FILM KOJI NISTE PROPUSTILI

Film: Telma (Thelma)

Režija: Joakim Trir

Scenario: Joakim Trir, Eskil Voht

Uloge: Eli Harbo, Kaja Vikins, Henrik Rafelsen

Trajanje: 116 min

Proizvodnja: Norveška, 2017.

„Telma“ je drama o životu adolescentkinje koji u sebi ima elemenata horor fantazije, ali nedovoljno da uveri gledaoca da zaista spada pod horor žanr. Dok sam gledao film osim toga što mi je bilo dosadno i sporo bez mnogo napetosti, a koje svaki dobar horor mora da ima, pitao sam se da li ovaj film želi da ostane samo fantazija i misterija ili pretenduje da bude strašan, odnosno da bude horor.

Radnja koje i nema u pravom smislu, fokusirana je na Telmu koja od detinjstva poseduje natprirodne sposobnosti koje ne može da kontroliše već ih ispoljava uglavnom nesvesno ili u snu. Već u prvoj sceni shvatamo da njeni roditelji ne znaju najbolje kako da se nose sa ovim fenomenom, a ove moći počinju da joj stvaraju probleme pri odlasku na fakultet. Telma počinje da pati od ne-epileptičnih napada, psihijatrijskog poremećaja sličnog epilepsiji, ali bez nekih karakterističnih obeležja vezanih za ovo stanje. Kroz film gledamo njen studentski život, lezbejsku vezu, izlaske, a uporedo sa tim lečenje i odlazak na ispitivanja.

Ovaj film pati ponajviše od nedostatka zapleta. Struktura mu je linearna, a scene koje treba da budu strašne iskrsavaju veoma tupo i nemaju efekat. Takođe postoji jedna ne-celovitost kod ove priče, jer određeni delovi nje nisu nikako dovedeni u vezu. Na primer, kada Telma odlazi da upozna svoju baku za koju je mislila da je mrtva, gledalac očekuje da će od nje nešto da sazna, a tamo se ne dogodi ništa. Lezbejska veza sa Ajom je isti slučaj. Nema opravdanja unutar narativa za takav koncept osim što je danas veoma popularno da prosto naprosto imamo na filmu lezbejski par, s čim ja nemam problem, ali ukoliko Telmine natprirodne sposobnosti nemaju nikakve veze sa njenom gej sklonošću onda se postavlja pitanje zašto je važno da Telma bude gej? 

 Pritom ne smemo da zaboravimo da je film u osnovi misterija i da svi segmenti moraju na kraju biti dovedeni u vezu i složeni kao slagalica. Jedino što je stvarno dobro i upečatljivo su fotografija i kamera koja u određenim scenama ima fokus na određene predmete i stvari što ove čini jezivim do određene mere. Ali nedovoljno je to da bi smo rekli kako ste propustili ovaj film. 

Nenad Lančuški