FILOZOFIJA RIMEJKA

Odlučio sam da ću još jednom igrati ulogu đavoljeg advokata jer u poslednje vreme prečesto slušam žalopojke o tome kako više nema kvalitetnog i originalnog filma kao što je nekada bilo, već se sada samo radi o rimejkovima i nastavcima. Iznenađujuće, ovo čujem kako od običnih konzumenata filma, tako i od ozbiljnijih ljubitelja kinematografije. Ova tema prevazilazi granice horor žanra, ali je naročito bitna za sam horor. U svakom slučaju, postoji više razloga zašto je ovakav jednostrani pogled pogrešan.

Prva bitna stvar, kada je holivudski film u pitanju, je da originalni filmovi nisu nigde nestali, o čemu govori statistika da je u proteklih 10 godina 39% filmova sa najvećom zaradom zasnovano na originalnom scenariju, a ostalo su adaptirane priče ili nastavci poznatih franšiza, dok je u poslednjih 20 godina u horor žanru svega 18% rimejka. Svakako, procent originalnih filmova se smanjio tokom godina, ali zato što tržište traži ono što mu je poznato. U svakom slučaju i danas je vrlo lako doći do originalnih naslova, koji nisu ništa manje kvalitetni od onih iz navodnih “dobrih starih vremena”. Problem je tome što površnim posmatranjem većina ljudi vide one filmove koji imaju najjači marketing, a to su uglavnom utvrđene franšize, dok manje i nezavisne produkcije prođu ispod radara.

Druga stvar, rimejk nije izum novog vremena, od početaka filma se radilo o adaptacijama i rimejkovima, bar kada je komercijalni film u pitanju. Na primer “Drakula” (Dracula, 1931), reprezentativni predstavnik horor žanra, film koji je započeo zlatnu eru holivudskog horor filma, već je bio adaptacija istoimene pozorišne predstave, a može se čak posmatrati i kao rimejk filma “Nosferatu” iz 1922. Naravno, svaki film o Drakuli je direktno ili indirektno adaptacija Bram Stokerovog romana istog imena. Drakula je izvanredan primer intertekstualnosti rimejka, jer u sebi sadrži kako interne reference na filmske verzije filmova o Drakuli, tako i eksterne reference na roman, ali i na istorijsku figuru Vlada Cepeša i događaje vezane za njega. Prema nekim teoretičarima intertekstualnost uvodi rimejk u sferu interpretacije, svaki film postoji da bi bio reinterpretiran, i prema tome pitanje originalnosti nije relevantno, a neki čak tvrde da original i ne može da postoji, jer je svaki film fiksiran u istorijski kontekst . 

Poster za film "Zora živih mrtvaca" 

Treća stvar u teroiji rimejka je kontekstualnost rimejka. Rimejk je uvek pripadan odgovarajućem istorijskom i kulturnom kontekstu, te prema tome možemo sporiti da je svaki rimejk original, jer iako je povezan sa prošlim i budućim nasleđem on je pripadan isključivo vremenu u kome nastaje. Dobar primer je “Noć živih mrtvaca” Džordža Romera (Night of the Living Dead, 1968.), koji je uprkos kontroverzama zbog svog eksplicitnog sadržaja, kakav pre njega nije viđen na filmu, bio hvaljen od strane kritičara zbog alegoričnog podteksta koji je viđen kao kritika užasa rata u Vijetnamu. Film je od svog nastanka dobio mnogo nastavaka, rimejka i remasterizacija, ali naročito bitna je Zek Snajderova iteracija iz 2004. godine. “Zora živih mrtvaca” (Dawn of the Dead), zadržava kritički ton prvog filma, ali nastaje u periodu vrhunca zapadne kapitalističke civilizacije, i ovoga puta su kritičari u bezumnim hordama nemrtvih našli kritiku konzumerističkog društva. Iako Romero nije bio naročito oduševljen Snajderovom verzijom, jer “zombiji ne treba da trče”, ovaj rimejk je postvaio novi kontekstualni okvir i time reaktuelizovao žanr zombi filma.

Krug (The Ring, 2002.) 

Još jedan primer kontekstualizacije je sjajni “Krug” iz 2002. u režiji Gora Verbinskog. Praksa holivudskog rimejkovanja neameričkih filmova je postala uobičajena, ali retko kada se ti pokušaji kvalitativno približe originalu. U ovom slučaju rimejk ne pravi otklon od japanskog originala iz 1998. u režiji Hideo Nakate, ali ga približava zapadnjačkom kontekstu i time ga čini efektnijim hororom. Japanski horor je karakterističan po svojoj atmosferi, koja se vodi kafkijanskom logikom snova, scene koje se smenjuju često ne prate nikakav dramaturški red, već se samo smenjuju kao u snu. Rimejk ima mnogo konsistentniju strukturu, koja je bliža tradicionalnoj tročinskoj drami na kakvu je zapadnjački gledalac navikao, i zato lakše dopire do mesta u kojima su usidreni njegovi strahovi. Naravno, u kinematografskom smislu ne znači da je to “ispravan” način, ali govori o značaju konteksta i opravdanosti rimejka.

Tajler Mejn kao Majk Majers (Halloween, 2007) 

Četvrta stvar proizlazi iz ekonomske prirode: sigurnije je investirati u franšizu koja ima bilo kakvu reputaciju, ali kako Endrju Horton i Stjuart Mekdugal u svojoj studiji "Sviraj to ponovo, Sem" kažu, to je tek inicijalni razlog zašto se rimejkovi dešavaju. Rimejk se ne završava na rekreiranju ili na imitaciji, nego je u osnovi pokušaj da se to uradi bolje. Oni taj poriv povezuju sa mitskim procesom. U celokupnoj ljudskoj istoriji, postoje priče i likovi koji se ponavljaju i prenose iz generacije u generaciju, ljudi su oduvek voleli ono što im je poznato i u čemu se osećaju udobno. Filmovi kao i drugi pripovedački mediji imaju mitopoetski kapacitet, i kao što smo nekada prenosili priče o herojima i čudovištima sa kolena na koleno, tako postoji težnja da se svakoj novoj generaciji još jednom ispriča priča o Šerloku Holmsu, Drakuli, Robinu Hudu i drugima. To može biti veoma efektno oružje u rukama kompetentnog kinematografa. Dobar primer je rimejk klasičnog horora Vesa Krejvena "Noć Veštica" iz 1978. koji je napravio Rob Zombi 2007. godine. Rob Zombi svakako nije jedan od velikih kinematografa današnjice, ali jeste stvaralac specifičnog umetničkog stila. Njegovi filmovi su prepoznatljivi po specifičnoj atmosferi, ali je i veliki poznavalac i ljubitelj horor žanra. Zombi u svom filmu proširuje lik Majka Majersa, smeštajući njegovo detinjstvo u brutalni, sirovi svet svih svojih filmova, ne propuštajući priliku da oda omaž kako originalnom filmu, tako i klasičnom horor filmu zlatnog perioda, kao i rok i metal muzici koju vešto koristi za stvaranje atmosfere. Iz tih razloga celokupan utisak je daleko od puke kopije, to je jedan autentičan izraz koji koristi priliku da još jednom ispriča priču koju je voleo.

Džef Goldblum u ulozi Seta Brandla (The Fly, 1986.) 

Nekada je to prepričavanje tako efektno da original odgura u zaborav. Takav je slučaj sa filmom “Muva” Dejvida Kronenberga iz 1986. Veliki broj ljudi, a naročito oni koji su ga u detinjstvu gledali, se jasno seća trenutka kada su gledali ovaj film, ali obično samo poznavaoci horor žanra znaju da je ovaj Kronenbergov film rimejk istoimenog filma Kurta Nojmana iz 1958. godine. Dok je originalni film klasičan naučno-fantastični monster film tog perioda koji aludira na potencijalne užase koje atomsko doba može da donese, Kronenbergova verzija unosi tragične elemente u lik Seta Brandla dok pratimo transformaciju korak po korak iz perspektivnog naučnika koji će promeniti svet, u monstruma koji ne bi smeo da postoji. Pored oskarom nagrađene šminke i specijalnih efekata, priča filma potresa mnogo dublje, terajući gledaoca da postavi sebi mnoga etička i egzistencijalna pitanja.

Psiho: original i rimejk

Sve prethodno rečeno ne znači da je rimejk filma opravdan u svakom slučaju, kao što su retki izuzetni filmovi, tako su retki i izuzetni rimejkovi. Kakva god da je motivacija za stvaranje rimejka on iz bezbroj razloga može da zapadne u banalnost, ali kada je horor u pitanju posebno su besmisleni shot to shot rimejkovi, u kojima se doslovno reprodukuje scena po scena originala, naravno sa novom filmskom ekipom. Reprezentativan primer je rimejk “Psihoa” iz 1998. Ovaj film u režiji Gasa van Santa doslovno preslikava Hičkokov originalni film do te mere da povremeno oponaša kretanje kamere i montažu originala. Na stranu misterija o tome šta bi nekoga motivisalo na takav poduhvat, dodatni problem je što je to pokušaj horor-trilera, koji se oslanja na preokret (u tom trenutku) star skoro 40 godina da bi izazvao šok u publici. Sličan problem ima i rimejk “Poltergajsta” iz 2015. Ono što manje kompetetnti reditelji ne razumeju je da nije dovoljno ponoviti vizualno da bi se proizveo efekat straha, potrebna je prava kombinacija kinematografskog umeća i poznavanja ljudske psihologije da bi se običan svakodnevni objekat poput TV-a pretvorio u nešto zastrašujuće. Horor žanr mora biti veoma dinamičan i najbolji horor reditelji to razumeju, ponavljanje nije dozvoljeno, horor mora stalno evoluirati, i u tome je lepota žanra. Na kraju krajeva, rimejk koji to razume i koristi original kao odskočnu dasku je rimejk koji je opravdao svoje postojanje.

Aljoša Tomić