TRANSHUMANISTIČKA LJUBAV

Film: Titan (Titane)
Režija: Žilija Dikurno
Scenario: Žilija Dikurno
Uloge: Vensan Lindon, Agat Rusel, Garans Marilije
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

"Morate biti mnogi da biste bili jedan."
- Žilija Dikurno

Žilija Dikurno je autorka koja me je potpuno osvojila svojim prvim dugometražnim filmom "Sirovo" (Grave, 2016.), koji je doživeo fenomenalan uspeh kako kod kritike, tako i kod publike, o čemu svedoče i dvadeset i četiri nagrade pokupljene na raznim svetskim festivalima. Pet godina kasnije, stiže nam njen drugi film.

"Titan" je premijerno prikazan ove godine na festivalu u Kanu, gde je dobio Zlatnu palmu. Ovaj film, za razliku od prvog, koji je bio linearna priča o odrastanju, ima mnogo kompleksniju strukturu, kako narativno, tako i tematski. To će sigurno odbiti veliki broj ljubitelja horora koji od istog očekuju sat i po vremena lagane i krvave zabave.

 

"Plakao sam na kraju filma, a nisam znao zašto" reči su jednog od gledalaca i to prilično dobro sumira uzburkani osećaj u vama koji će potrajati nekoliko dana nakon gledanja ovog filma. Dikurno se bezkompromisno bavi osetljivim temama (pogotovo za našu konzervativnu sredinu), poput polnog i rodnog identitea, rodnih uloga i transhumanizma.

Ipak, iza bizarne premise, koja je nastala inspirisana autorkinom noćnom morom, o devojci koja nakon saobraćajne nesreće odrasta sa titanijumskom pločom u glavi i razvija seksualnu fiksaciju na automobil, leži jedna univerzalna ljudska priča. Naša glavna junakinja Aleksija (Agat Rusel) će kroz niz transformativnih iskustava pokušati da ostvari svoju autentičnu egzistenciju. Na tom putu će biti suočena sa raznim formama zlostavljanja, od blažih pritisaka ka konformizmu, pa sve do ekstremnijih oblika u vidu seksualnog nasilja, a sve sa ciljem da dođemo do odgovora na pitanje: "Postoji li ljudskost izvan društvenog konstrukta?"

 

Ovo sigurno zvuči još konfuznije, jer pokušavam da jedan nekonvencionalan narativ sumiram bez spojlera. Ali samo iskustvo gledanja je mnogo luđe od toga. Dikurno ima potpuno formiran autentičan izraz i porediti je sa drugim autorima nije fer. Ali ako bih pokušao da dam referencu za njen estetski izraz, rekao bih da izgleda kao fuzija Linčovske logike snova i Kronenbergovskog transhumanističkog body horora.

Oni neoprezni, koji još nisu odustali od čitanja teksta možda misle da je ovde samo problem u eksplicitnosti splattera francuske škole horora. I oni još misle, izdržao sam "Mučenice" (Martyrs, 2008.), "Krvavu romansu" (Haute tension, 2003.) i "Otpozadi" (Irréversible, 2002.), ovo nije ništa za mene. Žao mi je, ali i vas moram razočarati. Ovaj film ima veoma malo eksplicitnih gore scena i one koje postoje su uglavnom sugerisane. Ako osetite mučninu gledajući ovaj film, ona će biti egzistencijalne prirode.

 

 

Ovo je film koji bih svima preporučio zbog njegovih kvaliteta, ali znam da će se malom procentu ljudi dopasti. U svakom slučaju, ova autorka ne prestaje da iznenađuje i slobodno mogu da kažem da ima potencijal da postane jedan od najznačajnijih autora svoje generacije. 

Aljoša Tomić