VLAHOFOBIJA I MIZOGINIJA U SERIJI „CRNA SVADBA“

U nedelju 21. novembra imali smo priliku da na malim ekranima Superstar TV pogledamo poslednju epizodu serije „Crna svadba“ reditelja i autora Nemanje Ćipranića. Svi oni koji su seriju pratili na RTS-u finale su mogli da prate proteklog vikenda.

Naime, serija “Crna svadba“ ugledajući se na aktuelne svetske horor trilere bez sumnje u skladu sa mogućnostima domaće produkcije ispunjava sve uslove kvalitetne savremene televizijske serije. Najvećim delom to je ono što je privuklo toliki broj gledalaca. Dakle, serija je uzbudljiva i intrigira svakog ko baci pogled na nju. 

 

Zaplet je u prvoj polovini inspirisan domaćim folklorom, odnosno vlaškom magijom, da bi u drugom delu serije ovi motivi izgubili na snazi, a priča otišla u generične elemente satanizma. Tok radnje i neizvesna završnica na kraju svake epizode koja dodatno zapliće radnju, obećavaju bogatu sadržinu, koja do samog kraja nije da će gledaoca ostaviti gladnim, ali mu neće ni dati sve odgvore koje je iščekivao.

„Crna svadba“ na samom kraju sezone ipak vuče gledaoce za nos nerazrešavajući mnoštvo priča koje su pokrenute. Odnosno prolongirajući ih za neku buduću sezonu. Dobar dramski narativ trebao bi da zaplete u potpunosti razreši sa intencijom da se iz njih stvore novi koje bismo pratili u novoj sezoni. To ova serija nema, već ostavlja stvari nedorečene.

Radnja započinje u jednom selu u istočnoj Srbiji gde Mitar (Slavko Štimac), naizgled bez ikakvog razloga uzima automatsku pušku i ubija dvanaest svojih komšija uključujući i svoju ženu i taštu. Nakon što službenik državne bezbednosti Petar Ćirić (Uliks Fehmiu) ne uspeva da iz njegovih ruku spasi poslednju žrtvu, Mitar puca sebi u glavu, pre toga izgovrajući reč: Katabaza!

Iako ozbiljno sebi oštećuje mozak, ipak nekako ostaje živ. Policijski inspetkor Tomić (Nikola Kojo) traži psihološko veštačenje Nataše Janković (Jelena Đokić) kako bi ustanovili zašto je Mitar, ničim izazvan, počinio ovaj zločin.

 

Nataša Janković i inspektor Tomić u Mitru ne vide ništa drugo do čoveka sa mentalnim poremećajem, dok Petar Ćirić ima drugačije viđenje stvari jer je istu reč „Katabaza“ izgovorio i njegov sin pre samoubistva. Drugim rečima, kao što i potvrđuje komšija Saša (Jovo Maksić) iz sela, Mitrov prijatelj koji ga je sreo neposredno pre masakra, u čitav događaj upleteno je dejstvo vlaške magije.

Nakon emitovanja prvih nekoliko epizoda, jedan Vlah iz sela Zlot kod Bora, Miki Janošević, obratio se javno ekipi serije, kritikujući ih da su njegov narod predstavili u lošem svetlu. Drugim rečima, Janošević kaže da serija podupire već postojeće predrasude koje postoje o tome da su Vlasi „zatvoren narod“ i da se bave crnom magijom. I zaista prosečan gledalac kada pogleda seriju može samo da se dodatno uplaši i zgrozi svim onim običajima koje serija prikazuje.

 
To je kao kada bi neko pravio seriju o Romima, tematizujući recimo bandu Roma pljačkaša koji kradu po gradskom prevozu, a sa druge strane narativ gradio na radnji nekih policajaca koji ih gone i žrtavama koje su opljačkane. Ne dajući na ovaj način niti jedan valjan dramski karakter koji bi nosio lik Roma, a da ne bude nužno negativac.

Kada bi se pojavila jedna ovakva serija zasigurno bi je mogli prozvati rasističkom i s obzirom da je tema diskriminacije Roma već odavno prisutna u našoj društvenoj stvarnosti, mnogi bi prepoznali ksenofobične i rasističke narativne težnje takve priče. Međutim, takvu seriju danas niko ne bi napravio jer su stvaraoci svesni predrasuda o Romima i ne bi ih zanemarili. Kada je u pitanju neka druga manjinska populacija, izgleda da svesti manjka.

 

U seriji „Crna svadba“ jedini lik Vlaha odnosno Vlahinje koji se pojavljuje je vračara Mikula (Ljiljana Blagojević) o kojoj do kraja prve sezone nije jasno kakve su joj namere. Najviše o Vlasima saznajemo iz Sašine priče, koji nije Vlah već Srbin i koji o svojim komšijama Vlasima govori kao o čudacima koji imaju svoje uvrnute običaje. Slično misli i prosečan gledalac, a na ovaj način mu Sašina priča samo dodatno razbuktava maštu.

Dalje podupiranje straha od vlaške magije je očigledno jer onaj koji je omađijan je Srbin Mitar koji živi u vlaškom selu i čija žena i tašta su takođe Vlahinje.

Reditelj Nemanja Ćipranić se izvinio Vlasima, rekavši da nisu imali nameru nikoga da uvrede, pravdajući se da ovo nije dokumentarni film već fikcija. On takođe kaže u emisiji "Uranak" na televiziji K1, da ovo samim tim nije „portretisanje jednog naroda“ i prikazivanje vlaškog naroda kao zlog i da „u svakom narodu, i u našem i u bilo kom drugom postoje dobri i loši ljudi“.

 

Međutim, u seriji nismo videli niti jednog dobrog Vlaha. Zapravo nemamo niti jedan lik Vlaha koji bi nosi radnju. Imamo samo njihovu magiju.

 

Na isti način sa druge strane nismo videli niti jedan pozitivan ženski lik. Svi ženski likovi koji se pojavljuju izuzev Nataše, na koju ću se kasnije vratiti, imaju epizodne uloge, odnosno sporedne uloge. A njihovi karakteri imaju sve loše stereotipne „ženske“ osobine.

Već pomenuta vračara Mikula je sama po sebi stereotip, dakle slepa starija žena koja ima uvid u svet onostranog. Vrlo je tajnovit njen karakter i to će ostati do samog kraja sezone. Ovo predstavlja jednu nepoverljivost prema ženi koja se bavi istraživanjem kao što je takvo nepoverenje bilo prema svakoj ženi u srednjem veku koja se osmelila da se bavi bilo čime osim onim što je takođe stereotipni „ženski“ posao.

Lik Danijele (Jelena Stupljanin) takođe predstavlja jedan stereotipni ženski karakter. Ona je supruga inspektora Igora Blagojevića (Nebojša Milovanović), partnera inspektora Tomića sa kojim i vara svog muža. Vrhunac ove preljube je kada u toku seksualnog čina sa Tomićem izgovori da im je Igor samo prepreka i da bi bilo bolje da ga nema.

Zatim imamo Natašinu tetku (Danicu Maksimović) čiji lik je potpuno sporedan, pojavljuje se u svega tri epizode. Njena uloga postaje važna tek pred sam kraj kada ona, koja bi trebalo da čuva Natašinu devojčicu Idu (Anastasija Đurović) dok je Nataša na putu, počini izdaju pritom praveći se da je dobročiniteljka. Njen lik je prevrtljiv i licemeran jer se predstavlja u jednom svetlu, a ustvari radi nešto potpuno suprotno. 

 

Lik Vesne Đurić (Borka Tomović) koja tumači ulogu supruge Miće Đurića (Filip Đurić) iz dešavanja 1976. je takođe tajnovit. Ona je u tom vremenskom trenutku samo zabrinuta žena koja želi da pomogne svom mužu jer je izgubio moć govora. Međutim, kada mu se pod nerazjašnjenim okolnostima moć govora vrati, ona kao da shvata određene činjenice koje utiču na to da se ona preobrazi. U poslednjoj sceni sezone otkrivamo i u šta se preobrazila, ali još uvek ne otkrivamo kako.

Zatim imamo lik inspetkorke Krivošije (Monika Romić) koji je takoreći samo dekor. Ona nema nikakve narativne funkcije, pojavi se odjednom i na prvi mah imate utisak da je nadređena Tomiću što bi izazvalo potencijalni sukob interesa između ovih likova. Međutim, stvari su obrnute te u narednom periodu gledamo samo kako nju i drugog kolegu Tomić mobinguje.

Još jedan epizodni ženski lik se pojavljuje u narativu iz ’76. u sceni u kojoj muva Miću Đurića u kafani. Kada on odbije njen flert, navalentna devojka se preobražava iz umiljatosti u poganost. Proklinje ga nakon čega se Mića sledećeg jutra budi bez glasa.

I na kraju dolazimo do Nataše. Ovaj lik jedan je od nosećih karaktera celokupne priče. Prva scena u kojoj vidimo Natašu jeste neka televizijska emisija gde se ona žustro raspravlja sa javim tužiocem, radikalno i čvrsto zastupajući ženska prava i kritikujući patrijarhalno društvo. A poslednja scena u kojoj je vidimo jeste kako kleči pred sveštenicima u manastiru koji obavljaju ritual zamonašenja. Kako je došlo do toga da se Natašin razvojni put u seriji završi tako da ona sada kleči pred instituciom patrijarhata?

 

U ekspoziciji mi upoznajemo Natašu kao savremenu poslovnu ženu. Ona ne kuva već svojoj ćerci Idi za ručak naručuje picu. Ona radi za NVO gde nipodaštava svoje podređene kolege. Pošto je Natašin lik definisan kao feministkinja koja je uspela da se uspe na lestvici moći i iz te pozicije demonstrira silu, ideju feminizma i borbe za oslobođenje žena autor predstavlja kao žensku verziju šovinizma.

To je posledica elementarnog nerazumevanja ideje feminizma, odnosno tumačenja feminizma iz perspektive muškarca i njegovog patrijarhalnog razmevanja sveta. Zbog toga ni jedan ženski lik nema složeniji karakter od stereotipnih loših „ženskih“ osobina koje im dodeljuje patrijarhat.

Zbog toga feministkinja Nataša, odnosno kvazi-feministkinja u ovoj verziji, kroz narativ mora biti ismejana u svim svojim osobinama. Razvoj njenog lika zasnovan je na unutrašnjem sukobu. Sve ono u šta veruje na početku sezone biće obesmišljeno i izvrnuto u suprotnost.

Ključni lik njenog preobražaja je Monah Tihon (Toni Mihajlovski) koji pokušava da je upozori na opasnost koja vreba njenu ćerku iz onostranosti, u šta Nataša naravno ne može da veruje jer je ona naučnica i psihološkinja. Ali kako počinju da se dešavaju određene neuobičajne stvari tako se i njeno mišljenje menja, a samim tim i njene akcije, što u krajnjim instancama dovodi to poslednje scene koju sam spomenuo.

 

Mizoginija u seriji „Crna svadba“ toliko je očigledna da sama završnica jasno kroz dve scene ukazuje na to. Sa jedne strane vidimo zamonašenje Nataše Janković u manastiru, a sa druge strane vidimo Vesnu Đurić kao kapetana satanističkih sila na čijem krilu sedi Ida koja je sam Crni vojvoda.

U krajnjoj liniji u seriji imamo borbu dobra i zla, dobro predstavljaju sveštenici i policajci, svi muškarci osim one inspektorke Krivošije koja ionako nije sposobna nizašta, a zlo predstavljaju žene u koje su ušli satanski demoni.

Možda vlahofobija još može da se popravi tokom druge sezone kada se razvije lik Mikule ili se pojave neki novi likovi koji bi nosili radnju, a koji bi dolazili iz zajedice Vlaha. Međutim, mizoginija teško da može da se popravi, ona je eksplicitna i čvrsto vezana za ključne motive same radnje.

Žene u „Crnoj svadbi“ su prevrtljive, preljubnice, nesposobne i oličenje čistog zla. Jedini način da postanu afirmativni likovi jeste da se pokore patrijarhalnom društvu, u ovom slučaju instituciji crkve koja će da ih stavi pod kontrolu.

Nenad Lančuški