STVARNE UKLETE KUĆE I IZMAŠTANI STRAHOVI (DEO II)

Nema ničeg strašnijeg od istinite horor priče. Zato je fenomen zvan "po istinitoj priči" – nalepnica koja stoji na mnogim horor filmovima. Činjenica da postoji most sa one na ovu stranu ekrana dodaje novu uznemirujuću dimenziju našem doživljaju filma. Ta potreba da naši strahovi budu što stvarniji vremenom je dovela do found footage podžanra u hororu. Za found footage nije dovoljna stvarna priča, već i dokazi koji je čine hiperealnom.

Priče o ukletim kućama ipak su deo starijeg, folklornog pripovedanja priča o duhovima. One mogu težiti tome da iznesu dokaze, ali bitnije za njih je da uvek delimično ostanu pod velom misterije.

Uklete kuće posednute su duhovima ili drugim natprirodnim entitetima. Oni svedoče o istoriji nasilnih i uvrnutih događaja na tim mestima i fenomenima koje ljudi ne mogu objasniti, pa zbog toga ni verovati potpuno u iste. Ipak po istraživanjima medijske agencije GALUP 37% građana SAD, 28% Kanađana i 40% Britanaca veruje da kuće mogu biti uklete, odnosno posednute! Sa ovakvim tržištem ovaj podžanr sigurno neće propasti!

Pre par nedelja, ovde na Filmozofiji strave, započeli smo istraživanje o korenima jeze i istinitim pričama koje su inspirisale neke od najpoznatijih horor filmova o ukletim kućama. Videli smo slučaj Vinčester, Prizivanje zla i Amitvilski horor. A danas nastavljamo sa razotkrivanjem uzroka inspiracije u novom setu naslova da bi pronašli zajedničke imenioce jeze koja stoji iza priča o ukletim kućama.

1. KADA SE POGASE SVETLA (WHEN THE LIGHTS WENT OUT, 2012.)

Ovo je brtanski horor film iz 2012. koji govori o porodici u Jorkširu koju poltergajst teroriše tokom nestanaka struje koju su se događali u celoj zemlji 1974. godine. Stvarnije od ovoga je teško naći, čaki i kad sarađujete sa Vorenima jer je film snimio nećak porodice koja je proživela torturu poltergajsta, režiser i pisac filma Pat Holden.

Porodica Majnard iz filma je u stvari porodica Holdenove tetke Džin Pričard. Originalni događaji su se odigrali 1966. godine kada su Pričardi otkrili da im kuću poseda duh koji uzima obličje kaluđera. Porodica je duhu čak nadenula ime Fred, iako nije bio prijateljski raspoložen. Razbijao je jaja po kući, vukao Holdenovu sestričinu uz stepenice i pravio buku svuda po kući. Neobjašnjivo su plavile sobe, svetla palila i gasila.

Uprkos mnogobrojnim svedocima (lokalni vikar, policajci i komšije) većina nije verovala u ovu priču. S vremenom napadi duha su bivali gori i nasilniji i ni egzorcizam nije pomagao. Duh je napadao i umirivao se po vlastitoj volji dok ga se porodica Pričard nije rešila tako što je prodala kuću nešto pre izlaska filma u bioskopima 2012. godine.

Autor filma je bio dete u vreme kada se sve događalo i nije mu bilo dozvoljeno da poseti kuću. Njegova majka i sestra su se uverile u postojanje crnog kaluđera, a njemu je ostalo da snimi priču na osnovu porodične istorije i time kompenzuje to što nije imao direktno iskustvo sa duhom. 

Inače duha je identifikovao istraživač natprirodnog Tom Kanif. Duh Fred je u stvari kaluđer koji je u 16. veku obešen zbog silovanja i ubistva devojčice na mestu gde je kasnije kuća Pričardovih sagrađena. Po iskustvima komšija iz kuća i dalje u ciklusima okazuje znakove posednutosti, čak i kad je potpuno prazna.

2. POSEDNUĆE U KONEKTIKATU (THE HAUNTING IN CONNECTICUT, 2009.)

Još jedan horor film koji se bar delimično bazira na jednoj od istraga bračnog para Voren. Film govori o porodici Snedeker koja je morala da se preseli u Konetikat radi lečenja sina koji je oboleo od raka. u filmu kao i u stvarnosti porodica se useljava u kuću za koju saznaju da je prethodno bila sedište pogrebnog preduzeća. 

Radnja se u oba slučaja odvija u osamdesetim godinama prošlog veka. Tročlana porodica u kući se zadržala samo dve godine. Za to vreme oba roditelja bili su sodomizovani od strane demonskih duhova, a njihovog sina Filipa posećivao je miseriozni jezivi čovek crne duge kose. Deca su lebdela, a kolevke su se rastavljale i sastavljale po sopstvenoj volji. Bračni par Voren je bio na slučaju neko vreme, kada su angažovali sveštenika da osvešta kuću. Samo osveštavanje nije bilo dovoljno, sve se konačno smirilio nakon egzorcizma.

1992. godine napisana je i knjiga o ovom slučaju uklete kuće, ali i knjiga i događaji za koje su vlasnici tvrdili da su stvarni sa vremenom su razotkriveni kao prevara. Veliki udeo u tome čine kontradiktornosti iz intervjua Karmen Snedeker – majke koja zavisno od verzije i jeste i nije znala istoriju kuće, činjenicu da deca vide duhove itd.

Iako stvarna lokacija kuće nije poznata, nova porodica koja se uselila u ovu kuću tvrdi da nema niti jednog znak posednutosti bilo koje vrste. Njihov najveći problem su lokalni radoznalci zbog kojih policija češće patrolira u blizini kuće.

3. POLTERGAJST (POLTERGEIST, 1982.)

Ovaj film je malo kome potrebno posebno predstavljati. Kultni film u istoriji filma uopšte, da ne govorimo horor žanra. Ovaj film je naveliko obeležio samu tropu uklete kuće, demonskog posednuća, indijanskog groblja i praktično svega drugog čega se dotakao u svom skoro dvočasovnom trajanju i skoro 40 godina dugom postojanju. 

Sam film prati mnogo kontroverznih situacija koje su se odnosile na glumce i uslove snimanja o kojima smo govorili bar delimično u horor činjenicama na stranici "Filmozofije strave". Ali mnogo manje se priča i manje su poznati istiniti događaji koji su poslužili kao inpiracija filmu. Verovatno je uzrok tome i vremenska distanca koja količinu i kvalitet podataka koje smo u stanju da saznamo o ovim događajima pokriva velom misterije i istorije.

Pedesetih godina prošlog veka na Log Ajlendu živela je porodica Herman koja je na svojoj koži iskusila dvomesečno posednuće kuće. Flaše su eksplodirale, kao i statua Device Marije, nekakva nevidljiva sila oborila je džinovsku policu sa knjigama. Pošto policija nije mogla da pomogne obratili su se za pomoć svešteniku nakon čega se niz neobičnih događaja prekinuo. 

Slučaj poltergajst je možda i najbolja ilustracija mosta između dve strane ekrana koji povezuje natprirodna iskustva originalne porodice, misteriozne i kontradiktorne smrti velikog dela članova filmske ekipe i samu radnju filma u jedno jedinstveno klupko straha. Mi imamo privilegiju da odmotavajući ga kontrolisanim strahom i nizom neobičnih okolnosti zabavimo maštu.

***

Ukleta kuća je jedno od najopštijih mesta (tropa) u istoriji horor žanra, samim tim i horor filmu. Ona je deo šire celine ukletih mesta ili ekvivalent ukletim zamkovima, ukletim brodovima, grobljima i drugim vrstama ukletih mesta na kojima su se odigrali neobični, tragični i nasilni događaji.

Stručnjaci za natprirodno po pravilu ovakve fenomene će pripisati onostranim entitetima koji žele da se svete, povećaju svoju moć ili jednostanvo ispričaju svoju priču. Tako gledano folklor ukletih kuća jeste jedna vrsta očuvanja istorije nekih mesta i generacija koje bi možda drugačije bile zaboravljene.

Naučnici su pokušali ovakve događaje da opravdaju ne samo logičnim objašnjenima o zvucima koji su deo redovnog života svake kuće do loptastih munja i zagađenja sredine različitim supstancama koje bi mogle biti uzrok ovih i onih prikaza koje stanovnici iskuse. Ponekad su to elektromagnetni fenomeni koji naprosto izlaze iz našeg spektra percepcije ali ih ne možemo ignorisati podsvesno (kao vrlo visoki ili niski zvuci uzrokovani rashladnim uređajima i sl.).

Kako bilo od veličanstvene, ali namrgođene vile na brdu do usamljene trošne kolibe u šumi, svaka od ovih kuća dobija novo lice sa prvim mrakom. Ta lica često otkrivaju priče koje su ljudima prosto suviše strašne da bi poverovali da su moguće u istoj ravni u kojoj i mi postojimo, kao što su zločini psihopata, a nekad su samo plod mašte koja u škripanju poda u noći kada nestane struje, iz naslage prašine čuje zov vekova i neizrečenih priča iz prošlosti.

Zajedničko svim pričama o duhovima osim potrebe da se plašimo jeste i naša potreba da evidentiramo i složimo istoriju nekih mesta na određen nama razumljiv način, koji će dovoljno, ali ne previše objasniti ono što se na granicama do kojih dopire svetlost sijalica našeg doma nazire u tami. 

Prepričavajući drugima ovakve priče čak i kada nam ne veruju oslobađamo se straha. Možda čak tražimo i oslonac i empatiju za one trenutke kada se u noći trgnemo na nekakv šum ili osetimo kako nas neko gleda preko ivice kreveta – znamo da nismo sami.

Osim toga od početka prošlog veka (1915) kada je prva ukleta kuća otvorena za komercijalne posete javnosti u Engleskoj, ovaj fenomen i vid turizma su se pokazali kao vrlo unosni, tako da šta god stoji emocionalno i psihološki u pozadini ove naše potrebe da istražimo posednute kuće verovatno će nas nagoniti da simptome tražimo i u svojoj okolini jer ko zna kad nam baš to može doneti onih čuvenih 15 minuta slave i koju kintu više u svetu u kome je sve moguće pretvoriti u zaradu. 

Nina Stefanija Blažević