Film: Strašno strašilo 3 (Jeepers Creepers)
Režija: Viktor Salva
Scenario: Viktor Salva
Uloge: Sten Šo, Gabrijela Ho, Brendon Smit
Trajanje: 100 min
Proizvodnja: SAD, 2017.
Pre nego što se osvrnemo na film, morao bih prvo reći par reči o domaćem distributerskom prevodu naslova ovog serijala, za koji nisam ni znao da postoji, a koji ne funkcioniše ni u kom smislu: niti referira na nešto smisleno, niti je inteligentna igra reči, samo je običan pleonazam. Naše komšije Hrvati su taj problem rešili tako što su ostavili originalan američki naziv, što je prihvaltjivo sa obzirom da je reč o nazivu pesme koja služi kao muzička tema filma. Reč je o džez kompoziciji iz 1938. godine čiji su autori Heri Voren i Džoni Merser, a sama fraza Jeepers Creepers je eufemizam za ime Isusa Hrista. Ovo možda nije idealno rešenje, ali je po mom mišljenju svakako bolje od našeg prevoda.
Kada smo to skinuli sa dnevnog reda, da se vratimo na sam film: reč je o serijalu slasher filmova koji je započet 2001. godine, a nastavak je dobio 2003. godine. Moram priznati da sam imao blago interesovanje za ovaj film, jer sam u prva dva filma prilično uživao kao tinejdžer, ali s obzirom da je prošlo četrnaest godina od poslednjeg filma, ne mogu reći da sam aktivno iščekivao nastavak. Nije da nije postojala volja da se ovaj film proizvede u međuvremenu, produkcija ovog filma je više puta počinjala i stajala još od završetka drugog nastavka. Na kraju kada je studio MGM digao ruke od njega 2015. godine zbog nedostatka sredstava, Myriad Pictures je preuzeo franšizu i u februaru ove godine je konačno počelo snimanje, i do aprila je završena postprodukcija.
Ali ovde nije bio kraj poteškoćama. Nešto pre premijernog prikazivanja Eni Svital je pokrenula peticiju za bojkot filma, jer je njegov autor 1988. optužen i osuđen za seksualno uznemiravanje maloletnika na setu “Kuće klovnova” (Clownhouse, 1988.), čije je snimanje bilo u toku. Ova peticija je dovela do protesta zbog kojih je premijera filma otkazana. Zašto se digla prašina oko Salvine kriminalne prošlosti baš sada, a ne pre premijere nekog od njegovih osam filmova koji su izašli od 1988. naovamo, ostaje misterija. Možda zaista ne postoji loš publicitet...
Da li je film vredeo svih ovih muka? Na žalost, ovo je verovatno najgori film koji sam gledao ove godine. Priča prati naslovnog monstruma, Kripera, koji izlazi jednom u 23 godine iz svog skrovišta i ostaje 23 dana da bi se hranio ljudskim mesom pre nego što se povuče nazad. Sam dizajn zlikovca me je osvojio još dok sam gledao prve nastavke. Demonski monstrum poput Baba-Roge ili viktorijanskog Skočinog Džeka, koji pored svojih demonskih sposobnosti raspolaže arsenalom hladnog oružja i zamki, imao je potencijal da se nađe pored Fredi Krugera i drugih kultnih monstruma iz ove niše. Ipak, Kriper nije ostario najbolje, 14 godina kasnije, šminka i traljavi CGI efekti, uz odluku da se ceo film dešava na dnevnom svetlu jako narušavaju iluziju opasnosti. Ne pomaže ni činjenica da Džonatan Brek, koji nosi kostim Kripera, nema ni približno telesnu ekspresivnost jednog Dag Džonsa, Endi Serkisa ili Havijera Boteta, što čini da njegova izvedba više izgleda kao da je ispala iz neke epizode “Moćnih Rendžera” (Power Rangers, 1993.), erodirajući tako dalje osećaj pretnje.
Ovaj film je vremenski nesrećno uglavljen između događaja prva dva filma, sa početkom nekoliko dana nakon prvog i završetkom neposredno pred početak drugog filma. S obzirom na vreme koje je prošlo u stvarnosti, možda bi bolji izbor bilo napraviti i vremensku distancu u priči, ali to nije najveći problem koji narativ ima. Najveći problem je što je ovo jedan od onih filmova koji odvažno odbacuje tradicionalnu tročinsku strukturu drame, da bi je potpuno zamenio delićima priče koji ne vode nikuda i koji nemaju nikakav uticaj na tok radnje. Malo ćemo pratiti likove koji imaju veze sa prvim delom filma, malo one koji imaju površno veze sa drugim – da li je ijedan od njih bitan za priču? Naivni ste ako mislite da jeste.
Naravno, već ovo bi bilo dovoljno da film bude negledljiv, ali to nije kraj problema. Sam film nije naročito dug sa svojih sat i četrdeset minuta, ali svaka scena deluje kao da je snimljena u bestežinskom stanju, gluma je tako inertna da se svaki minut čini kao deset. Kad smo kod glume, likovi ovog filma ne vode dijaloge kao normalni ljudi, već svaku liniju dijaloga izgovaraju kao da imaju konstipaciju koju samo vikanje može izlečiti i uvek koriste kriptične fraze poput: “Ja sam deo njega i on je deo mene” ili “Ostaje nam samo da sledimo ptice, gde on ide, idu i ptice.”
Vrhunac apsurda je što je čitav film usmeren na to da postavi teren za četvrti nastavak, koji će otkriti poreklo Kripera. Pretpostavljam da je ovo škola Ridli Skota, koji poslednjih godina pokušava da nam demonstrira kako je čudovište strašnije ako znamo kako je nastalo. Ironično je to da ne verujem da će posle ovoga iko želeti da to zna, a s obzirom da produkcija nastavka još nije počela, možemo se nadati da će ovde stati mrcvarenje franšize.
Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment