MALA ISTORIJA VELIKIH MONSTRUMA

"Kada se čovečanstvo sukobi sa prirodom, čudovišta se rađaju."

- Profesor Hajašida, "Povratak Godzile"

Italijanski autor i filozof Umberto Eko je u svom eseju "Mit o Supermenu" tvrdio da su superherojske priče nastavak izvornog mitskog herojskog narativa. Ako je to tačno, filmska čudovišta jednako pripadaju mitopoetici. Bilo da se radi o vampirima, avetima i drugim monstruoznim kreacijama, njihov koren možemo pronaći u pričama koje su praistorijski ljudi pričali uz vatru kada sunce zađe. I nastavljamo da ih iznova prepričavamo do danas.

O tome da filmska čudovišta rezoniraju sa nama na suštinskom nivou svedoči i to da su se pojavila gotovo na samom početku istorije filma. Za prvo filmsko čudovište se smatra Golem iz istoimenog nemačkog nemog filma autora Pola Vegenera i Henrika Galena. Ovaj delimično sačuvani film je snimljen 1915. godine, a sedam godina kasnije pojaviće se jedan od najprepoznatljivijih filmskih vampira grof Orlok, u nemačkom ekspresionističkom filmu "Nosferatu" (Nosferatu, eine Symphonie des Grauens, 1922.).

Ali ono što ćemo ovde razmotriti nisu standardna čudovišta ljudske veličine. Ovde ćemo baciti pogled na fenomen džinovskih čudovišta, prema principu "što veće, to bolje". Ali pre nego što ih rangiramo prema veličini, da kažemo ponešto o počecima ovog podžanra.

Kao i druga čudovišta, i ova predimenzionirana nas prate kroz ceo tok pisane istorije (a vrlo verovatno i nepisane). Skandinavska zmija Jormungand, džinovski nefilimi iz hebrejske mitologije, starogrčki titani, ale i zmajevi su samo neki od džinovskih monstruma kojima je ispunjena svetska mitologija. Sa pronalaskom pokretnih slika, bilo je samo pitanje trenutka kada će se i oni doseliti pored svoje monstruozne braće.

Za prvi film ovog tipa se smatra nemi film "Izgubljeni svet" (The Lost World, 1925.), koji je adaptacija istoimenog romana Artura Konana Dojla. FIlm prati naučnu ekspediciju koja na visoravnima Venecuele pronalazi izolovani ekosistem koji naseljavaju dinosaurusi. Ova džinovska bića oživeo je Vilis O'Brajen stop-motion animacijom, čime je pionirski uveo specijalne efekte koji će otvoriti nove horizonte kinematografiji, i stvoriti nišu u filmskoj industriji za stop-motion animatore poput legendarnog Rej Harihauzena.

Ovaj film će otvoriti vrata novom žanru monster filma, koji će naročitu ekspanziju doživeti pedesetih godina XX veka, kada će se u filmsku trku uključiti i japanske produkcijske kuće. Ali da krenemo redom, odnosno po veličini:

9. BRUS (7,2 m)

Jedan razlog večne aktuelnosti mita o džinovskom čudovištu je taj što reflektuju naše arhetipske strahove, ali takođe mogu poslužiti i kao odličan medij za ukazivanje na aktuelne napetosti u društvu. Najbolji filmovi ovog žanra spajaju uspešno spajaju ova dva: sa jedne strane suočavaju čoveka sa otelotvorenjem nezaustavljive prirodne sile, a sa druge služe kao politički komentar ili satira.

Takav slučaj je i sa Stiven Spilbergovim filmom "Ralje" (Jaws, 1975.), koji je nagrađen sa tri Oskara, gomilom drugih nagrada i koji je lansirao koncept letnjeg blockbustera. Odjeke ovog uspeha možemo videti u desetinama filmova o napadu ajkule, bez kojih nijedno leto ne može proći.

Očigledno je na koji način nam susret sa grabljivcem starim 16 miliona godina uliva strah u kosti, "Ali gde ju tu satira?" pitate vi. Verovali ili ne, dok je film bio svež, postojala su čitanja i analize koji su mu pridodala ideološka značenja u kontekstu afere Votergejt koja je tada još uvek bila aktuelna. Navodno, jedan od glavnih likova, Brodi (Roj Šajder), je beli pripadnik srednje klase, heroj iz naroda, koji se svojim poštenjem i iskrenošću uspostavlja novo ideološko samopouzdanje, dok se suprotstavlja univerzalnoj pretnji koju ne zanimaju klasne razlike.

Naravno, ovakva čitanja su samo interpretacije, ali mit je baš zahvaljujući tome što je moćan medij za interpretaciju uvek imao značajan uticaj na nas. Prema tome, mogli bi reći da je označiteljski kapacitet jednog džinovskog monstruma proporcionalan njegovoj veličini, a tek smo na poslednjem mestu naše liste.

A za one znatiželjne, ime Brus su džinovskoj beloj ajkuli nadenuli članovi produkcijskog tima, a ono se zalepilo zahvaljujući fanovima koji su nastavili da ga koriste za njega i članove njegove porodice.

8. GRABOID (9,1 m)

Ralje su u igru uvele impresivne mehaničke efekte, koji su impresivnim veštinama SFX legendi poput Rika Bejkera, Stena Vinstona i Roba Botina, dopunili arsenal dotadašnjih specijalnih efekata, koji su polako postajali standard mnogo šire od horor žanra. Ova ekspanzija nam je donela hibridne žanrove poput ove horor-komedije koja će vrlo brzo zadobiti kultni status i iznedriti gomilu nastavaka i par spin-off TV serija. Reč je o Ron Andervudovom ostvarenju "Podrhtavanje" (Tremors, 1990.).

Ukratko, Adervudov koncept je bio "kopnene ajkule", iz čega je proizašla priča o dvojici propalica Valentajnu (Kevin Bejkon) i Erlu (Fred Vord), koji u pustinji Nevade nailaze na neobično crvoliko čudovište koje se munjevito kreće pod zemljom. Biće je dizajnirao i oživeo Amalgamated Dynamics, tim zaslužan za veliki broj blockbustera u poslednje tri decenije, uključujući i ovogodišnji "Godzila: Kralj čudovišta" (Godzilla:King of Monsters, 2019.).

Za razliku od većine drugih filmova o džinovskim spodobama, ovaj film je prilično rasterećen raznovrsnih sociopolitičkih čitanja, pa ako volite opuštenu zabavu sa odličnom atmosferom, ovo je film za vas.

7. GVOEMUL (10 -11 m)

Jedan od najpotcenjenijih monster horora ikada, "Domaćin" (Gwoemul, 2006.) genijalnog korejskog reditelja Džun-ho Bonga, bio je jedan od filmova koji me je uveo u svet korejskog horora. Za razliku od holivudskih blockbustera na koje smo navikli, ovaj film je inteligentan, uzbudljiv i ima vrhunsku kinematografiju, a sve to za delić budžeta koji imaju u Holivudu.

Zaplet počinje napadom džinovskog mutiranog čudovišta na obali reke Han. Pratimo nespretnog Park Gang-dua (Song Kang-ho), koji sa svojim ocem vodi kiosk za prodaju hrane na obali, čija ćerka biva oteta od strane čudovišta. Gang-duu i njegovom ocu se pridružuje njegov mlađi brat Nam-il (Park He-il), nezaposleni diplomac i politički aktivista, i njegova sestra Nam-džu (Be Du-na), nacionalna streličarka. Od tog trenutka započinje epopeja porodice Park, koja će ih suprotstaviti mutiranom čudovištu, ali i vladinim službenicima kojima je u interesu da zataškaju ili eksploatišu događaj i zaštite sebe.

Film je prožet političkim komentarom, usmerenim protiv američkog uplitanja na tlu Koreje, ali i ismevanjem klišea koji potiču iz Holivuda, poput plavokosog američkog junaka koji juriša na čudovište i gine prvi.

6. TIRANOSAURUS REKS (13,4 m)

Kao ni velika bela ajkula, T-reks koji progoni protagoniste u drugom Spilbergovom filmu na ovoj listi, nije fiktivno čudovište. Ali bez obzira na tu činjenicu, ili baš zahvaljujući njoj, prvo pojavljivanje ovog preistorijskog grabljivca mi je ledilo krv u žilama dok sam kao klinac gledao "Park iz doba jure" (Jurassic Park, 1993.) na iznajmljenoj VHS kaseti u zamračenoj sobi. 

Nove inkarnacije ove franšize su izgubile svoje horor korene, i iako i dalje imamo velociraptore u poteri za protagonistima, ništa od one prvobitne strave koju smo osećali dok su bili za petama Timu (Džozef Mazelo) i Leks (Arijana Ričards) nije ostalo.

U podtekstu filma, koji je baziran na romanu Majkla Krajtona, imamo humanističku priču o ljudskoj moralnoj odgovornosti, koja je nužna, ne za opstanak života, već za opstanak ljudi kao ljudi. Delanje u skladu sa prirodom, a ne njeno potčinjavanje su čest motiv priča o džinovskim čudovištima, kako ćemo videti kasnije.

5. KONG (31,7 m)

Jedan od najpoznatijih filmskih monstruma, i prvi sisar na ovoj listi je džinovski primat po imenu Kong. On je kralj Ostrva lobanja, obožavan od strane njegovih starosedelaca, ali i zveri koje ga nastanjuju, i iako je na svom početku davne 1933. imao svega 15 metara, tokom svojih višestrukih filmskih iteracija narastao je do impresivnih 31,7 metara u svom poslednjem pojavljivanju u filmu "Kong: Ostrvo lobanja" (Kong: Skull Island, 2017.).

Glavnog junaka ove tragične priče je osmislio američki reditelj Merijan K. Kuper, koji je od mladosti bio fasciniran gorilama. On se u svom odraslom dobu počeo baviti filmskim dokumentovanjem primata, iz čega je polako izrasla ideja za film sa gorilom "visokom 40 do 50 stopa". Zadatak oživljavanje gorile je pripao ranije pomenutom Vilis O'Brajenu, koji ga je pokrenuo metodom stop-motion animacije.

U originalnoj priči filmska ekspedicija dolazi na Ostrvo lobanja da bi snimila dokumentarni film. Ispostavlja se da nisu tu samo zbog snimanja, već i dažele da zarobe Konga i dovedu ga u Nju Jork, gde će ga predstaviti kao novo svetsko čudo. Kong biva zarobljen i transportovan u svet ljudi, ali ubrzo uspeva da pobegne i počinje da pravi haos po urbanoj džungli, nakon čega gine od ljudske ruke. Još jedan čest motiv monster filma, koji je postao i kliše - čovek je najveće čudovište.

Od svog prvog pojavljivanja u "King Kongu" (King Kong, 1933.) do danas Kong se pojavio mnogo puta na filmu, uključujući istoimeni rimejk iz 1976. godine koji je producirao Dino de Laurentis, kao i noviji rimejk koji je režirao Piter Džekson 2005. godine. Najnovija verzija, "Kong: Ostrvo lobanja", koja nema previše veze sa originalnom pričom, a koja je započela MonsterVerzum produkcijskog studija Legendary smo imali prilike da vidimo pre par godina.

4. BEHEMOT (73 m)

Iako nije glavni antagonista filma "Izmaglica" (The Mist, 2007.), niti se zadržava dugo vremena na sceni, prizor prvog susreta glavnih junaka filma sa njim je više nego upečatljiv i zastrašujući. Džinovska telesina koja se pomalja iz magle i natkriljuje protagoniste koji su upravo proživeli pakao je jedan od upečatljivijih prizora u istoriji monster horora i vredan vrhunac filma.

Ostatak filma čudovišta nisu tako impresivnih razmera, ali su odlično dizajnirana, i dovoljno zastrašujuća da vas nateraju da ovaj survival horor odgledate do kraja. Baziran na priči Stivena Kinga, ovaj film ima mnogo depresivniju antihumanističku crtu, koja je uvek prisutna u ovom žanru, ali nije uvek tako mračna. U tom smislu, priča "Izmaglice" je filozofski bliža lavkraftijanskom kosmičkom hororu, nego tipičnom monster filmu.

3. KLOVER (82 m)

"Kloverfild" (Cloverfield, 2008.) je jedan od najuspešnijih found-footage filmova u istoriji filma, a svoj uspeh najviše duguje trejdmarkovanoj misterioznosti svog producenta Džej Džej Abramsa. Marketinška kampanja koja je prikazivala snimak glave Kipa slobode koja pada na ulice Nju Jorka zavitlana kilometrima daleko, i najavljuje film koji se pojavio niotkuda je bila dovoljna da se stvori ogroman hajp i pre nego što je otkriveno da je reč o found-footage monster filmu.

Sniman u celosti iz prvog lica, film predstavlja navodni dokumentarni snimak pokupljen u Central parku, nakon događaja kataklizmičnih razmera. Reč je o napadu gargantuanskog monstruma koji je došao iz mora i počeo da seje haos uzduž i popreko celog Nju Jorka. Za vreme u kome je nastao ovaj film je bio zaista nešto sveže i uzbudljivo, čemu njegovi nastavci "Ulica Kloverfild broj 10" (10 Cloverfield Lane, 2016.) i "Kloverfild paradoks" (The Cloverfield Paradox, 2018.) nisu uspeli da se približe ni konceptualno ni komercijalno.

I ovaj film su propratile razna politička čitanja, od kojih je verovatno najbizarnije ono koje upoređuje ovaj film sa pornografijom koja eksploatiše tragični napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine. Osnova ove teze je da je jedina dokumentacija napada zabeležena mobilnim telefonima ljudi koji su se našli u blizini, identično narativu filma "Kloverfild".

2. GODZILA (106.5 m)

Ovaj monstrum je toliko poznat da uz Konga predstavlja jednog arhetipskog filmskog monstruma, o čemu svedoče postojanje filmova koji na njih referiraju na parodičan ili bilo koji drugi način, poput prošlogodišnje "Razjarenosti" (Rampage, 2018.). Sa više od pola veka postojanja, Godzila se pojavio u 35 filmova, od kojih su tri urađena u holivudskoj produkciji, a svi ostali u Japanu od strane produkcijske kuće Toho.

O američkim filmovima je bilo reči unašoj recenziji filma "Godzila: Kralj čudovišta", ali japanska verzija je ono što fanovi priznaju kao "pravu stvar". Ovaj zlikovac koji se sa vremenom transformisao u anti-heroja i zaštitnika zemlje, prvi put se pojavio 1954. godine u istoimenom filmu Išira Honde. Prva inkarnacija, dizajnirana od strane Akire Vatanabea i Teizo Tošimicua bila je visoka svega 50 metara, ali je vremenom njena veličina varirala, u zavisnosti od filma do filma, zaključno sa najvišom verzijom od 106,5 metara u holivudskom "Kralju čudovišta".

"Godzila" (Gojira, 1954.) je započela žanr poznat kao kaijū eiga, koji će na filmsko platno doneti ogroman broj džinovskih čudovišta poput Rodana, Motre, Gamere, od kojih su mnogi stekli kultni status među obožavaocima. Ali nijedan od njih po značaju ne može da se meri sa originalnim kaidžuom, koji u japanu ima status nacionalnog heroja.

Japanci, koji su na svojoj koži više puta okusili i rušilačku moć prirode u vidu zemljotresa i cunamija, ali isto tako i tehnologije u vidu atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, kao i nesreću u Fukušimi, imaju više nego iko razlog da gledaju sa strahopoštovanjem monstruma koji moć crpi iz nuklearne radijacije. Ovaj momenat je odlično predstavljen i osavremenjen u rimejku originalnog filma "Šin Godzila" (Shin Gojira, 2016.) u režiji Hideaki Anoa i Šindži Higučija.

1. SLETERN (181.7 m)

Da, znam da novi animirani film "Godzila: Planeta monstruma" ima verziju Godzile od 300 metara, ali na prvom mestu je svejedno jedan od mojih omiljenih filmova skorijeg vremena. "Bitka za Pacifik" (Pacific Rim, 2013.) je proizvod pravog ljubitelja žanra, ali istovremeno i jednog autentičnog umetnika.

Giljermo del Toro u svojoj sagi o čovečanstvu koja primorana konstruiše oružje u vidu džinovskih robota da bi se suprotstavili vanzemaljskoj pretnji iz druge dimenzije, kombinuje elemente japanskih kaiju, mecha i super sentai žanrova, ali i elemente lavkratovskog horora koji prožima veći deo njegovog opusa. Iako je film na površini prepun raznovrsnih referenci, Del Toro kao vrsni pripovedač ih koristi kao trope i poigrava se sa njima da bi istkao jednu originalnu priču, baš kao što je slučaj i sa njegovim "Grimiznim vrhom" (Crimson Peak, 2015.) i "Oblikom vode" (Shape of Water, 2017).

Film uspešno komunicira ništavnost čoveka suprotstavljenog galeriji Kaidžua od kojih je Sletern najveći i najstrašniji. Vrhunska kinematografija koja kombinuje praktične i digitalne efekte na uverljiv način predstavlja uništenje koje ovi monstrumi seju, a scena u kojoj je devojčica bez jedne cipele suprotstavljena Onibaba kaidžuu savršeno sublimira sav užas koji ovaj žanr može da predstavi.

* * *

Daleko od toga da je ovo iscprna lista, ali pokušao sam da izdvojim nekolicinu filmova koje smatram upečatljivim i reprezentativnim za žanr uz koji su mnogi odrastali.

Ovi filmovi gotovo univerzalno šalju poruku o tome da čovek nije vrhunac prirode u bilo kom smislu. U slučaju da se aktivira Jeloustounski supervulkan ili kada bi nestala atmosfera koja nas štiti od svemirske radijacije, čovečanstvo bi u trenutku bilo zbrisano sa lica zemlje. Baš kao što su nas priče o drevnim titanima, džinovima i zmajevima podsećale na to kako smo ništavni, na isti način to rade ovi filmovi.

Na stranu politički i satirični momenti ovih filmova, bili oni stvarni ili učitani, možda je trenutak da se zaustavimo, duboko udahnemo i samerimo se, i možda ćemo imati šansu da preživimo gnev prirode.

 Aljoša Tomić