Aokigahara ili Džukai (more drveća) je ime parka prirode u podnožju planine Fudži poznatom po tome što ga za svoje poslednje utočište biraju oni koji odluče da oduzmu sebi život. Ogromna, tiha šuma kao da sama po sebi nije dovoljno jeziva koliko i prelepa u svom veličanstvu prirode, ona od davnina stoji u vezi sa smrću i legendama o duhovima umrlih.
Smatra se da je u XIX veku šuma bila mesto u kome se praktikovao ubasute – stari običaj nošenja i ostavljanja starih i nemoćnih ljudi u planine ili druga zabačena mesta da tamo umru. Ovaj običaj ima svoje poreklo u vremenima gladi, bolesti i nemaštine, a delimično je bilo uređen zakonima pojedinih oblasti u starom Japanu.
Verovatno i zbog toga za Aokigaharu važi da je naseljena jureima – duhovima počivših koji iz nekog razloga ne mogu da nađu svoj mir, zbog čega su neki od njih veoma opasni.
1961. objavljena je knjiga japanskog autora Seika Matcumotoa – “Kula talasa” (Nami no Tō), smatra se da je nakon toga ova šuma postajala sve popularnije odredište za izvršenje samoubistva. Druga knjiga koja se često pronalazi pored tela otkrivenih u ovoj šumi je “Kompletan vodič za samoubistvo” (Kanzen Jisatsu Manyuaruy) Vataru Curumija iz 1993. godine. Autor se u knjizi bavi teskobom savremenog života u Japanu i detaljno na 200 strana opisuje i razmatra sve tehnike samoubistva tvrdeći da knjiga ne zagovara niti odgovara od istog, a Aokigaharu opisuje "savršenim mestom za umiranje".
Broj pronađenih tela na godišnjem nivou je oko stotinu, ali smatra se da zbog gustine šume i neprohodnosti veliki broj samoubistava ne bude ni otkriven. Šuma je toliko gusta, zvučno izolovana i zbog navodnih naslaga gvožđa u tlu kompasi i drugi uređaji ne rade kako treba, što i radoznalce i slučajne prolaznike često čini slučajnim žrtvama ovog zelenog mora.
Nije potrebno dalje razlagati zašto bi jedno ovakvo mesto bilo tema i primamljiva lokacija za horor film. Sledi lista filmova:
ŠUMA ŽIVIH MRTVACA (FOREST OF THE LIVING DEAD, 2011.)
"Šuma živih mrtvaca" autorsko je ostvarenje američkog pisca i režisera Šana Serafina. Ne očekujte mnogo od ovog filma koji ima zanimljivu premisu o američkoj devojci sa naslovnica koja sebi oduzima život u morbidno popularnoj šumi, a potom usledi niz događaja u vezi sa njenim bivšim momkom i njegovom novom devojkom koja je takođe supermodel. Predvidivo glavna junakinja u formi duha kreće da se sveti onima koji su joj se zamerili. Ovde reputacija šume služi samo kao izgovor za natprirodne moći glavne junakinje što je lako moglo biti i bilo koje drugo mesto.
ŠUMA SAMOUBICA (GRAVE HALLOWEEN, 2013.)
"Šuma samoubica" je televizijsko ostvarenje iz 2013. godine režisera Stivena R. Monroa i pisaca Rajana V. Smita i Šeldona Vilsona. Ovaj film je smešten u Japan, ali je u celini snimljen u Kanadi. Samoj scenografiji, i scenama šume i prirode nema se šta zameriti, ali ispostavlja se da ova priča o grupi tinejdžera koji ulaze u šumu da bi za školski projekat pratili drugaricu koja traži svoju preminulu majku. Pripovedanje se sastoji od niza flešbekova glavne junakinje i nasumičnih smrti članova grupe. Ideja koja se oslanja na razradu odnosa Maiko i njene majke u jednom ovakvom mističnom setingu mogla je biti osnova jakog psihološkog horora, a vrlo brzo pretvara se u krvavu paradu unutar prelepog ambijenta kanadskih šuma.
ŠUMA (THE FOREST, 2016.)
"Šuma" je film režisera Džejsona Zade o kome smo već pisali na Filmozofiji. Ipak najverodostojniji i u celini posvećem misteriji same šume sa maltene dokumentarističkom tačnošću navodi sve motive koji su o Aokigahari u stvarnosti poznati i proverljivi. Lik koji tumači Natali Dormer ulazi u šumu da bi pronašla svoju sestru bliznakinju za koju oseća da je u nevolji i sve što usledi nakon toga je okrutna igra tog mesta sa njenim umom. Što se horora tiče ovo je najzaokruženije zapadno ostvarenje sa ovom temom iako mu se u velikoj meri može zameriti upravo predvidivost i repetitivnost horora nastalog u zapadnom umu. Ceo film je neka vrsta naše mistifikovane interpretacije egzotičnog Istoka i kad je već tako, bilo bi lepo da je ta linija filma dodatno iskorišćena da film učini autentičnim. Izvini Natali...
ŠUMA IZGUBLJENIH DUŠA (A FLORESTA DAS ALMAS PERDIDAS, 2017.)
"Šuma izgubljenih duša" je portugalska slešer drama iz 2017. godine. Film je režirao Hoze Pedro Lopez i ove godine je premijerno prikazan na Fantasporto filmskom festivalu. Šuma u kojoj se radi u filmu je izmišljeno mesto između Španije i Portugala, iako po konceptu značajno podseća na Aokigaharu. Dvoje stranaca ukrštaju puteve i to ih za neko vreme skreće sa pomisli o samoubistvu kojim prvobitno verujemo da su vođeni. Ispostavlja se da njihovi motivi sežu ka smrti, ali na drugi način od očekivanog.
Priče o smrti i mrtvima možda jesu već dugo u vezi sa ovom šumom, ali je potrebno istaći da samoubistva na način kako ih percepiramo mi ovde na Zapadu predstavljaju relativno nov koncept u kontekstu vekovnih običaja, i tradicija Japana i njegove kulture. A primetićete da su gore navedeni filmovi zapadne produkcije. Japan poznaje samoubistvo u formi sepukua (harakirija) kojim se pruža prilika ratniku ili drugom čoveku od položaja da sačuva svoju čast kada ne preostaje ni jedan drugi način i u formi već spomenute ubasute, prethodnice onoga što bi nama u mnogome ličilo na eutanaziju.
Za kraj među filmovima koji se bave ovom temom sa aspekta fikcije navešću i preporučiti vam jednu stvarnu, dokumentarističku priču o čoveku koji je naučnik i kome je životni posao proučavanje vegetacije na vulkanskom tlu planine Fudži, pa time i na teritoriji šume Aokigahara. On 20 godina baveći se svojim poslom biva svedok različitim slučajevima samoubistava i mislim da je njegova perspektiva u vezi sa ovom temom jedinstvena. Reportažu možete pronaći ovde. Ako njegovo iskustvo nije prožeto trajnom jezom, ništa nije.
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment