HIPERREALNOST FOUND FOOTAGE FILMA

11. maja 2018. u inbox Filmozofije strave stigao je ovaj dopis koji vam u celosti prenosimo. Kada smo pokušali da uspostavimo kontakt sa autorom saznali smo da se vodi kao nestalo lice nešto duže od godinu dana. Radi se o blogeru koji je nestao istražujući tunele tvrđave koji vode ispod Dunava u Novi Sad. Poslednji put je viđen 1. maja 2017. godine, kako ulazi u tunele ispod tvrđave blizu mosta Duga. Njegov lap top pronađen je nekoliko dana kasnije na buvljaku, ali o vlasniku od tad ni traga ni glasa. U nadi da ćemo možda baš mi uspostaviti kontakt sa misterioznim i neustrašivim istraživačem ili doći do novih informacija o istom objavljujemo vam ovaj dokument...

O umetničkoj vrednosti i tehničkim kvalitetima found footage filma je u teorijsko-kritičarskim krugovima rečeno štošta, uglavnom negativno. Ipak, ova vrsta filma ne planira nigde da ode, sudeći po obimu mainstream, underground, profesionalnih, amaterskih, dugometražnih, kratkometražnih i inih found footage filmova koje vidimo svake godine. Dakle, šta je to found footage film i zašto nam je primamljiv? Prema definiciji, to je podžanr filma u kome je veći deo materijala predstavljen kao filmski ili video snimak koji je pronađen kao dokumentaristički zapis, a događaji koji su snimljeni su viđeni kroz kameru jednog ili više učesnika događaja o kome je reč. Ovaj podžanr je naročito popularan u horor filmu, ali je zastupljen i u drugim žanrovima, poput SF-a, komedije, drame itd. Bacićemo pogled zašto je ovaj medij tako zgodan za horor žanr, ali prvo malo istorije.

Ruđero Deodato na snimanju "Holokausta kanibala"

 Što se tiče horora, dokumentaristički pristup narativu iz prvog lica nije naročita novost, primeri ovakvog pripovedanja se mogu naći još u horor klasicima “Frankenštajn” (Frankenstein, 1818.) Meri Šeli i u “Drakuli” (Dracula, 1897.) Brama Stokera, u kojima se priča razvija kroz seriju pisama ili dnevničkih zapisa. Dok je u literarnom svetu ova vrsta narativa dosta ustaljena, na filmu se pojavljuje relativno skoro. Za prvi found footage film se obično uzima “Holokaust ljudoždera” (Cannibal holocaust, 1980.) italijanskog reditelja Ruđera Deodata i scenariste Đanfranko Klerićija. Film prati antropologa Harolda Monroa (Robert Kerman), koji dolazi do snimaka dokumentarističke ekipe koja je nestala u džunglama Amazona. Ovaj film prepliće klasični filmski narativ sa segmentima navodno autentičnog dokumentarnog materijala, koji sadrži veoma eksplicitne i uverljive scene skrnavljenja tela i kanibalizma, u duhu mondo* filmova toga perioda. Materijal je delovao dovoljno autentično da film bude konfiskovan od strane zakona i da suoči Deodata sa optužbama za krivično delo, nakon čega je morao da dokazuje da su članovi njegove ekipe živi i zdravi.

Ovaj fenomen “prelivanja” sveta filma u stvarni svet je san svakog found footage autora. Verovatno to niko nije izveo efektivnije od Danijela Mirika i Eduarda Sančeza, autora čuvene “Veštice iz Blera” (The Blair Witch Project, 1999.). Ovaj film prati troje studenata koji dolaze u Burkitsvil u Merilendu da bi istražili lokalnu legendu o veštici iz Blera. Film koji gledamo je navodno autentični video zapis koji su napravili pre nego što su nestali, a koji je pronađen godinu dana kasnije. Tajna neverovatnog uspeha ovog filma leži u genijalno iskorišćenim medijumima komunikacije u svrhu marketinga, kojima je stvoren ambijent u kome je bilo moguće poverovati da je filmski materijal zaista autentičan. Koristeći Internet, čiji se potencijal krajem 90-ih godina prošlog veka tek počinjao nazirati, pokrenuli su marketinšku kampanju u kojoj su se mogli pronaći navodno autentični policijski izveštaji o nestanku glavnih likova, kao i intervjui u televizijskom stilu koji svedoče o nestanku studenata. Čitava kampanja je bila usmerena na to da se iluzija osnaži, uključujući i deljenje flajera na premijeri koji su tražili od gledalaca da prijave informacije o nestalim studentima, ako ih znaju.

Jedan od promo postera "Veštice iz Blera"

Upravo ovde leži čar found footage filma: u njemu nismo samo pasivni gledalac fantastične priče, mi postajemo učesnik, jer pripadamo svetu filma, i samim tim pretnja ili misterija postaju korak bliži nama. U stvari, filmski događaj postaje hiperrealan, kako bi rekli poststrukturalistički filozofi. Hiperrealno je prema francuskom filozofu Žanu Bodrijaru slika stvarnosti koja nema svoju osnovu u stvarnom svetu, ona nije kopija nego je konstruisani model, koji mi percipiramo kao stvaran. U svetu informacije u kom živimo, hiperrealno je svuda oko nas i konstituiše veliki deo naših života. Primere možemo videti svuda oko sebe: stvari koje koristimo u svakodnevnom životu nemaju samo upotrebnu ili ekonomsku vrednost, već i svoju “znakovnu” vrednost kojom oblikuju naš svet – flaša Koka-kole nije samo visoko-fruktozni sirup ispunjen prirodnim aromama, već je obećanje jednog lepšeg sveta punog sreće i ljubavi u kome možemo živeti samo ako kupimo tu flašicu.

U kontekstu filma, tradicionalni film je distanciran i reflektovan od gledaoca kao proizvod fikcije, čak i kada opisuje stvarne događaje, gledalac je svestan da je reč o dramatizaciji navedenog događaja. Ovde je found footage film bliži dokumentarnom filmu koji teži tome da što adekvatnije opiše događaje iz stvarnog sveta, dok su u found footageu navedeni događaji iscenirani kao i u tradicionalnom filmu. Found footage film gledaoca poziva u svoj svet, da bi postao deo njega prihvatanjem (hiper)realnosti koju mu nudi. Korišćenje perspektive iz prvog lica osnažuje taj utisak. Danski teoretičar Kjetil Rodje predlaže ideju o intra-dijegetičkoj kameri kao glumcu. Prema ovoj ideji, kamera je glavni lik found footage filma, i nije bitno da li će bilo ko od ostalih likova preživeti, sve dok opstaje snimak kamere. Samim tim, kamera je medij imerzije gledaoca u svet filma, na mnogo neposredniji način nego u tradicionalnom filmu.

Dok je ne-dijegetička kamera tradicionalnog filma ignorisana od strane likova i tretirana kao nepostojeće oko kojim osmatramo scenu i koja usmerava naš pogled, kamera found footage filma je deo scene, likovi su svesni njenog prisustva i imaju interakciju sa njom. Ovaj kinematografski metod sa jedne strane produbljuje imerziju gledaoca rušenjem četvrtog zida, ali sa druge strane nas i podseća na to da gledamo navodno autentičan materijal korišćenjem vizuelnih alata kojim simulira nesavršenosti filmske ili video trake oštećenim ili prekinutim snimkom. 

Jedna od scena iz filma "Kloverfild" korišćena u viralnoj kampanji filma.

Ne samo da je gledalački utisak stvarniji, nego je i sam snimak stvarniji od onih kojih nam nudi tradicionalni film. Naravno, sa ekspanzijom interneta i sa morem informacija kojima smo zatrpani, metodi "Holokausta kanibala" i "Veštice iz Blera" po današnjim standardima su grubi i primitivni i ne bi funkcionisali na gledaocu koji je video sve marketinške trikove. Autori koji dolaze nakon što je fama "Veštice iz Blera" potrošena - zaključno sa Džej Džej Abramsovim "Kloverfildom" (Cloverfield, 2008.) koji je poslednji sa uspehom upregao viralni marketing, pokušavaju da nađu nove kinematografske trikove kojim bi održali found-footage u životu.

Sudeći prema količini found footage filmova koje dobijemo svake godine deluje kao da mutan snimak i kamera koja se trese i dalje imaju uspeha među gledaocima. Ipak pojavljuju se autori koji sa manje ili više uspeha pokušavaju da urade nešto novo sa medijumom. Možda najfascinantniji od svih je film "Paranormalna aktivnost" (Paranormal Activitiy, 2007.) reditelja Orena Pelija. Apsurdno, ovaj film koji uglavnom čine snimci statičnih kamera u posednutoj kući mladog para koji se sveže uselio u nju, uprkos nepostojanju narativa ili bilo kakave dinamike, doživeo je neverovatan uspeh i proizveo četiri nastavka i dva spin-offa. Jedino objašnjenje koje imam je da ovaj film eksploatiše naš voajerski instinkt, isti onaj koji čini da ne možemo da odvojimo pogled od raznih reality emisija koje zagađuju televizijske programe. 

 

Kadar iz filma "Paranormalna aktivnost".

Dopadalo se to nama ili ne, found footage je pronašao svoje mesto u mainstream filmu, i njegov uticaj i elementi se mogu pronaći u mnogim filmovima koji ne pripadaju ovom podžanru, što samo svedoči o uticaju koji je imao na kinematografiju. Na žalost, niski tehnički zahtevi omogućavaju gotovo bilo kome da se oproba u pravljenju svoga found footage remek dela, pa je stoga ovde zasićenje filmovima niskog kvaliteta možda i veće nego u drugim žanrovima, što svakako doprinosi njegovoj negativnoj reputaciji. Ipak, found footage je interesantan zbog mogućnosti kinematografskog ekperimentisanja i invencije, ali je i interesantan fenomen koji vredi posmatrati, koji definitivno ne planira skoro da nas napusti.

Aljoša Tomić