SVEŽINA SA ISLANDA

Film: Jagnje (Lamb)
Režija: Valdimar Johanson
Scenario: Sjon, Valdimar Johanson
Uloge: Numi Rapas, Hilmir Snir Gudanason, Bojrn Hlinur Haraldson
Proizvodnja: Island, 2021.
Trajanje: 106 min

Film „Jagnje“ zasnovan je na zajedničkom scenariju Islandskog pisca Sjona i reditelja Valdimara Johansona. Izvršni producent ovog filma je uticajni mađarski filmski autor Bela Tar, a film je distribuiran u većini zemalja Evrope i SAD-a. Premijerno je prikazan ove godine na Kanskom filmskom festivalu, a nagrađen je i Oskarom za najbolji međunarodni film od Akademije filmskih umetnosti i nauka. Takođe je zaradio do sada skoro 3 miliona dolara, što je sve zajedno veliki uspeh za debitansko ostvarenje i jedan ovakav minimalistički film.

Odmah na početku treba reći da se ovde ne radi ustvari ni o kakvom hororu, barem ne u onakvom smislu na kakav smo se navikli čak i u evropskoj kinematografiji. Ono što bi ga eventualno učinilo hororom jesu motivi fantastike kao natprirodne pojave i to kako se ljudski svet odnosi spram nje. Drugim rečima, ono što se ovde pojavljuje kao natprirodno biva tretirano kao samorazumljivo, kao nešto što je, uslovno rečeno, potpuno „normalno“. 

Radnja je smeštena na jednoj farmi ovaca koja je u planinama udaljena od civilizacije. Marija (Numi Rapas) i Igvar (Hilmir Snir Gudanason) su bračni par koji živi usamljeničkim životom nakon što su ostali bez deteta. Jedan dan nakon porađanja ovaca, odluče da jedno jagnje zadrže za sebe tretirajući ga poput svog novorođenčeta. Na tako nešto se odlučuju jer ovo jagnje ima telo čoveka (devojčice).

Oni uopšte ne dovode u pitanje svoj postupak već to smatraju kao nešto što se desilo prirodnim putem. Niti razgovaraju o tome, niti su začuđeni nad svojom usvojenom „ćerkom“. Tek Ingvarov brat Petur (Bojrn Hlinur Haraldson) koji se vraća sa puta, postavlja pitanja i smatra ono što su učinili nenormalnim. Odnosno, zaplet otpočinje njegovim dolaskom i otvorenim kritikovanjem njihovog postupka zbog čega dolazi do sukoba. 

Da se vratim sada na to šta je ovde zaista jedan novi pristup hororu, odnosno jednoj novoj perspektivi gledanja na natprirodno kakvo do sada u filmu nismo imali. I kod Dejvida Linča u "Glavi za brisanje" (Eraserhead, 1977.) glavni lik Henri (Džek Nans) ima odnos sa nečim što tretira kao svoju bebu, međutim ono je groteskna abominacija koja i njemu samom izaziva strah i gađenje. U filmu „Jagnje“ ono što je tretirano kao beba i kasnije kao dete, niti je abominacija u smislu odvratnosti, niti je se njeni usvojitelji plaše.

Bizarnost ove situacije je sama po sebi jasna. U oba filma natprirodno je stavljeno u pojam novog života koji sam po sebi treba da predstavlja izvor sreće. Nije u svakom društvu novi život bio vrednovan bezuslovno, ako se setimo da su Spartanci u Helenskoj grčkoj ubijali novorođenčad ukoliko su imala neki invaliditet ili bilo kakvu bolest. Drugim rečima, ukoliko nisu imala predispozicije da stasaju u ratnike.

Današnje društvo svaki život nastoji da vrednuje na isti način. Međutim razvojni put ove emancipacije može da se vidi upravo u analizi ova dva filma sa sličnom, gotovo istom tematikom. Kod Dejvida Linča glavni lik i dalje ima strah od svog novorođenčeta koje je neuobičajeno, dok se Johansonovi junaci prema svom neuobičajenom novorođenčetu odnose kao da ono to nije. Čak i Petur koji „devojčicu“ ne prihvata na početku kroz dalji razvoj priče zapravo menja svoj odnos prema njoj.

„Devojčica“ za razliku od Linčove abominacije nije niti strašna niti ružna, čak u određenim segmentima filma izgleda vrlo simpatična. U ovome se simbolički ogleda društvena percepcija dece sa smetnjama, bolesne dece ili naprosto ljudi koji svoje ljubimce doživljavaju kao svoju decu. Tačnije ovde možemo da uočimo jednu genezu odnosa društva prema osobama sa smetjama koja seže od toga da je dete koje se rodi drugačije bivalo odbacivano do bezuslovnog prihvatanja. 

Linčov Henri želi da prihvati svoje novorođenče ali nije u stanju da to uradi u potpunosti, zato je i ono prikazano kao stravična abominacija. Dok sa druge strane u „Jagnjetu“ likovi bezuslovno i samorazumljivo prihvataju različitost, kao što je to vrednost i odnos današnjeg društva prema drugačijem, barem u svojoj osnovnoj ideji.

Takođe cela simbolika može da predstavlja i odnos ljudi prema ljubimcima kada svoje mačke i pse zovu bebama i decom, na prvi pogled se samo šaleći, a suštinski ustvari transferujući odnos koji bi imali sa nerođenim detetom na svoje ljubimce.

Ovo poslednje može da predstavlja jedan veštački identitet roditeljstva koji sebe ne shvata ozbiljno. Na taj način oni žive izvan svog identiteta „roditelja“ iako takvim odnosom sa ljubimcem u stvari kreiraju jedan takav odnos. Svakako postoje i oni koji takav identitet prihvataju sa spremnošću da ih društvo osudi i proglasi luckastim ili ludim. To je upravo ono što Petur čini kada dolazi na farmu.

Ono što bi se na kraju krajeva ovde moglo nazvati alternativnim horor elementima jeste ta ambivalentnost koju gledalac oseća spram „devojčice“.

Prvi deo filma je zbog svega navedenog beskrajno zanimljiv, međutim kasnije postaje dosadan i sa sve manje sadržine, da bi krajnji rapslet skliznuo u potpunu neangažovanu fantastiku i banalnost. Sve ono što je načeto u prvoj polovini filma, a o čemu sam ovde pisao nekako ostaje u senci samog krajnjeg ishoda. Zapravo ne doživljava svoj rasplet kakav obećava. Sva inventivnost se izgubila.

Svakako ovaj film poziva na razmišljanje i predstavlja ipak malo svežne. Tema je interesantna, kinematografija dobra. Ne može da škodi ako bacite pogled.

Nenad Lančuški