizacija, rasla na filozofskoj misli Antičke Grčke, hrišćanskim učenjima i kasnije na kartezijanskom učenju o raciju, imala je suvereno verovanje u nadmoć ljudskog uma i veru u napredak društva kroz primenu racionalnih principa. Humanističke ideje su aktuelne i danas, ali krajem XIX veka se javljaju struje misli koje nisu baš uverene u antropocentričke koncepte nasleđene od humanista. Antihumanistička preispitivanja čovekovog položaja u kosmosu su postojala i ranije u istoriji, a u nekim trenucima su mogla da koštaju glave pojedince koji nisu želeli da se odreknu jeretičkog koncepta da mi nismo centar sveta – pitajte Galileja.
Sa naučnim napretkom i turbulentnim političkim dešavanjima krajem XIX i početkom XX veka, ali i sa novom liberalnijom atmosferom, jačaju nove antihumanističke ideje kroz filozofiju Hajdegera, Ničea, Altisera, Deride i drugih. Ove ideje se granaju u mnogim pravcima, počev od ontologije, filozofije kulture, antropologije i drugih nauka, a neretko završavaju u ideologiji. Od ovih ideja za ovaj tekst je najznačajnija dekonstrukcija. Dekonstrukcija je analitički metod kojim se u tekstualnom sistemu lociraju suprotnosti, koje su asimetrične i nestabilne i iz napetosti među njima se potvrđuje njihova neodvojivost, ali se i raskriva mehanika njihovog funkcionisanja.
Sa aspekta horora, kako smo govorili ranije, važeće kulturne norme i konvencije, odnosno njihovo kršenje, determinišu ono što kod nas može izazvati neprijatnost, anksioznost i strah. Dakle, opet govorimo o transgresiji kategorija kao izvoru straha, a u ovom slučaju transgresija je pomisao da možda i nismo kosmički bitni. Ovde ćemo razmotriti nekoliko podžanrova SF i horor filma koji se bave ovom idejom, kroz nekoliko opozicija: čovek – tehnologija, čovek – transčovek i čovek – priroda.
KIBERPANK DISTOPIJA
Ono što je krajem XX veka bila i dalje fantazija, sa napretkom u razvoju elektronike, veštačke inteligencije i robotike, postalo je svakodnevnica. Bilo da koristimo inteligentne lične asistente, poput Alekse, Kortane ili Siri da pronađemo put u nepoznatom gradu, ili posmatramo super-računare kako pobeđuju svetske prvake u šahu, ne možemo da se otmemo utisku da ćemo uskoro biti u društvu računara HAL 9000 ili Skajneta.
Sa druge strane, naši računari prestaju da budu puki alat i postaju proteze kojim pristupamo jednom novom nivou (virtuelne) realnosti u kojoj se naš život odvija jednako kao i u “tradicionalnoj” realnosti. Ova fuzija čoveka sa mašinom se ne zaustavlja na našim virtuelnim identitetima koji su postali neodvojivi deo naših života. Dok su potkožni čipovi za identifikaciju već svakodnevnica, velikom brzinom se napreduje u pravcu nadomeštanja amputiranih udova mehaničkim, već postoje mehanički egzoskeleti koji mogu pomoći nepokretnima da prohodaju, a verovatno će vrlo skoro biti moguće prevazići i neke od nervnih degeneracija zahvaljujući moždanim implantima. Svet budućnosti – danas.
Na papiru ovo zvuči kao nevertovatan tehnološki progres, ali i kao mogućnost da čovek stvori novu, tehnološki superiorniju, nezavisnu vrstu. Nečista savest i ona mala ljudska priroda uvek imaju na umu šta je to čovek, kroz istoriju, uradio svaki put kada bi sreo svog tehnološki inferiornijeg rođaka. I to nas plaši. Kiberpank distopija je svakako jedna od mogućih budućnosti kada uzmemo u obzir moralnu neodgoovornost savremenih kapitalističkih konglomerata. U toj distopiji mašine je lako videti kao nama superiornije antipode – sa neverovatnim intelektualnim kapacitetom zahvajujući neuralnim mrežama daleko većeg kapaciteta od našeg, ili sa mehaničkim skeletima koji mogu da prežive ekstremne uslove u kojima bi čovek za tren nestao.
Ideja o opasnosti koju donosi tehnologija na filmu nije nova, ova tema je sadržana još u remek delu nemačkog ekspresionizma, nedavno restariranom filmu “Metropolis” (Metropolis, 1927.) Frica Langa. Ovde je reč o dve kaste, prva je radnička koja živi u teško mehanizovanom podzemlju futurističkog grada Metropolis, a druga je bogata industrijalistička, koja živi na površini u svojim neboderima odakle upravlja gradom. Radnici su prikazani kako mehanički marširaju na svoj posao, gde poput sastavnih delova mašine kojom operišu, ritmično povlače poluge da bi omogućili funkcionisanje grada. Lang upliće biblijske motive u svoju priču, poredeći mehaničku utrobu Metropolisa sa čeljustima čudovišnog Moloha koji proždire ljude. Na drugoj strani grada, u zgradi nazvanoj Nova vavilonska kula, genijalni naučnik stvara čoveka sutrašnjice, robota koji će biti nerazlučiv od čoveka – kome Lang simbolički daje ulogu vavilonske bludnice. Detaljna analiza filma bi bila preopsežna, ali ukratko, cela priča eskalira revolucijom radnika protiv industrijalističke elite, tako da je u tematski centar filma stavljena klasna borba, ali motiv tehnologije je ovde veoma značajan i prožima film do srži.
Verovatno najpoznatija antihumanistička vizija budućnosti je ona Džejms Kameronova u serijalu "Terminator". Kameron je kompleksne ideje u kojima se prepliću humanizacija mašine sa antihumanizacijom izrazio u prva dva nastavka filma "Terminator" (Terminator, 1984.) i "Terminator 2: Sudnji dan" (Terminator 2: Judgment Day), da bi kasniji autori nastavili da eksploatišu ideju bez suštinskog razumevanja polazne osnove.
Premisa, koja je sigurno svima poznata govori o veštačkoj inteligenciji po imenu Skajnet, stvorene za potrebe vojske, koja je u jednom trenutku shvatila da je jedini način da nas zaštiti od nas – da nas uništi. Skajnet može da prožme svako parče elektronike, od mobilnih telefona, do komunikacionih satelita, ali njeno omiljeno oružje su kiborzi. Kiborg, amalgam od kibernetski organizam, živo tkivo koje oblaže mehanički endoskelet, mašina koja ima privid ljudskog. Nije slučajno što je za ovu ulogu uzet bodi bilder, s obzirom na to da oni modifikuju svoje telo mimo ljudske funkcije, tu formu lako možemo interpretirati kao ne-ljudsku. Terminator T-800 (Arnold Švarceneger) je suprotstavljen ljudskom vojniku Kajlu Risu (Majkl Bin), poslatom iz budućnosti da zaštiti Saru Konor (Linda Hamilton), ženu koja će roditi revolucionara Džona. Opozicija mašina – čovek klimaktično se završava ogoljavanjem terminatorovog mehaničkog skeleta, te samim tim i njegove prave prirode i njegovim uništenjem.
“Terminator 2: Sudnji dan” daje nam novu verziju terminatora, besformnog T-1000 (Robert Patrik). T-1000 je neorganski, te tako bliži mašini, za razliku od T-800, koji reprizira svoju ulogu, ali ovog puta kao zaštitnik Džona Konora (Edvard Furlong), a za koga u ovom filmu otkrivamo da ima ljudsku stranu. Naime, ova verzija T-800 je modifikovana od strane Džona iz budućnosti, tako da je u stanju da razumeva i uči od ljudi. Na ovaj način T-800 u društvu Sare i Džona, postepeno postaje očinska figura mladom Džonu, čak u tragičnom klimaksu filma “umire”, umesto da bude uništen poput njegovog hladnog mehaničke antiteze T-1000. Kameron nam kroz ova dva filma demonstira fluidnost onog što smatramo ljudskim, rušeći pri tome tradicionalno shvatanje čoveka kao superiorne vrednosti ustaljeno u humanističkim filozofijama.
Ovde treba pomenuti i autorski film talentovanog Aleksa Garlanda "Eks makina" (Ex Machina, 2014.). Garland se poigrava temama sličnim Kameronovim, ali postavljenim u savremeniji kontekst, u kome je granica čovek – mašina mnogo nestabilnija. Film prati programera Kejleba (Donal Glison), koji na poziv direktora kompanije u kojoj je zaposlen, dolazi u njegovu izolovanu kuću gde otkriva da treba da sporvede Turingov test na Avi (Alisja Vikander), prvoj veštačkoj inteligenciji na nivou čoveka. Turingov test je test sposobnosti mašine da u razgovoru sa ljudskim bićem daje odgovore na pitanja na način na koji bi to radio čovek. U slučaju da ispitivač ne može da utvrdi da li je u pitanju čovek ili mašina, smatra se da je mašina prošla test. Ava je očigledno mašina, iako ima realistično lice žene, njen torso je transparentan i otkriva njenu mehaničku unutrašnjost. Sada imamo slučaj obrnut prethodnom, Ava je očigledno mašina, ali sa manirima ljudskog bića, čak i kapacitetom za ljubav, kako navodi Kejlebov poslodavac Nejtan (Oskar Ajzak). Za Kejleba stvari postaju komplikovane kada uspostavi empatsku vezu sa Avom koja uspeva uverljivo da reprodukuje ljudske emocije, tako da Ava počinje da biva mnogo ljudskija od hladnog Nejtana koji prorokuje kraj čovečanstva jer ono neće moći da se nosi sa superiornijim veštačkim inteligencijama.
Garland je tematski blizak “Istrebljivaču” (Blade Runner, 1982.) Ridli Skota. U Skotovoj ekranizaciji priče Filipa Dika ljudskost androida, ovde nazvanih repikanti, postaje problem za ljude. Njihovo savršenstvo je i njihovo prokletstvo, jer ih je gotovo nemoguće razlikovati od čoveka. U ime očuvanja humanizma, čovek je stvorio ljudsko biće sa ograničenim rokom trajanja, da bi mogao da ga koristi za poslove koje on ne želi (ništa neobično, ako bacimo pogled na istoriju porobljavanja). Kao i u svakom odnosu potlačenosti, pojedini replikanti odlučuju da zbace okove i u tom slučaju istrebljivači bivaju pozvani da ih pronađu i ubiju. Kao i u prethodnom primeru, tradicionalne humanističke vrednosti bivaju urušene kroz otkrivanje motiva replikanata, demonstrirajući da za ljudske vrednosti nije neophodan čovek.
NOVI PROMETEJI
Od kako postojimo kao vrsta, postoji težnja ka modifikaciji tela, o čemu svedoče arheološki nalazi nakita, pa čak i tetovirane kože. Čak i danas možemo videti ekstremne modifikacije tela očuvanih u savremenim plemenskim kulturama. Danas postoje i postaju sve rasprostranjenije urbane potkulutre koje modifikuju telo kroz razne oblike tetoviranja, pirsingovanja, skarifikovanja i sl. Ovaj impuls se može objasniti težnjom da se potpuno realizujemo kao kulturna bića, možda čak i na na način aristotelijanske entelehijalnosti1.Na drugoj strani, nauka je otvorila potpuno nove horizonte modifikabilnosti, kroz razvoj reproduktivnih tehnologija, plastične hirurgije, protetike, medicinskih implantata popločan je put razvoju genetskog inženjeringa, neuralnih implantata, nanomedicini itd.
Iako se već ljudi koji na ove načine modifikuju svoje telo u društvenom smislu često posmatraju kao transgresori, ljudski um može da ode još dalje i zamisli ih kao vesnike kraja čovečanstva. Ovu anksioznost je sjajno uhvatila Meri Šeli u svom romanu “Frankenštajn, ili moderni Prometej”. Frankenštajnovo čudovište je direktan proizvod naučnog razvoja kao jedne od humanističkih vrednosti. Stvoren od postojećeg genetskog materijala, i animiran galvanskim procesom indukovanim elektičnim pražnjenjem, on je svesno ljudsko biće. Tragedija Stvorenja je u tome što je prema ljudskim merilima više čudovište nego čovek: visok skoro 2,5 metra, žutih očiju i kože koje jedva sakrivaju mišiće i vene ispod, te zbog toga biva odbačeno kako od svog tvorca, tako i od društva. Ipak, Stovrenje je inteligentno i uspeva da nauči da govori, pa čak i pokuša da se integriše u društvo, ali bez mnogo sreće, zbog čega se zavetuje na osvetu svom tvorcu. U duhu tradicionalnog gotskog horora, priča završava smrću Viktora Frankenštajna i njegovog Stvorenja.
Savremeni filozof Kenan Malik navodi: “Kategorija čoveka, koliko god uzvišena u svojoj ideji je prečesto korišćena samo da bi se stavio muškarac ispred žene, ili da bi se druge rase klasifikovale kao pod-ljudske, te da stoga nisu predmet etičkih preporuka primenjivih na čovečanstvo uopšte.” Humanizam je sa tog aspekta uvek na tragu diskriminacije, jer teži nametanju ustaljenih zapanoevropskih vrednosti. Ono što ne podleže visokim evrocentričkim vrednostima je osuđeno na tragičnu sudbinu u izgnanstvu, poput nedovoljno ljudskog Stvorenja.
U savremenom filmu, naučnici imaju ulogu modernih Prometeja. Tema filma "Morgan" (Morgan, 2016.) redtielja Luka Skota prema scenariju Seta Ovena je dosta bliska Šelinoj. Priča prati grupu naučnika koji rade za SinSekt, kompaniju koja se bavi genetskim inženjeringom. Ovi naučnici su uspeli da stvore Morgan (Anja Tejlor-Džoj) koja je "hibridni biološki organizam sa kapacitetom za autonomno donošenje odluka i sofisticiranim emocionalnim reakcijama". Ova formulacija zvuči kao moguća definicija čoveka, ali ono što je onemogućava status subjekta je to što je njen DNK sintetički. Ona je proizvod i kao takva nikada neće biti slobodna da se integriše u ljudsko društvo. Odrasla u izolaciji, emotivno na nivou deteta, Morgan demonstrira izlive besa koji kanališu frustraciju poput onih koje je imalo Frankenštajnovo stvorenje. Odluku o tome da li će Morgan biti uništena treba da donese Li Veders (Kejt Mara), SinSektov specijalista za procenu rizika. Naučnici, koji predstavljaju surogat porodicu za Morgan, do kraja filma daju svoje živote da bi je zaštitili od Li, ali bez mnogo efekta, te Morgan biva uništena. U ironičnom preokretu otkrivamo da je agent Li takođe jedan od SinSektovih hibridnih organizama i u poređenju sa Morgan, savršeniji, jer ne pokazuje emocije te time bolje igra ulogu objekta.
Još jedan noviji film na ovoj liniji je "Hibrid" (Splice, 2009.), reditelja Vinćenca Natalija, koji je na scenariju sarađivao sa Antoanet Teri Brajant i Dag Tejlorom. Još jednom u glavnoj ulozi naučnici, dvoje genetičara Klajv Nikoli (Edrijen Brodi) i Elsa Kast (Sara Poli), koji eksperimentišu sa hibridizacijom životinjske DNK u medicinske svrhe. Nakon uspeha nekoliko početnih eksperimenata, njih dvoje odlučuju da kombinuju životinjsku DNK sa ljudskom. Nakon što im njihovi poslodavci to zabrane iz etičkih razloga, oni ipak sprovode svoj plan u tajnosti i uspešno proizvedu ženku stvorenja kojem daju ime Dren (Delfin Čaniak). Dren ubrzano odrasta i Klajv i Elsa je u tajnosti prebacuju na izolovanu ruralnu lokaciju. Dok se njihove karijere raspadaju jer su fokusirani na Dren, njih dvoje formiraju emotivnu vezu sa svojom kreacijom. Dok Elsa posmatra Dren kao svoje dete, Klajv biva opčinjen njome na romantičan način u svom pigmalionskom2 momentu. Elsa shvata da se njihov eksperiment otima kontroli i odlučuje da ubije Dren. Nesrećna kreacija biva žrtvovana u ime etičkih vrednosti. Ipak kompanija i njeni zaposleni će prosperirati zahvaljujući biohemijskim jedinjenima skupljenim iz Dren, koji će biti patentirani i upotrebljeni u budućim "etičkijim" projektima.
Verovatno jedan od najproblematičnijih načina modifikovanja ljudskog tela je ljudsko kloniranje. Ljudsko kloniranje je problematično iz više razloga: naučnog (kloniranje primata je mnogo teže nego kloniranje pasa, mačaka i pacova), komercijalnog (ne postoji tržište kome bi se ova skupa usluga ponudila) i na kraju etičkog (problem dehumanizacije i prava na život). Zanimljivu ironičnu ideju o primeni kloniranja u komercijalne svrhe ponudio je reditelj Dankan Džons u svojoj SF misteriji "Mesec" (Moon, 2009.). Priča filma prati Sema Bela (uvek fenomenalni Sem Rokvel), koji na potpuno automatizovanoj lunarnoj stanici Sarang, održava mašine koje iz meseca iskopavaju alternativno gorivo helijum-3, gde mu društvo pravi jedino bestelesna veštačka inteligencija Gerti (Kevin Spejsi). Dok se Semu bliži istek trogodišnjeg ugovora i dok iščekuje povratak svojoj ženi i detetu koji ga čekaju na zemlji, naš junak otkriva seriju misterioznih događaja, u kojima upoznaje svog dvojnika, sa kojim do kraja filma otkriva da kompanija koja ih zapošljava kao radnu snagu koristi klona originalnog Sema Bela sa rokom trajanja od 3 godine. Kada jednom istekne rok, Gerti aktivira novog. Srećom, u stvarnom svetu je i dalje jeftinije zaposliti običnog čoveka i poslati ga na mesec nego proizvoditi armiju klonova...
DEUS SIVE NATURA3
Siledžijski odnos čoveka prema Zemlji ostavio je trajne posledice na ljudskoj istoriji. Aktiviranje nuklearnih bombi, istrebljivanje životinjskih vrsta od strane čoveka, neetičko iskorišćavanje prirodnih resursa, zagađenje okeana i atmosfere samo su neki od načina kojim poput virusa eksploatišemo svog domaćina. Ideja da priroda može lako da uzvrati je na alegoričan način predstavljena podžanru horora poznatom kao monster film nastao u Holivudu, odnosno njegovom japanskom pandanu kaijū eiga (怪獣映画). Čudovišta ovih filmova su inkarnacija prirodnih sila, poput titanskih bića starih htoničnih4 religija.
Čudovišta poput "King Konga" (King Kong, 1933.) ili "Godzile" (Gojira, 1954.) su direktno suprotstavljena prosvetiteljskoj ambiciji gospodarenja prirodom. Ali kako Levi-Stros primećuje, stavljanje čovečanstva iznad prirode imalo je neizbežne i destruktivne posledice na čovečanstvo. Potčinjavanje prirode ljudskom intelektu je posredstvom kulturne i ekonomske dominacije dovelo do moralnog propadanja čoveka, stvorilo je porobljivački mentalitet. Originalni “King Kong” slika sliku ovog mentaliteta. Kao što je poznato, film priča priču o majmunolikom stvorenju po imenu Kong, koje živi na neistraženom ostrvu Lobanja, gde je obožavan kao božanstvo od strane žitelja. Zaplet počinje sa dolaskom filmske ekipe na ostrvo, predvođene dokumentaristom Karlom Denamom (Robert Armstrong), namerenom da snimi legendarnog Konga. Na stranu svima poznati romantični podzaplet, posada nakon brojnih neugodnosti uspeva da savlada Konga i da ga vrati u Nju Jork, gde planiraju da ga predstave na Brodveju kao “Konga, osmo svetsko čudo”. Naravno Kong, inkarnacija neobuzdane prirodne sile se do poslednjeg trenutka otima kontroli, da bi bio uništen ljudskom kulturom i tehnologijom reprezentovanom Empajer Stejt zgradom i borbenim avionima.
Na drugoj strani sveta, ožiljci ljudske neodgovornosti i dalje zaceljuju, te inspirisan nuklearnim holokaustom Drugog svetskog rata nastaje čudovište Godzila. Ovo stvorenje je drevno i uspavano na dnu okeana. Njegov izgled podseća na preistorijske reptile koji su nekada gospodarili zemljom, a njegova koža je pokrivena izraslinama nalik na keloidne ožiljke ljudi koji su preživeli bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Iz njegovog sna ga budi podvodno testiranje nuklearne bombe, nakon čega titansko biće izlazi na površinu i uništava Tokijo. Sukob eskalira, i čovečanstvo koristi svu svoju domišljatost i resurse da bi savladalo legendarno biće. Film završava upozorenjem da bi dalje korišćenje nuklearnog oružja moglo da probudi još jedno stvorenje, te da se njegova božanska odmazda može ponoviti. Naravno, priča o Godzili se nastavlja do danas kroz više od trideset filmova, menjajući fokus na aktuelne društvene napetosti, ali poruka originalnog filma je potpuno direktna i jasna.
U novijoj filmskoj istoriji, jedna od značajnijih priča koje govore o ljudskoj neodgovornosti prema prirodi je Džej Džej Abramsov serijal “Kloverfild”. Iako je pripovedački nekonsistentan, teme dosadašnja tri filma se poklapaju. Zbog svoje stilske i žanrovske raznolikosti ovaj serijal ima podjednak broj ljudi koji ga vole kao i onih koji ga mrze, ali on u svojoj suštini priča savremenu priču o Godzili. Kako nam “Kloverfild paradoks” (Cloverfield Paradox, 2018.) otkriva, uzrok pojavljivanja nezaustavljivih gargantuanskih bića je korišćenje akceleratora čestica koji stvara proces u prostor-vremenu i pušta u naš svet bića iz paralelne dimenzije. Ovo tumačenje treba uzeti sa rezervom, sa obzirom na Abramsov brikolerski5 način pripovedanja u kome u priču implementira misterije na koje nema odgovore – metod zbog koga ga ljubitelji serijala “Izgubljeni” (Lost, 2004.- 2010.) do danas preziru.
I ZA KRAJ...
Humanističke ideje su nam usađene kao podrazumevana podešavanja tj. poželjne vrednosti, često bez osvrtanja na negativne implikacije koje su one donele kroz istoriju. Suprotstvaljanje njima, njihova analiza i kritičko preispitivanje je nužno ako želimo napredak. Kroz to preispitivanje dolazimo do napretka koji možda neće biti humanistička ideja o jednakosti i ljudskom ujedinjavanju, ali bi mogao doneti slavljenje različitosti, individualizma i autentičnosti. Dobra je stvar što je ove antihumanističke ideje moguće naći na mestima na kojima ih najmanje očekujemo, ali značajna je stvar ako smo u stanju da prepoznamo i odredimo njihovu vrednost i poruku unutar konteksta u kome se pojavljuju.
________________________________
1 U Aristotelovoj metafizici entelehija predstavlja svrhovitost aktivnog principa, odnosno ispunjenje svrhe postojanja ili kompletnu realizaciju određenog entiteta, koncepta ili funkcije.
2 Po Ovidiju, Pigmalion je legendarni vajar koji se nikad nije ženio, ali se zaljubio u statuu žene, toliko lepe i realistične koju je izrezbario od slonovače.
3 Spinozin pojam za vrhovno biće “Bog ili Priroda” [Deus sive Natura] beskonačna supstancija koja ne dela prema svrsi, ali iz njene prirode sve sledi nužno i u skladu sa njenim unutrašnjim zakonom
4 Htoničko doslovno znači ono ispod zemlje i povezano je sa svim što je u vezi sa zemljom. Koristi se za označavanje primitivnih grupa božanstava ili bića koja pripadaju podzemnom svetu, posebno u religiji Antičke Grčke
5 Brikolaž je tvorevina ili delo koje se sastoji od širokog spektra sastavnih delova koji su se našli pri ruci. Za Levi-Strosa brikoler je onaj koji spretno svojim rukama radi sastavljajući delove prethodnih celina na nove načine i radi sa bilo čim što mu je pri ruci
Zapadna civilizacija, rasla na filozofskoj misli Antičke Grčke, hrišćanskim učenjima i kasnije na kartezijanskom učenju o raciju, imala je suvereno verovanje u nadmoć ljudskog uma i veru u napredak društva kroz primenu racionalnih principa. Humanističke ideje su aktuelne i danas, ali krajem XIX veka se javljaju struje misli koje nisu baš uverene u antropocentričke koncepte nasleđene od humanista. Antihumanistička preispitivanja čovekovog položaja u kosmosu su postojala i ranije u istoriji, a u nekim trenucima su mogla da koštaju glave pojedince koji nisu želeli da se odreknu jeretičkog koncepta da mi nismo centar sveta – pitajte Galileja.
Sa naučnim napretkom i turbulentnim političkim dešavanjima krajem XIX i početkom XX veka, ali i sa novom liberalnijom atmosferom, jačaju nove antihumanističke ideje kroz filozofiju Hajdegera, Ničea, Altisera, Deride i drugih. Ove ideje se granaju u mnogim pravcima, počev od ontologije, filozofije kulture, antropologije i drugih nauka, a neretko završavaju u ideologiji. Od ovih ideja za ovaj tekst je najznačajnija dekonstrukcija. Dekonstrukcija je analitički metod kojim se u tekstualnom sistemu lociraju suprotnosti, koje su asimetrične i nestabilne i iz napetosti među njima se potvrđuje njihova neodvojivost, ali se i raskriva mehanika njihovog funkcionisanja.
Sa aspekta horora, kako smo govorili ranije, važeće kulturne norme i konvencije, odnosno njihovo kršenje, determinišu ono što kod nas može izazvati neprijatnost, anksioznost i strah. Dakle, opet govorimo o transgresiji kategorija kao izvoru straha, a u ovom slučaju transgresija je pomisao da možda i nismo kosmički bitni. Ovde ćemo razmotriti nekoliko podžanrova SF i horor filma koji se bave ovom idejom, kroz nekoliko opozicija: čovek – tehnologija, čovek – transčovek i čovek – priroda.
KIBERPANK DISTOPIJA
“Nema sudbine, sem one koju sami stvorimo.”
-- Sara Konor
 |
| Gari Kasparov protiv programa X3D Fritz, 2003.godina |
Sa druge strane, naši računari prestaju da budu puki alat i postaju proteze kojim pristupamo jednom novom nivou (virtuelne) realnosti u kojoj se naš život odvija jednako kao i u “tradicionalnoj” realnosti. Ova fuzija čoveka sa mašinom se ne zaustavlja na našim virtuelnim identitetima koji su postali neodvojivi deo naših života. Dok su potkožni čipovi za identifikaciju već svakodnevnica, velikom brzinom se napreduje u pravcu nadomeštanja amputiranih udova mehaničkim, već postoje mehanički egzoskeleti koji mogu pomoći nepokretnima da prohodaju, a verovatno će vrlo skoro biti moguće prevazići i neke od nervnih degeneracija zahvaljujući moždanim implantima. Svet budućnosti – danas.
Na papiru ovo zvuči kao nevertovatan tehnološki progres, ali i kao mogućnost da čovek stvori novu, tehnološki superiorniju, nezavisnu vrstu. Nečista savest i ona mala ljudska priroda uvek imaju na umu šta je to čovek, kroz istoriju, uradio svaki put kada bi sreo svog tehnološki inferiornijeg rođaka. I to nas plaši. Kiberpank distopija je svakako jedna od mogućih budućnosti kada uzmemo u obzir moralnu neodgoovornost savremenih kapitalističkih konglomerata. U toj distopiji mašine je lako videti kao nama superiornije antipode – sa neverovatnim intelektualnim kapacitetom zahvajujući neuralnim mrežama daleko većeg kapaciteta od našeg, ili sa mehaničkim skeletima koji mogu da prežive ekstremne uslove u kojima bi čovek za tren nestao.
 |
| Novi vavilonski toranj |
Verovatno najpoznatija antihumanistička vizija budućnosti je ona Džejms Kameronova u serijalu "Terminator". Kameron je kompleksne ideje u kojima se prepliću humanizacija mašine sa antihumanizacijom izrazio u prva dva nastavka filma "Terminator" (Terminator, 1984.) i "Terminator 2: Sudnji dan" (Terminator 2: Judgment Day), da bi kasniji autori nastavili da eksploatišu ideju bez suštinskog razumevanja polazne osnove.
 |
| Mehanički endoskelet terminatora T-800. |
“Terminator 2: Sudnji dan” daje nam novu verziju terminatora, besformnog T-1000 (Robert Patrik). T-1000 je neorganski, te tako bliži mašini, za razliku od T-800, koji reprizira svoju ulogu, ali ovog puta kao zaštitnik Džona Konora (Edvard Furlong), a za koga u ovom filmu otkrivamo da ima ljudsku stranu. Naime, ova verzija T-800 je modifikovana od strane Džona iz budućnosti, tako da je u stanju da razumeva i uči od ljudi. Na ovaj način T-800 u društvu Sare i Džona, postepeno postaje očinska figura mladom Džonu, čak u tragičnom klimaksu filma “umire”, umesto da bude uništen poput njegovog hladnog mehaničke antiteze T-1000. Kameron nam kroz ova dva filma demonstira fluidnost onog što smatramo ljudskim, rušeći pri tome tradicionalno shvatanje čoveka kao superiorne vrednosti ustaljeno u humanističkim filozofijama.
 |
| Ava i Kejleb. |
 |
| Pris (Deril Hana) i Roj (Rutger Hauer) kao replikanti iz "Istrebljivača" |
NOVI PROMETEJI
„Mi smo nesavršena bića, čak samo napola dovršena ..." – Dr. Viktor Frankenštajn
 |
| Frankenštajn i njegovo Stvorenje, Ilustrovao Berni Rajtson. |
Savremeni filozof Kenan Malik navodi: “Kategorija čoveka, koliko god uzvišena u svojoj ideji je prečesto korišćena samo da bi se stavio muškarac ispred žene, ili da bi se druge rase klasifikovale kao pod-ljudske, te da stoga nisu predmet etičkih preporuka primenjivih na čovečanstvo uopšte.” Humanizam je sa tog aspekta uvek na tragu diskriminacije, jer teži nametanju ustaljenih zapanoevropskih vrednosti. Ono što ne podleže visokim evrocentričkim vrednostima je osuđeno na tragičnu sudbinu u izgnanstvu, poput nedovoljno ljudskog Stvorenja.
 |
| Anja Tejlor-Džoj kao Morgan. |
Još jedan noviji film na ovoj liniji je "Hibrid" (Splice, 2009.), reditelja Vinćenca Natalija, koji je na scenariju sarađivao sa Antoanet Teri Brajant i Dag Tejlorom. Još jednom u glavnoj ulozi naučnici, dvoje genetičara Klajv Nikoli (Edrijen Brodi) i Elsa Kast (Sara Poli), koji eksperimentišu sa hibridizacijom životinjske DNK u medicinske svrhe. Nakon uspeha nekoliko početnih eksperimenata, njih dvoje odlučuju da kombinuju životinjsku DNK sa ljudskom. Nakon što im njihovi poslodavci to zabrane iz etičkih razloga, oni ipak sprovode svoj plan u tajnosti i uspešno proizvedu ženku stvorenja kojem daju ime Dren (Delfin Čaniak). Dren ubrzano odrasta i Klajv i Elsa je u tajnosti prebacuju na izolovanu ruralnu lokaciju. Dok se njihove karijere raspadaju jer su fokusirani na Dren, njih dvoje formiraju emotivnu vezu sa svojom kreacijom. Dok Elsa posmatra Dren kao svoje dete, Klajv biva opčinjen njome na romantičan način u svom pigmalionskom2 momentu. Elsa shvata da se njihov eksperiment otima kontroli i odlučuje da ubije Dren. Nesrećna kreacija biva žrtvovana u ime etičkih vrednosti. Ipak kompanija i njeni zaposleni će prosperirati zahvaljujući biohemijskim jedinjenima skupljenim iz Dren, koji će biti patentirani i upotrebljeni u budućim "etičkijim" projektima.
 |
| Dren i Elsa. |
DEUS SIVE NATURA3
"Čovekova arogancija je u tome da misli da je priroda pod njegovom kontrolom, a ne da je obrnuto. Pustite ih da se bore." -- Dr. Ičiro Serizava
 |
| Poster filma "King Kong" |
 |
| Poređenje veličina različitih verzija Godzile. |
Na drugoj strani sveta, ožiljci ljudske neodgovornosti i dalje zaceljuju, te inspirisan nuklearnim holokaustom Drugog svetskog rata nastaje čudovište Godzila. Ovo stvorenje je drevno i uspavano na dnu okeana. Njegov izgled podseća na preistorijske reptile koji su nekada gospodarili zemljom, a njegova koža je pokrivena izraslinama nalik na keloidne ožiljke ljudi koji su preživeli bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Iz njegovog sna ga budi podvodno testiranje nuklearne bombe, nakon čega titansko biće izlazi na površinu i uništava Tokijo. Sukob eskalira, i čovečanstvo koristi svu svoju domišljatost i resurse da bi savladalo legendarno biće. Film završava upozorenjem da bi dalje korišćenje nuklearnog oružja moglo da probudi još jedno stvorenje, te da se njegova božanska odmazda može ponoviti. Naravno, priča o Godzili se nastavlja do danas kroz više od trideset filmova, menjajući fokus na aktuelne društvene napetosti, ali poruka originalnog filma je potpuno direktna i jasna.
 |
| Čudovište Klover, kako je predstavljeno u originalnom "Kloverfildu" (Cloverfield, 2008.) |
I ZA KRAJ...
Humanističke ideje su nam usađene kao podrazumevana podešavanja tj. poželjne vrednosti, često bez osvrtanja na negativne implikacije koje su one donele kroz istoriju. Suprotstvaljanje njima, njihova analiza i kritičko preispitivanje je nužno ako želimo napredak. Kroz to preispitivanje dolazimo do napretka koji možda neće biti humanistička ideja o jednakosti i ljudskom ujedinjavanju, ali bi mogao doneti slavljenje različitosti, individualizma i autentičnosti. Dobra je stvar što je ove antihumanističke ideje moguće naći na mestima na kojima ih najmanje očekujemo, ali značajna je stvar ako smo u stanju da prepoznamo i odredimo njihovu vrednost i poruku unutar konteksta u kome se pojavljuju.
Aljoša Tomić
________________________________
1 U Aristotelovoj metafizici entelehija predstavlja svrhovitost aktivnog principa, odnosno ispunjenje svrhe postojanja ili kompletnu realizaciju određenog entiteta, koncepta ili funkcije.
2 Po Ovidiju, Pigmalion je legendarni vajar koji se nikad nije ženio, ali se zaljubio u statuu žene, toliko lepe i realistične koju je izrezbario od slonovače.
3 Spinozin pojam za vrhovno biće “Bog ili Priroda” [Deus sive Natura] beskonačna supstancija koja ne dela prema svrsi, ali iz njene prirode sve sledi nužno i u skladu sa njenim unutrašnjim zakonom
4 Htoničko doslovno znači ono ispod zemlje i povezano je sa svim što je u vezi sa zemljom. Koristi se za označavanje primitivnih grupa božanstava ili bića koja pripadaju podzemnom svetu, posebno u religiji Antičke Grčke
5 Brikolaž je tvorevina ili delo koje se sastoji od širokog spektra sastavnih delova koji su se našli pri ruci. Za Levi-Strosa brikoler je onaj koji spretno svojim rukama radi sastavljajući delove prethodnih celina na nove načine i radi sa bilo čim što mu je pri ruci
No comments:
Post a Comment