NEPRAVEDNO ZAPOSTAVLJENI BISER

Film: Marebito (Marebito)

Režija: Takaši Šimicu

Scenario: Čijaki Konaka

Uloge: Šinja Cukamoto, Tomoi Mijašita, Kacuhiro Nakahara

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: Japan, 2004.

Japanski reditelj Takaši Šimicu je ljubiteljima horora poznat po kultnom serijalu "Kletva" (Ju-on, 2000.). Ovaj film, koji je ujedno i njegov dugometražni prvenac je do danas iznedrio 13 nastavaka, uključujući i četiri filma za američko tržište, na kojima je takođe radio Šimicu. Ovaj autor, koji je za vreme studija učio od horor veterana Kijošija Kurosave, za skoro dve decenije stvaralaštva je radio na velikom broju horora koji su uglavnom ostali u senci "Kletve". Jedan od njih je neobično i originalno ostvarenje slabo poznato i ljubiteljima horora: "Marebito".

Ovaj film snimljen za svega osam dana u periodu između japanskog rimejka originalne "Kletve" (Ju-on:The Grudge, 2002.) i američkog rimejka istog imena (The Grudge, 2004.). "Marebito" je neobično ostvarenje jer za razliku od "Kletve" koja žanrovski spada u mainstream japanskog paranormalnog horora sasvim svojim klišeima (drevne kletve, gnevni duhovi i drugi folklorni motivi), "Marebito" je potpuno originalno ostvarenje u kome se mogu prepoznati mnogi filmski i književni uticaji, ali kombinovani na autentičan i svež način. Za ovu neobičnu stilsku i tematsku fuziju je zaslužna estetika Takaši Šimicua oblikovana zapadnim horor klasicima kao što je "Mrtvo zlo" (The Evil Dead, 1981.), "Suspiria" (Suspiria, 1977.), "Isijavanje" (The Shining, 1980.) sa jedne i uticajem estetike japanskog manga autora Daiđira Morohošija sa druge strane. 

 

Čijaki Konaka, scenarista koji je radio na velikom broju poznatih anime serijala, poznat je i kao autor nekoliko romana inspirisan lavkraftovskim hororom i jedan od njih je postao osnova za scenario ovaj film, čiju je adaptaciju uradio autor lično. Priča romana "Marebito" inspirisana je urbanim legendama o podzemlju Tokija nastanjenom duhovima, teorijom o "šupljoj zemlji" i pričama Ričarda Šarpa Šejvera, malom dozom japanskog folklora i atmosferom lavkraftovskog kosmičkog horora u kome granice između razuma i ludila nestaju.

Puko prepričavanje radnje filma će teško dočarati nestvarnu atmosferu spleta okolnosti u koje glavni junak biva uvučen, a još teže je to uraditi bez spoilera. Ali ukratko, priča prati Masuoku (Šinja Cukamoto), koji pati od disocijativnog poremećaja i jedini način na koji može da posmatra svet je kroz objektiv kamere. Jednog dana, Masuoka prisustvuje samoubistvu prestrašenog čoveka, nakon čega postaje opsednut idejom o strahu koji je samoubica morao osetiti u trenutku smrti. U potrazi za osećajem straha, Masuoka ulazi u podzemni lavirint koji se nalazi ispod grada, gde nailazi na čovekolika bića po imenu "dero". U daljim istraživanjima podzemlja, nakon susreta sa nekoliko stanara podzemnog lavirinta, nailazi na nagu devojku okovanu za zid pećine, i odlučuje da je povede sa sobom u nadzemni svet. Ubrzo otkriva da devojka ne jede, ne pije i ne govori, i postepeno shvata da ona nije ljudsko biće. Odavde Masuokina epopeja postaje sve bizarnija, sa pojavljivanjem žene koja traži svoju ćerku, misterioznog čoveka u crnom i sa razumom koji mu izmiče sa svakim korakom koji napravi.

Šimicu za sebe tvrdi da je on samo šaljivdžija koji želi da zaplaši ljude. I zaista, ovaj film nam prezentuje neke veoma morbidne koncepte koji deluju kao da su izvučeni iz naših ličnih noćnih mora od strane paklenog lakrdijaša. Malo današnjih autora je u stanju da nas zaplaši nečim što nije glasan zvuk kada ga ne očekujemo, a Takaši Šimicu je sigurno jedan od njih.

Aljoša Tomić