Dilan Dog je strip heroj koji je sa nama već trideset i tri godine. Slobodno možemo reći da je svetski poznat sa milionskim tiražem sa kojim je štampan u celom svetu devedesetih godina. U trenutku kada je počeo da izlazi 1986. godine, kao stripsko izdanje, ovaj serijal predstavlja zaokret izdavačke kuće Serđo Boneli Editore od vesterna ka savremenijim i potpuno drugačijim temama.
Uz mnoštvo referenci na pop kulturu, radnje smeštene u atmosferu horor misterije, ovaj strip predstavlja otklon od svega što je bilo prepoznatljivo kao tema stripova ove izdavačke kuće do tad. Isto tako i za našu domaću publiku jer čuveni Bonelijevi stripovi, poput Texa, Bleka Stene ili Zagora jesu upravo definicija stripa za veliki broj yu-nostalgičnih generacija. Dilan je predstavljao otklon i po tome što zbog svog tugaljivog šarma tragičnog anti-junaka, zaljubljive i izuzetno senzualne prirode i fizičke sličnosti sa glumcem Rupertom Everetom jeste prvi strip ovog izdavača koji je većinski osvojio srca ženske publike.
Večito melanholični detektiv tragične i podjednako misteriozne prošlosti, iz pera Ticijana Sklavija, proveo je preko tri decenije u vrtlogu noćnih mora, istražujući čudovišta i čudovišne umove negativaca koliko i vlastita egzistencijalna pitanja, vežbajući “Đavolovu sonatu” na klarinetu i sklapajući jedrenjak u malom stanu u ulici Krejven Roud broj 7. Tamo je naravno uvek i njegov pomoćnik Gručo koji je u potpunosti zasnovan na liku Gruča Marksa, poznatog američkog komičara, koji izluđuje Dilana, ali i čitaoca glupim šalama, ali isto tako pomaže u odsudnim trenutcima dobacujući upravo neku opasku, a češće pištolj Dilanu, što se ispostavlja odsudnim za dalji tok radnje.
Ovaj strip je čudna mešavina holivudske sladunjavosti i horor senzibiliteta izrečene na italijanski način kroz giallo formulu koja sa ovim stripom dobija svoj meta nivo i autorefleksiju. Giallo je format koji referira na klasične detektivske romane gde glavni junak spletom okolnosti biva suočen sa misterioznim zločinima koje mora da istraži te se suoči sa ubicom i razotkrije ga, naravno uz usputnu romansu sa prelepom i zavodljivom devojkom.
Sklavi je na neki trashy, ali uzvišen način obogaćuje atmosferom horor misterije i velikim brojem pop-kulturnih referenci, te mnoštvom filozofičnih i mističkih pitanja, od onih vlastitog identiteta do duhovnih i religioznih verovanja, pitanjima života posle smrti ili ishoda sudbine civilizacije u slučaju zombi apokalipse. Italijanski giallo horor i njegova popularnost su možda i sam uzrok postanka ovog stripa. Ne tako redak manir preuzimanja svega što je u Holivudu popularno još na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete započeo je talas italijanskog zombi horora. Od mnogih snimljenih neki filmovi vratili su se u svet kao vrlo popularni naslovi, npr. Fulčijevo “Ostrvo živih mrtvaca” (Zombi 2, 1979. godine).
Dilanove prve epizode upravo se bave temom zombija suštinski pod uticajem Romerovih Noći i Zore Živih mrtvaca (Night of the Living Dead, 1968. i Dawn of the Living Dead, 1978.) da bi kasnije uvele i druga horor čudovišta od vampira, do vukodlaka i svih drugih likova popularnih u mitologijama i folkloru različitih kultura, a koji su svoje mesto nalazili i u horor filmovima. Bez obzira na sve, od bogatstva tema i količine materijala do scenarističkih i tehničkih mogućnosti, Dilan do dana današnjeg nije dobio pristojnu ekranizaciju na filmskom platnu, a još manje poznato, na televizijskom ekranu.
Iako na IMDB možete pronaći spisak od nekolicine naslova koji sadrži različite formate, dva su zaista relevantna i na njih se možemo osvrnuti. Tu su Mikele Soavijev “O smrti ljubavi” (Dellamorte dellamore, 1994.) i Kevin Munroov "Dilan Dog: U tmini noći" (Dylan Dog: Dead of night, 2011.). Kao fan stripa moram reći, oba filma predstavljaju svojevrsno ludilo, dva sasvim suprotna kraja potpunog ludila.
“O smrti ljubavi” je reprezent evropskog tipa intelektualizovanog ludila izvedenog do apsurda radnjom filma koja je prepuna non sekvitura predivno estetizovanih oslanjanjem na estetiku i senzibilitet stripa. Glavni junak ovog filma uopše nije Dilan Dog, dok ga, ironičnog li slučaja, igra baš Rupert Everet po kome je Dilan nacrtan. Glavni lik u filmu je Frančesko Delamorte (majčino devojačko Delamore), neka vrsta Dilanovog alter-ega lika iz romana Ticijana Sklavija, koga Dilan sreće u jednom od specijalnih izdanja brojeva stripa.
Frančesko je čuvar groblja u malom italijanskom mestu, ima pomoćnika Gnakija. Oni čuvaju groblje, ne od napada ili skrnavljenja spolja već od onih unutra, koji tu dođu na počinak, ali ne žele da ostanu mrtvi. Na neki način njih dvojica čuvaju učmali gradić prepun palanačkih klišeiziranih likova, svi dani su isti, vlast je korumpirana i ne bavi se realnim problemima građana, siledžije Frančeska prozivaju za impotenciju (o kojoj je sam namerno proširio glas) dok on proživaljva intenzive ljubavne drame prepune erotskog i ali i horor naboja sa mnoštvom ženskih likova koji uvek imaju lik glumice Ane Falki koja ih sve tumači.
Film će se posebno učiniti apsurdnim onima koji nikada nisu čitali strip, ali fanovi će naći dovoljno razloga da u filmu uživaju od početka do kraja. Od sladunjavih romantiziranih do šokantnih nekrofiličnih momenata, ovaj film sadrži koncentrat poetskog naboja stripa za odrasle – što Dilan Dog u suštini jeste, sposoban da nas sablazni, ali i razneži nad misterijama i užasima života od kojih su možda najveće sadržane u ljubavi i prijateljstvu.
Drugi pol ludila sažet je u Munroovom Dilan Dogu koji je prava pravcata amerikanizovana kapitlistička holivudska travestija ovog junaka, oličena prvenstveno u tome što večito tugaljivog, vižljastog i egzistencijalno napaćenog, ali zaljubljivog istraživača noćnih mora glumi amerikanac četvrtaste brade koji je tumačio i lik Supermena - Brendon Raut, dok njegovog pomoćnika glumi ni manje ni više baš višestruki interpertator uloge Džimija Olsena, Sem Hantington. I da se razumemo, Hantington je još lako, najsvetlija točka ovog ostvarenja protiv koga nemam baš aposlutno ništa. Sve drugo je toliko pogrešno!
Primetili ste svi sigurno koliko američke verzije svih evropskih ekranizacija gube svoje oštre crte, vižljaste figure i suštinsku napaćenost, uključujući i šarm koji to povlači. Ako niste uporedite za vežbu serijale poput "Parova" (Coupling, 2000.), "Ljudskost" (Being Human, 2011.) i "Besramnika" (Shameless, 2011.). U "Besramnicima" je još Džon Mejsi časni izuzetak koji britkim tumačenjem glavnog lika u seriji nadmašuje svoj evropski uzor.
Ali sa likom Dilana zaista su uprskali. Od početka filma imala sam asocijacije na Nika Slotera, Džona Vika, seriju "Prvobitni" (The Originals, 2013.) i svašta nešto drugo, osim Dilan Doga. Osim imena ulice i odela, ova dva lika nemaju mnogo toga zajedničkog. Iako je film krcat veštački nalepljenim referencama na strip, kao što su imena, posteri i slike koji se kao slučajno nađu u kadru, to nije dovoljno da nas ubaci u atmosferu priče i avanture na koju smo navikli. O ovom filmu ne vredi govoriti osim kao o višestrukom promašaju, a mislim da bi na brisanje iz istorije filmskih ostvarenja rado pristali i svi oni koji su učestvovali u stvaranju istog.
Nedavno je najavljena serija u produkciji Džemsa Vana. Ovo bi moralo da izazove znatiželju i isčekivanje, pogotovo kod domaće publike s obzirom na kulturni značaj koji ovaj horor strip serijal ima kod nas kao jedini horor strip serijal koji je izlazio u kakvom takvom kontinuitetu na teritoriji EX-Yu do danas.
Nepoznato je još za koju TV mrežu ili striming servis će serija biti produkovana, niti ko su scenaristi, a kamoli kasting, ali saradnja je potvrđena i od predstavnika Bonelija i ono što se zna je da bi serija trebalo da sadrži 10 epizoda. Van sam se deklarisao kao ljubitelj Dilana Doga još od tinejdžerskih dana, čije avnature je listao iako nije znao italijanski jezik, već je pratio radnju samo na osnovu slika u stripu.
Znajući Vana kao živu legendu horora i to da njegova produkcijska kuća Atomic Monster radi neke od najpopularnijih naslova trenutno (uključujući “Prizivanje zla 3”) zaista se nadam da će Dilan konačno dobiti ekranizaciju dostojnu višedecenijskog strip junaka koji je sada možda u najboljem životnom dobu, da simbolično u skladu sa godinama (33) vaskrsne i počne novi život u novom do sad za njega neistraženom mediju.
Uz mnoštvo referenci na pop kulturu, radnje smeštene u atmosferu horor misterije, ovaj strip predstavlja otklon od svega što je bilo prepoznatljivo kao tema stripova ove izdavačke kuće do tad. Isto tako i za našu domaću publiku jer čuveni Bonelijevi stripovi, poput Texa, Bleka Stene ili Zagora jesu upravo definicija stripa za veliki broj yu-nostalgičnih generacija. Dilan je predstavljao otklon i po tome što zbog svog tugaljivog šarma tragičnog anti-junaka, zaljubljive i izuzetno senzualne prirode i fizičke sličnosti sa glumcem Rupertom Everetom jeste prvi strip ovog izdavača koji je većinski osvojio srca ženske publike.
Večito melanholični detektiv tragične i podjednako misteriozne prošlosti, iz pera Ticijana Sklavija, proveo je preko tri decenije u vrtlogu noćnih mora, istražujući čudovišta i čudovišne umove negativaca koliko i vlastita egzistencijalna pitanja, vežbajući “Đavolovu sonatu” na klarinetu i sklapajući jedrenjak u malom stanu u ulici Krejven Roud broj 7. Tamo je naravno uvek i njegov pomoćnik Gručo koji je u potpunosti zasnovan na liku Gruča Marksa, poznatog američkog komičara, koji izluđuje Dilana, ali i čitaoca glupim šalama, ali isto tako pomaže u odsudnim trenutcima dobacujući upravo neku opasku, a češće pištolj Dilanu, što se ispostavlja odsudnim za dalji tok radnje.
Ovaj strip je čudna mešavina holivudske sladunjavosti i horor senzibiliteta izrečene na italijanski način kroz giallo formulu koja sa ovim stripom dobija svoj meta nivo i autorefleksiju. Giallo je format koji referira na klasične detektivske romane gde glavni junak spletom okolnosti biva suočen sa misterioznim zločinima koje mora da istraži te se suoči sa ubicom i razotkrije ga, naravno uz usputnu romansu sa prelepom i zavodljivom devojkom.
Sklavi je na neki trashy, ali uzvišen način obogaćuje atmosferom horor misterije i velikim brojem pop-kulturnih referenci, te mnoštvom filozofičnih i mističkih pitanja, od onih vlastitog identiteta do duhovnih i religioznih verovanja, pitanjima života posle smrti ili ishoda sudbine civilizacije u slučaju zombi apokalipse. Italijanski giallo horor i njegova popularnost su možda i sam uzrok postanka ovog stripa. Ne tako redak manir preuzimanja svega što je u Holivudu popularno još na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete započeo je talas italijanskog zombi horora. Od mnogih snimljenih neki filmovi vratili su se u svet kao vrlo popularni naslovi, npr. Fulčijevo “Ostrvo živih mrtvaca” (Zombi 2, 1979. godine).
Dilanove prve epizode upravo se bave temom zombija suštinski pod uticajem Romerovih Noći i Zore Živih mrtvaca (Night of the Living Dead, 1968. i Dawn of the Living Dead, 1978.) da bi kasnije uvele i druga horor čudovišta od vampira, do vukodlaka i svih drugih likova popularnih u mitologijama i folkloru različitih kultura, a koji su svoje mesto nalazili i u horor filmovima. Bez obzira na sve, od bogatstva tema i količine materijala do scenarističkih i tehničkih mogućnosti, Dilan do dana današnjeg nije dobio pristojnu ekranizaciju na filmskom platnu, a još manje poznato, na televizijskom ekranu.
Iako na IMDB možete pronaći spisak od nekolicine naslova koji sadrži različite formate, dva su zaista relevantna i na njih se možemo osvrnuti. Tu su Mikele Soavijev “O smrti ljubavi” (Dellamorte dellamore, 1994.) i Kevin Munroov "Dilan Dog: U tmini noći" (Dylan Dog: Dead of night, 2011.). Kao fan stripa moram reći, oba filma predstavljaju svojevrsno ludilo, dva sasvim suprotna kraja potpunog ludila.
“O smrti ljubavi” je reprezent evropskog tipa intelektualizovanog ludila izvedenog do apsurda radnjom filma koja je prepuna non sekvitura predivno estetizovanih oslanjanjem na estetiku i senzibilitet stripa. Glavni junak ovog filma uopše nije Dilan Dog, dok ga, ironičnog li slučaja, igra baš Rupert Everet po kome je Dilan nacrtan. Glavni lik u filmu je Frančesko Delamorte (majčino devojačko Delamore), neka vrsta Dilanovog alter-ega lika iz romana Ticijana Sklavija, koga Dilan sreće u jednom od specijalnih izdanja brojeva stripa.
Frančesko je čuvar groblja u malom italijanskom mestu, ima pomoćnika Gnakija. Oni čuvaju groblje, ne od napada ili skrnavljenja spolja već od onih unutra, koji tu dođu na počinak, ali ne žele da ostanu mrtvi. Na neki način njih dvojica čuvaju učmali gradić prepun palanačkih klišeiziranih likova, svi dani su isti, vlast je korumpirana i ne bavi se realnim problemima građana, siledžije Frančeska prozivaju za impotenciju (o kojoj je sam namerno proširio glas) dok on proživaljva intenzive ljubavne drame prepune erotskog i ali i horor naboja sa mnoštvom ženskih likova koji uvek imaju lik glumice Ane Falki koja ih sve tumači.
Film će se posebno učiniti apsurdnim onima koji nikada nisu čitali strip, ali fanovi će naći dovoljno razloga da u filmu uživaju od početka do kraja. Od sladunjavih romantiziranih do šokantnih nekrofiličnih momenata, ovaj film sadrži koncentrat poetskog naboja stripa za odrasle – što Dilan Dog u suštini jeste, sposoban da nas sablazni, ali i razneži nad misterijama i užasima života od kojih su možda najveće sadržane u ljubavi i prijateljstvu.
Drugi pol ludila sažet je u Munroovom Dilan Dogu koji je prava pravcata amerikanizovana kapitlistička holivudska travestija ovog junaka, oličena prvenstveno u tome što večito tugaljivog, vižljastog i egzistencijalno napaćenog, ali zaljubljivog istraživača noćnih mora glumi amerikanac četvrtaste brade koji je tumačio i lik Supermena - Brendon Raut, dok njegovog pomoćnika glumi ni manje ni više baš višestruki interpertator uloge Džimija Olsena, Sem Hantington. I da se razumemo, Hantington je još lako, najsvetlija točka ovog ostvarenja protiv koga nemam baš aposlutno ništa. Sve drugo je toliko pogrešno!
Primetili ste svi sigurno koliko američke verzije svih evropskih ekranizacija gube svoje oštre crte, vižljaste figure i suštinsku napaćenost, uključujući i šarm koji to povlači. Ako niste uporedite za vežbu serijale poput "Parova" (Coupling, 2000.), "Ljudskost" (Being Human, 2011.) i "Besramnika" (Shameless, 2011.). U "Besramnicima" je još Džon Mejsi časni izuzetak koji britkim tumačenjem glavnog lika u seriji nadmašuje svoj evropski uzor.
Ali sa likom Dilana zaista su uprskali. Od početka filma imala sam asocijacije na Nika Slotera, Džona Vika, seriju "Prvobitni" (The Originals, 2013.) i svašta nešto drugo, osim Dilan Doga. Osim imena ulice i odela, ova dva lika nemaju mnogo toga zajedničkog. Iako je film krcat veštački nalepljenim referencama na strip, kao što su imena, posteri i slike koji se kao slučajno nađu u kadru, to nije dovoljno da nas ubaci u atmosferu priče i avanture na koju smo navikli. O ovom filmu ne vredi govoriti osim kao o višestrukom promašaju, a mislim da bi na brisanje iz istorije filmskih ostvarenja rado pristali i svi oni koji su učestvovali u stvaranju istog.
Nedavno je najavljena serija u produkciji Džemsa Vana. Ovo bi moralo da izazove znatiželju i isčekivanje, pogotovo kod domaće publike s obzirom na kulturni značaj koji ovaj horor strip serijal ima kod nas kao jedini horor strip serijal koji je izlazio u kakvom takvom kontinuitetu na teritoriji EX-Yu do danas.
Nepoznato je još za koju TV mrežu ili striming servis će serija biti produkovana, niti ko su scenaristi, a kamoli kasting, ali saradnja je potvrđena i od predstavnika Bonelija i ono što se zna je da bi serija trebalo da sadrži 10 epizoda. Van sam se deklarisao kao ljubitelj Dilana Doga još od tinejdžerskih dana, čije avnature je listao iako nije znao italijanski jezik, već je pratio radnju samo na osnovu slika u stripu.
Znajući Vana kao živu legendu horora i to da njegova produkcijska kuća Atomic Monster radi neke od najpopularnijih naslova trenutno (uključujući “Prizivanje zla 3”) zaista se nadam da će Dilan konačno dobiti ekranizaciju dostojnu višedecenijskog strip junaka koji je sada možda u najboljem životnom dobu, da simbolično u skladu sa godinama (33) vaskrsne i počne novi život u novom do sad za njega neistraženom mediju.
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment