ILAJ ROT - PREDSTAVLJANJE AUTORA

Ilaj Rot je jedan od najinteresantnijih holivudskih horor autora mlađe generacije, a postao je poznat i široj publici ulogom u Tarantinovom filmu “Prokletnici” (Inglorious Basterds, 2009.), gde je igrao ulogu Donija “Jevrejskog Medveda” Donovica, a takođe je i režirao segment filma. Rođen 1972., počeo je snimati filmove još sa osam godina, inspirisan Ridli Skotovim “Osmim putnikom” (Alien, 1979.), tako da je do polaska na filmsku akademiji imao već oko 50 filmova. Akademiju je završio sa najvećim počastima, i oprobao se u svakom delu filmske produkcije do svog velikog proboja u Holivud sa filmom “Koliba straha” (Cabin Fever, 2002.).

Ilaj Rot u filmu "Prokletnici"

Veoma kompetentan reditelj i pisac, koji uspešno vlada tempom i ritmom filma, zna da efektno stvori tenziju, ali i povremeni ironični crno-humorni momenat, takođe zna da stvori sliku užasa, kako implicitno tako i eksplicitno, tek ovo poslednje ga je zaista proslavilo. Ilaj Rot je postao poznat kao jedan od najekstremnijih i najeksplicitnijih živih horor autora, njegovi fimovi često pokreću diskusije i gotovo uvek su problematični, o čemu svedoče česta napuštanja projekcija od strane onih slabijeg stomaka. Ipak njegovi filmovi nisu isprazni, već su uvek i društveno angažovani kritikujući različite aspekte društva, kao i njegove vrednosti. Kroz njegove filmove se provlače uticaji čuvenih svetskih horor autora poput Džordža Romera, Mike Takašija, Ruđera Deodata i drugih.

Ilaj Rot kroz ceo svoj opus kritikuje holivudsku uzdržanost i nedostatak smelosti koji koči stvaralaštvo, zbog čega polako nestaje ono što on naziva “opasnom kinematografijom”. Holivudski kinematografi se ne usuđuju više da pomeraju granice u Holivudu se ne dešavaju poduhvati poput onoga kada je Werner Hercog sa ukradenom kamerom i ekipom od 8 ljudi otputovao u Peru da bi snimio svoj film “Agire, gnev Božji” (Aguirre, der Zorn Gottes, 1972) ili Pazolinijeve smelosti pri snimanju “Salo, ili 120 dana Sodome” (Salò o le 120 giornate di Sodoma, 1975.). Holivud gotovo od svog nastanka povlađuje cenzorima da bi maksimizovao profit, što oduzima slobodu autorima koji počinju svoje filmske karijere, a pod izgovorom puritanizma. Zapadni svet se obično okreće nasilju na filmu, TV-u i u video igrama kada traži krivca za nasilje u društvu, kao argument navodeći kako postajemo desenzitivizovani na nasilje kroz stalnu izloženost. Ali prema Ilaj Rotu, filmsko nasilje ne može da se posmatra kao realno, to je uvek reprezentacija nasilja – Ono što je zaista desenzitivizuje društvo na nasilje su mediji koji svakodnevno izveštavaju o ubistvima, nasilju, ratovima i sl. Film treba da bude ventil kojim se ta tenzija stovrena brutalnom stvarnošću otpušta, i opus Ilaj Rota nam svedoči o tome.

Ovde ćemo predstaviti nekoliko interesantnijih filmova ovog autora.

KOLIBA STRAHA (CABIN FEVER)

Ovaj film iz 2002. godine je zahvaljujući svom komercijanom uspehu otvorio vrata Ilaj Rotu kao horor autoru. Uspeh ovog filma omogućio je Rotu da se kreće po filmskim festivalima gde se susreo sa evropskim i azijskim hororom sa kojim nije bio upoznat ranije, što će dalje oblikovati njegov rad. Takođe mu je omogućio kontakt sa Kventinom Tarantinom sa kojim se sprijateljio i koji mu je postao mentor. Zahvaljujući tome nastavio je da se kreće autorskim vodama. Film je klasičan splatter horor sa elementima crne komedije, u maniru serijala “Mrtvo zlo” Sema Rejmija, ali sa intersantnom igrom antagonistima i protagonistima.

Radnja prati pet studenata koji dolaze na odmor u osamljenu kolibu negde u ruralnom delu Amerike. Na putu do kolibe sreću galeriju neobičnih likova, ali sve polazi po zlu kada sretnu jednog beskućnika zaraženog misterioznom bolešću.

HOSTEL I HOSTEL 2

Ovo je prvi film u kome se vidi oblikovani Rotov izraz. Prvi film u serijalu je prikazan 2005. godine sa zaradom od preko 80 miliona dolara u svetskim bioskopima, naravno, izazvao je kontroverzne reakcije publike i kritičara, ali i slovačkih i čeških vlasti koji su bili zabrinuti da će im imidž biti narušen zbog načina na koji su njihove zemlje prikazane u filmu. Stil filma je, kako Rot kaže, oblikovan pod uticajem ultra-nasilnog azijskog horora, konkretno filma “Audicija” (Ôdishon, 1999.) japanskog reditelja Mike Takašija, koji čak ima i kameo u ovom filmu. Prema svom uzoru, “Hostel” je ono što Rot naziva “sporogoreći” horor film: kao što “Audicija” počinje kao porodična drama da bi se strmoglavila u vrtlog užasa, tako i “Hostel” počinje kao tinejdžerski road trip film, koji postepeno likove i gledaoca uvlači u svoj morbidni svet. Film je takođe i kritika savremenog kaptalističkog društva, u kome onaj ko ima dovoljno novca može kupiti i ljudski život, što je veoma lepo ilustrovano suprotstavljenim slikama iz prvog čina, u kojim likovi plaćaju prostitutkama, naspram one iz poslednjeg čina, kada misteriozni bogataš plaća za svoju žrtvu. Hostel 2 se direktno nastavlja gde je prvi deo stao, uvodi nove likove i proširuje i donekle zaokružuje priču.

Film prati dva američka studenta koji putuju po Evropi sa svojim prijateljem sa Islanda. U Amsterdamu upoznaju stranca koji im preporučuje da posete jedan hostel u Slovačkoj, koji je navodno prepun zgodnih devojaka. Trojka stiže u Slovačku gde misterija hostela počinje da se rapliće kada im prijatelj sa Islanda nestane posle prve noći.

ZELENI PAKAO (GREEN INFERNO)

“Zeleni pakao”, film iz 2015. godine, inspirisan je turbulentnim društveno-političkim događajima perioda okupacije Wall Strita, kao i događajima u Ugandi vezanim za ratnog zločinca Džozefa Konija i njegov kult koji je regrutovao decu-vojnike. Aktuelna društvena napetost u kombinaciji sa eksploatacionim kanibalističkim filmovima koje je gledao u to vreme pokrenula je Ilaj Rota da ispita kako bi danas izgledao jedan takav filmski poduhvat. Ovaj film se može posmatrati kao savremena verzija “Holokausta ljudoždera”, u kojoj glavnu ulogu ne uzimaju istraživači zelenog bespuća Amazona, već grupa aktivista i keyboard warriora kojima je afirmacija na društvenim mrežama daleko važnija od stvarnih rezultata njihovog aktivizma. Naravno, daleko od svojih tastatura i mobilnih telefona, ovi momci i devojke bivaju suočeni sa brutalnom stvarnošću, kada se nađu uhvaćeni u konflikt između urođenika i korporacije koja se bavi sečom šume. Rot kritikuje licemerje ljudi koji se za navodne pravedne ciljeve bore heštegovanjem i ripostovanjem sadržaja na društvenim mrežama, iako često njihove akcije imaju samo negativan efekat.

Rot je još kao tinejdžer bio fasciniran Deodatovim “Holokaustom ljudoždera”, i nije mu bilo potrebno mnogo nakon napisanog scenarija da se upusti u okupljanje ekipe za put u džungle Perua i Čilea. On ovaj film smatra najbliže onome što on naziva “opasnom kinematografijom” i vrhuncem onoga što je uradio do sada. Rezultati se ogledaju u autentičnim lokacijama i korišćenjem urođenika koji su glumili sami sebe (a koje je nagovorio na saradnju puštajući im upravo “Holokaust ljudoždera”, koji su smatrali veoma zabavnim).

KUC-KUC (KNOCK KNOCK)

Snimljen nakon “Zelenog pakla”, ovaj film je rimejk filma “Igra smrti” (Death Game) reditelja Pitera Trejnora iz 1977. godine. Film je potpuni zaokret u odnosu na svog prethodnika, jer nema nijedan splatter momenat, sva tenzija nastaje iz odnosa likova, što bi ovaj film žanrovski svrstalo u horor-triler, sa crnohumornim elementima karakterističnim za ovog reditelja. Zaplet počinje kada u život Evana (Kianu Rivs), porodičnog čoveka u srećnom braku ušetaju dve devojke jedne večeri dok je vikend provodio sam u kući. Evan u prvom mahu nastupa očinski i zaštitnički, ali biva uvučen u psihoseksualnu mrežu kada ga devojke zavedu i potom odbiju da napuste njegovu kuću.

Ovde je persistentna tema našeg straha od izloženosti i osećaj ranjivosti, jer naša privatnost u bilo kom trenutku može biti izložena javnosti putem socijalnih mreža. Kakve god tajne imali, one su jedan klik od ostatka sveta, što je ponekad dovoljno da pokrene zverski instinkt u čoveku da bi ih zaštitio.

Aljoša Tomić