AMBIVALENTNA STUDIJA O MOĆI ŽENA

Film: Veštice iz Istvika (The Witches of Eastwick)
Režija: Džordž Miler
Scenario: Majkl Kristofer
Uloge: Džek Nikolson, Šer, Suzan Sarandon, Mišel Fajfer
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: SAD, 1987.

Novembar je mesec u kom vam svi mi na Filmozofiji Strave ispričamo o nekim svojim omiljenim, starim filmovima koji su na nas ostavili utisak, a koji su na neki način značajni iako se o njima nije baš pričalo u mainstream medijima. Ja vam sada pričam o filmu koji je meni kao devojčici ostavio mnoštvo utisaka.

Ja se ovog filma iz detinjstva sećam sa naslovom “Kučke iz Istvika” emitovanog na HRT-u devedesetih i sada vidim da postoji neki sasvim drugi film pod tim imenom. Naslov me kao klinku sablažnjavao – Kučke! Vau! To mora da je nešto “bezobrazno”, sećala sam ga se kao filma koji je bio uzbudljiv i pomalo romantičan, ali nedavno pregledajući to štivo baš zbog Filmozofije primetila sam neke potpuno nove stvari. 

Na primer ono čega se ja sećam je bilo da su one natprirodne veštice, a magije su nešto što se vitlalo celim putem kroz film. Misterija ženskih moći i Đavo sam koji umeša prste tamo gde koncentracija tih moći dostiže kritičnu tačku. Sve je bilo tako misteriozno, magično i  obojeno velom sećanja zbog kojih mi je ovaj film bio i horor i komedija i romantična avantura.

U novom gledanju videla sam momente koji mi tada nisu bili očigledni, a to je da se magijski i horor momenti pokazuju štedljivo i na sasvim jedan diskretan način. Sva magija filma jeste u iščekivanju i u naznakama slučajnih nesvesnih rituala koje omogućava broj okupljenih učesnica. Radi se o tri žene koje su na ovaj ili onaj način prisiljene da budu samostalne i emancipovane u jednom malom i zatucanom gradiću, što je osamdesetih bilo politički i feministički značajno. U vreme kada je feminizam bio deo propagande političke korektnosti, a ne stil u kom su podignute generacije žena (kao danas). Svaki otpor tradicionalnim vrednostima je na neki način bio veštičarenje, tj. krstio se tim imenom upravo zbog njegove istovremeno odbojnosti i seksipila (što je u principu šovinistički). 

To je ono što možemo zapaziti u većini filmova o vešticama i danas – veštičarenje se koristi kao sinonim otpora patrijarhalnom ustrojstvu sveta i porodice, a ženska moć i samostalnost se često tumače kao odstupanje na koje se ambivalentno gleda – kao nešto što je jasno prekoračenje “nadležnosti” i kao nešto što je poželjno jer oslikava stepen osvešćenja i modernosti one koja taj otpor praktikuje. Između ostalog vrlo se plastično vidi u ovom filmu kako “đavo” - demonsko biće iskušava i “trenira” različite vrste raspuštenica koje su prinuđene da nađu rešenje za svoje živote izvan tradicionalnog ustrojstva sveta i onda kako se đavo okrene protiv njih kada ujedinjena moć osvešćenih žena ide na uštrb njegove vladavine njihovim sujetama. 

Ovaj film ne poseduje celom dužinom klasične horor elemente ali poseduje elemente misterije i blage strave, a najviše od svega poseduje najavu jednog novog vremena u kome će se žene okrenuti potrazi za svojojm unutrašnjom moći i ujedinjene krenuti u ostvarenje svojih samostalnih ambicija i prava. Zavisno od političkog opredeljenja možete vi to doživeti i kao horor, ali nadam se da ćete više do svega ovaj film doživeti kao porodičnu zabavu i kvalitteno utrošiti jedno popodne retrospektivno se pitajući koji put je prošla borba za ženska prava do osamdesetih do sada.

Nina Stefanija Blažević