DŽARMUŠOVSKI TREŠ HOROR

Film: Mrtvi neće da umru (The Dead Don’t Die)

Režija: Džim Džarmuš

Scenario: Džim Džarmuš

Uloge: Bil Marej, Adam Drajver, Tom Vejts

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Džarmuš je jedan od mojih omiljenih američkih reditelja i jedan od filmskih autora čiji rad pratim još od svog tinejdžerskog doba. Takoreći, kada sam počeo da gledam filmove po svom izboru Džarmuš mi je bio prvi autor čiji sam filmski opus istražio i takoreći zaljubio se u njegov kinematografski stil na prvi pogled. Ono što me je toliko privuklo kod ovog filmskog autora jeste to što se u njegovim filmovima scene i sama radnja ne odvijaju na ustaljen i uobičajan način kao što smo to navikli da vidimo u drugim američkim, a naročito holivudskim filmovima.

Džarmuš kao da nekako namerno uvek ide protiv svih konvencija i standarda američke kinematografije, a sve sa dozom apsurdnosti i avangardizma jednog filmskog ukusa koji potiče iz andergraund supkulturne sadržine Nju Jorka. Pa tako, u njegovim filmovima se često pojavljuju poznati muzičari kao glumci i kao saradnici na kreiranju muzike za film. 

 

Nije drugačije ni u „Mrtvi neće da umru“ u kojem pored velikih glumačih imena kao što su Bil Marej i Tilda Svinton, svoje uloge imaju i RZA (Wu Tang Clan), Igi Pop, Tom Vejts i Selena Gomez. Svoju premijeru film je doživeo na Filmskom Festivalu u Kanu maja ove godine, a od juna krenuo je da se emituje i na velikim platnima širom sveta. 

 

Zarada filma je neočekivano velika, čak prelazi cifru od 14 miliona dolara, dok se kritike uglavnom veoma negativne i loše nakonjene ovom ostvarenju, kao i mišljenja razočarane publike. 

 

U izvesnom smislu i ja bih se složio da je ovo jedan od slabijih Džarmušovih filmova, ali ne samo to, već i jedno namerno degradiranje svoje umetničke ličnosti. Jer kada napravite veliko delo kao što je njegov najbolji film „Samo ljubavnici opstaju“ (Only Lovers Left Alive, 2013.) koji može sa uživanjem da gleda najšira moguća publika, onda ne možete posle nekoliko godina da napravite niskobudžetni treš film kao da ste tinejdžer. Mislim možete, ako ste Džarmuš i ako ste spremni da vas publika ispljuje, a kritika ugrobari.

Radnja je smeštena u Centervil i prati dva policajca Klifa (Bil Marej) i Robija (Adam Drajver) koji dok odlaze da provere da li je Bob (Tom Vejts), čovek koji odmetnuto živi u šumi, ukrao kokoške farmeru Mileru (Stiv Busemi) primećuju da bi trebalo da se već smrklo. Nakon što nakon dužeg vremena padne mrak toksična mesečeva zračenja ožive mrtve koji krenu u svoju prvu noćnu prehranu.

Ono što je interesantno kod Džarmušovih zombija jeste da im on prvi u istoriji ovog podžanra horor filma daje moć govora. Svaki zombi u Centarvilu izgovara samo jednu reč ili prostu rečenicu koja označava za čime žudi njegovo telo. To su uglavnom stvari kojima su zombiji bili opsednuti ili nešto što su voleli dok su bili živi. Sada kao živi mrtvaci ponovo se vraćaju u potragu za tim stvarima. 

 

Džarmušova treš horor komedija ispunjena je apsurdističkim humorom koji njemu kao autoru nije nikada bio stran, međutim u ovom filmu ga je sigurno podigao na maksimum. Odnosno, Džarmuš je ovde svoj apsurdistički stil pripovedanja okitio banalizmom kojim pretenduje da predstavi savremeno društvo. „Mrtvi neće da umru“ predstavlja u filmskom smislu drugu stranu iste teme kojom se bavi u „Samo ljubavnici opstaju“.

Dakle, da pojasnim. U „Samo ljubavnici opstaju“ Adam ljude naziva zombijima. A u „Mrtvi ne mogu umreti“ je reč upravo o tim ljudima koji se i za vreme svog života ponašaju bezvoljno i umrtvljeno opsednuti nekim prolaznim pojedinostima (zbog čega izgleda kao da se kompletna glumačka postava smorila na snimanju). Stoga kada ih toksična zračenja meseca ožive oni bivaju svedeni samo na svoje najveće pojedinačne opsesije.

Suština ovog filma krije se u samom naslovu, čovečanstvo je obamrlo i stoga ne može umreti. To je poruka koju autor želi da nam prenese.

Zasigurno da je Džarmuš hteo da snimi upravo ovakav film, jer čvrsto želi da nikada u sebi ne izda andergraund, međutim ruku na srce, film jeste na momente smešan u pravom treš fazonu, ali je i krajnje neuzbudljiv i dosadan. Takođe, mnoštvo likova nemaju nikakvu ulogu u filmu osim što se tu nalaze kao puki posmatrači događaja. 

 

Takođe kritika društva na koju ovim filmom pikira autor previše je očigledna i površna, kao recimo scena u kojoj se zombiji šetaju ulicama Centarvila držeći mobilne telefone u rukama. To već svi znamo i ništa ingeniozno nam nije saopšteno.

U svakom slučaju, pogledajte ovaj film ako ste baš veliki fan Džarmuša, a ako ste ljubitelj treš horora, onda ćete se možda i razočarati. Jer ovo je Džarmušovski treš horor.  

Nenad Lančuški