BIZARNA PRIČA O ODRASTANJU

Film: Sirovo (Grave)

Režija: Žilija Dikurno

Scenario: Žilija Dikurno

Uloge: Garans Marilije, Ela Remf, Raba Ne Ufela

Trajanje: 99 min

Proizvodnja: Italija/Francuska/Belgija, 2016.

"Sirovo” je prvi dugometražni film autorke Žilije Dikurno, koji je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu 2016. godine, gde je dobio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara (FIPRESCI), a na filmskim festivalima u Torontu i Getenburgu bilo je slučajeva onesvešćivanja u publici i napuštanja bioskopske sale, što govori o grafičnosti ovog filma.

Radnja prati Žistin (Garans Marilije), mladu devojku koja odlazi na veterinarski koledž gde već studira njena starija sestra Aleksija (Ele Remf). One potiču iz porodice u kojoj se tradicionalno ne jede meso, međutim okruženi životinjskim mesom na svom koledžu u njima se budi sve veća želja da ga konzumiraju. To postaje problem kada Žistin više ne može da kontroliše svoju želju za hranjenjem.

Aljoša Tomić: Ukratko, za mene je ovo najbolji film u prvoj polovini 2017. godine. Režija i scenario Žilije Dikurno su izuzetni, a ni fotografija ne zaostaje, ovo je jedan od filmova u ovoj godini koji najbolje izgledaju. Muzika je takođe odlična i povremeno evocira imprrsionizam Arđentovih filmova. I povrh svega odlična izvedba mlade Garans u ulozi glavne junakinje Žistin. Znam da deluje kao da ne mogu da obuzdam svoje oduševljenje, ali zaista prva polovina ove godine je što se tiče horora jako zakazala: do sada smo imali par solidnih naslova, ali ništa što bi se po kvalitetu približilo gomili sjajnih naslova iz prošle godine.

Nenad Lančuški: Upravo kao što si rekao, poneki naslov u prvoj polovini godine može da se izdvoji kao zanimljiv ali je malo toga zaista kvalitetnog. Ja sam takođe oduševljen jer pre svega poštujem francuski film, a samim tim i francuski horor koji se izdvaja po svojim specifičnostima kao što je body horor tematika. "Sirovo" na zanimljiv način radi svoj posao u ovoj oblasti preciznim filmskim jezikom, mislim na ciklično kretanje narativa. Centar radnje je na sredini (kada kulminira odnos između dve sestre), a elementi koji se u nejasnom kontekstu kao deo radnje pojavljuju u prvom delu filma, rasvetljavaju se u drugom tako da film postaje u celini jasan tek kada se dogodi obrt u poslednjoj sceni koja je u isto vreme i razrešavajuća sekvenca prve scene.

AT: Da, zahvaljujući takvoj strukturi, film je prepun zanimljivih i neočekivanih momenata. Čak i ako znate o čemu je reč o filmu, stalno će vas držati u neizsvesnosti (iskustvo kakvo sam več imao gledajući "Mučenice" na koje me po duhu najviše podseća). Odlično struktuiran i ispripovedan film. Ipak, priča ne bi bila tako interesantna da nema onoga što kucka ispod površine: ovo je film koji se na jedan bizaran način bavi transformativnim činom odrastanja. Čitav užas filma potiče iz toga što ona nije kao njeni vršnjaci, i mora da nađe način da se nosi sa promenama koje joj se dešavaju - iskustvo koje je sigurno svako od nas u manjoj ili većoj meri iskusio tokom odrastanja. Ovaj film zahvaljujući tome rezonira sa gledaocem na egzistencijalnom nivou, što je odlika svakog dobrog horora, a takođe je ono što holivudskom hororu nedostaje.

NL: Stvar i jeste u tome što holivutski horori u većoj meri nemaju toliko snažne alegorije ili nemaju alegorije uopšte već uglavnom podražavaju strah od tame, nepoznatog ili neistraženog kako u svetu tako i u samom čoveku. Dok evropski horor kao što je slučaj u ovom filmu ima nešto neobično već u samom konceptu. Naime, atmosfera i svakodnevica na veterinarskom koledžu predstavljaju sliku nekog drugačijeg fiktivnog realizma u kojem se odigrava radnja i na taj način simbolikom osim što daje na atmosferi implicira prenesena značenja. Mislim da osim što film govori o odrastanju unutar izopačenog društva takođe govori i o porodici kao čuvaru topline i intime čak i kada se sama ta porodica izdvaja po nekim krajnim, ekscentričnim karakteristikama i kada unutar nje dolazi do određenih antagonizama zbog nerazumevanja sopstvene ekscentričnosti. Meni su "Mučenice" bile mnogo naporniji film od ovog, ali svakako se oseća duh francuske filmske estetike na jednak način.

AT: Holivud je zaboravio šta je strah, jer je horor sveo na glasne zvuke i iskakanje iz mraka, i iako postoje autori koji jako dobro znaju to da rade, poput filmova Džejmsa Vana, ti filmovi su uvek šuplji i površni. Nasuprot njima, ovaj film  je prebogat simbolikom i alegoričnim momentima, kojima se autorka poigrava na ironičan, ali i povremeno komičan način, stvarajući tako subverziju tradicionalnih horor klišea. Pre nego što otkrijem nešto što bi pokvarilo gledanje ovog filma, preporučujem svima da ne propuste ovaj originalan i inteligentan film. Takođe, mislim da ću pažljivije pratiti budući rad ove autorke.

NL: Sad si me ustvari podsetio koliko ima humora u filmu, seksualnih aluzija najmorbidnije prirode i drugih sitnica koje upotpunjuju ovo ostvarenje. Takođe određena pitanja koja su vezana za samu priču i narativ ostaju iza zavese i na taj način bude kod gledalaca težnju za razmišljanjem o njima ili polemiku. Svojim filmskim jezikom izaziva i provocira morbidne zaključke i pretpostavke onoga što se moglo desiti, a što gledaocu nije dato da vidi. Na samom kraju preporučujem svim ljubiteljima body horora i splatter filma da nikako ne propuste ovo remek delo. 

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić