Film: Bez prijatelja (Unfriended)
Režija: Levan Gabridž
Scenario: Nelson Grejvs
Uloge: Heder Sosaman, Metju Borer, Kortni Halverson
Trajanje: 83min
Proizvodnja: SAD, 2015.
Film je premijerno prikazan na Festivalu fantastike u Montrealu poznatom kao FanFestia još u julu 2014. Potom je prikazan u martu 2015. na festivalu “Jug Jugozapad” u Ostinu, Teksas, da bi se potom od aprila prošle godine našao u bioskopima pred očima mnogobrojne publike, a na našoj listi šest najboljih horor filmova 2015. ima dosta visoko drugo mesto.
Možda bismo mogli da kažemo da ovaj film nema ni dramski ni tehnički kvalitet koji imaju drugi filmovi sa naše liste, a ipak su se našli ispod njega na trećem ili četvrtom mestu. Međutim, ovaj film ima jednu dimenziju angažovanosti aktuelne stvarnosti koju svi živimo i za koju su naši životi neraskidivo vezani, a to je sajber-stvarnost, stvarnost digitalnih tehnologija i kibernetičke komunikacije koja u izvesnom smislu može da bude i izvor fobije i straha svakom od nas. Jer koliko puta vam se desilo da se sa računarom nešto dešava i da nemate pojma šta mu je. Mislite na ovu činjenicu dok budete gledali ovaj film. A da ne govorim o voaerima i našoj transparentnosti na društvenim mrežama.
Kada sam skinuo film plaćajući “Željeznu cenu” kao što to kažu Grejdžoji u “Igri prestola” i pustio da vidim da li je snimak dobar za gledanje, na ekranu u uvodnoj špici predstavljanja produkcijske kuće počeli su da se rasipaju pikseli, film je zakucavao. Skinuo sam ponovo i opet mi se dogodilo isto. Već sam počeo da se nerviram i da verujem kako sa grafikom na mom računaru nije nešto u redu. Ali ubrzo pošto sam premotao snimak shvatio sam da su ovi momenti deo filmske poetike i estetike samog filma. Naime, radnja filma smeštena je na ekran laptopa koji s vremena na vreme zakucava jer je na njemu otvoren sijaset prozora i internet kartica, snimaka sa jutjuba, društvenih mreža. Sve odjednom percipira protagonistiknja koja sedi ispred tog ekrana i poput mene gleda, upija i obrađuje hiljade informacija i procesa. Na tom istom ekranu se događa žurka, jedna sajber žurka preko skajpa, jedno došaptavanje preko fejsbuka kako ostali drugari koji su na žurci ne bi čuli. Film je smešten u stvarnost tinejdžera kojima sve ovo predstavlja uobičajnu svakodnevnu praksu druženja u večernje sate.
Producent ovog filma, Timur Bekmambetov, je pretenciozno izjavio kako je još pre petnaestak godina želeo da snimi jedan ovakav film, međutim tema sajber prostora još uvek nije u potpunosti zaživela. Japanski filmski autor Kijoši Kurosava upravo pre petnaest godina snimio je jedan ovakav film koji je između ostalog doživeo i svoj loš američki rimejk u tri nastavka. Radi se o filmu “Puls” (Kairo 2001) koji takođe tematizuje sajber prostor i strah od tog prostora samo na obrnut način nego što to čini film “Bez prijatelja”. Film “Puls” je tipičan japanski igrani film sa horor elementima, duhovima i jezom, tematizovanje tehničke stvarnosti i njene dominacije nad čovekom čini ga pretečom filma “Bez prijatelja”. Sa druge strane osim što je ta tehnička stvarnost na nižem stupnju razvoja u filmu “Puls” duhovi koji se pojavljujuu iz sajber sveta nisu zli sami po sebi. U filmu “Bez prijatelja” sajber duh koji se tinejdžerima ubacuje na njihovu sajber-skajp žurku kao nezvani gost i predstavlja se poput njihove preminule prijateljice koja je godinu dana ranije izvršila samoubistvo, želi da ih ubije iz osvete. Tako nešto u filmu “Puls” ne postoji. Sajber svet u ovom filmu sam po sebi predstavlja pretnju, osobe nakon fizičke smrti postaju njegovi zatočenici i preko imejla traže pomoć od svojih prijatelja. Kada se stvari ovako sageldaju priča u filmu “Bez prijatelja” deluje banalnije naspram ovog japanskog remek-dela. Ali sa druge strane film “Puls” nema onu eksperimentalnu formu koju ima ovaj film od prošle godine. Nema šizofreniju sajber sveta koji se danas već razvio u paralelni univerzum, u jedan primitivni višećelijski organizam, dok je u filmu “Puls” on na nivou jednoćelijske amebe.
Pre petnaest godina postojao je samo imejl, a danas imamo fejsbuk, tviter, instagram, skajp, vajber i mnoge druge vrste mreže, mnogo više sajber prostora i razvijenije mašine za pristup tom prostoru. Ovom logikom možemo da postavimo pitanje: Ukoliko je organskom svetu trebalo nekoliko milijardi godina da se razvije od amebe do kompleksnog organizma kakav je čovek, a jednoj mašini svega nekoliko decenija pa i manje od jednoćelijskog do višećeliskog organizma… Šta nas čeka u budućnosti!?
Ali da se ne udaljimo previše od samog filma. Način na koji je snimljen i aktuelnost tema koje podražava svrstao ga je na drugo mesto naše liste najboljih horora iz 2015. Kvalitet ovog filma nije u radnji i priči. Priča je banalni post-slešer. Neki tinejdžeri se podsmevaju svojoj mrtvoj drugarici i onda se ona pojavljuje kao duh iz sajber sveta da im se osveti. Duh iz sajber sveta takođe nije inovacija i originalnost ovog filma jer to već imamo u spomenutom japanskom filmu. Kvalitet ovog filma jeste njegova forma u kojoj je on predsavljen, kao činjenica da je američko filmsko tržište izbacilo originalan film sa ovom tematikom, a ne rimejk. Pored toga angažovanost ovog filma se osim toga što promišlja savremene internet komunikacije i tehničku stvarnost, bazira i na tematizaciji internet zlostavljanja koje se pojavom ovih vrsta komunikacija pojavilo takođe kao novi vid nasilja. Ova vrsta nasilja može da bude izuzetno opasna poput verbanog nasilja, od kojeg se mnogo teže braniti nego od fizičkog. Za sajber zlostavljanje stvari su još gore, jer neka osoba može biti ismevana i kompromitovana na internet mrežama do te mere da joj se život može pretvoriti u pravi horor.
Svakako ovaj film je vredan gladanja, ne toliko zbog svoje umetničke vrednosti već zbog aktualnosti tema kojima se bavi i same forme u kojoj je film snimljen.
Možda bismo mogli da kažemo da ovaj film nema ni dramski ni tehnički kvalitet koji imaju drugi filmovi sa naše liste, a ipak su se našli ispod njega na trećem ili četvrtom mestu. Međutim, ovaj film ima jednu dimenziju angažovanosti aktuelne stvarnosti koju svi živimo i za koju su naši životi neraskidivo vezani, a to je sajber-stvarnost, stvarnost digitalnih tehnologija i kibernetičke komunikacije koja u izvesnom smislu može da bude i izvor fobije i straha svakom od nas. Jer koliko puta vam se desilo da se sa računarom nešto dešava i da nemate pojma šta mu je. Mislite na ovu činjenicu dok budete gledali ovaj film. A da ne govorim o voaerima i našoj transparentnosti na društvenim mrežama.
Pre petnaest godina postojao je samo imejl, a danas imamo fejsbuk, tviter, instagram, skajp, vajber i mnoge druge vrste mreže, mnogo više sajber prostora i razvijenije mašine za pristup tom prostoru. Ovom logikom možemo da postavimo pitanje: Ukoliko je organskom svetu trebalo nekoliko milijardi godina da se razvije od amebe do kompleksnog organizma kakav je čovek, a jednoj mašini svega nekoliko decenija pa i manje od jednoćelijskog do višećeliskog organizma… Šta nas čeka u budućnosti!?
Ali da se ne udaljimo previše od samog filma. Način na koji je snimljen i aktuelnost tema koje podražava svrstao ga je na drugo mesto naše liste najboljih horora iz 2015. Kvalitet ovog filma nije u radnji i priči. Priča je banalni post-slešer. Neki tinejdžeri se podsmevaju svojoj mrtvoj drugarici i onda se ona pojavljuje kao duh iz sajber sveta da im se osveti. Duh iz sajber sveta takođe nije inovacija i originalnost ovog filma jer to već imamo u spomenutom japanskom filmu. Kvalitet ovog filma jeste njegova forma u kojoj je on predsavljen, kao činjenica da je američko filmsko tržište izbacilo originalan film sa ovom tematikom, a ne rimejk. Pored toga angažovanost ovog filma se osim toga što promišlja savremene internet komunikacije i tehničku stvarnost, bazira i na tematizaciji internet zlostavljanja koje se pojavom ovih vrsta komunikacija pojavilo takođe kao novi vid nasilja. Ova vrsta nasilja može da bude izuzetno opasna poput verbanog nasilja, od kojeg se mnogo teže braniti nego od fizičkog. Za sajber zlostavljanje stvari su još gore, jer neka osoba može biti ismevana i kompromitovana na internet mrežama do te mere da joj se život može pretvoriti u pravi horor.
Svakako ovaj film je vredan gladanja, ne toliko zbog svoje umetničke vrednosti već zbog aktualnosti tema kojima se bavi i same forme u kojoj je film snimljen.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment