POVRATAK NA GRIMIZNI VRH ILI ZAŠTO NAM TREBA GOTIKA

“Ovo nije priča o duhovima, ovo je priča koja ima duhove u sebi" – Edit Kušing

Giljermo del Toro je jedan od filmskih autora koji ne krije svoju strast prema formama umetnosti koje su kako tokom istorije, tako i danas smatrane kao niže. Njegovi filmovi su u velikoj meri omaž tim umetničkim formama, bilo da je reč o mitu, narodnoj priči, bajki, gotskoj i horor fikciji, stripu ili animiranom filmu. Sve ove forme su specifične jer ne obitavaju u nekoj apstraktnoj sferi umetničkog značenja, nego su u neposrednom odnosu sa društvom, one su deo društvenog stvaralaštva kroz koje žive i opstaju i bivaju ponovo prepričavane. Dok sa aspekta visoke umetnosti ove forme deluju profano i primitivno, stvaraoci poput Giljerma del Tora, Alana Mura ili Nila Gejmena uspevaju da pronađu njihovu magiju (ponekad i u doslovnom smislu) i da je otkriju nama ostalima. 

Ilustrovao Gaj Dejvis

Omaž kao način stvaralaštva je mač sa dve oštrice: sa jedne strane to je proizvod iskrene ljubavi prema datom predmetu, i ako je izveden sa dovoljno veštine, proizvod može biti prelep i autentičan, sa druge strane, uglavnom od kritičara koji ne dele ljubav prema tom predmetu, može biti kritikovan zbog derivativnosti i neoriginalnosti. Takav je bio slučaj sa del Torovim prethodnim filmom “Pacifički prsten” (Pacific Rim, 2013.) koji je predstavljao sjajan omaž mecha i super robot podžanru anime filma, kao i kaijū eiga žanru, nastalom sa “Godzilom” (Gojira, 1954.). “Grimizni vrh” na sličan način odaje počast celokupnom žanru gotske umetnosti, koja se korz dva veka svog postojanja menjala i evoluirala kao reakcija na društvene okolnosti.

Navedene forme popularne kulture u sebi uvek sadrže nešto revolucionarno, jer stvaraju društvenu koheziju među određenim slojevima društva, metodom svoje neposredne mitsko-magijske komunikacije, a često su i ciljno stvarane sa subverzijom u vidu. Takva je i gotska umetnost, koja je poslužila kao inspiracija del Toru za stvaranje “Grimiznog vrha” (Crimson Peak, 2015.), koji ovim filmom majstorski plete mrežu referenci na istoriju gotskog žanra, korišćenjem tema i motiva karakterističnih za ovaj način stvaralaštva, a koje čak i prevazilaze gotski period u istorijskom smislu. U ovom članku ću pokušati da se osvrnem na ključne teme i motive koje je del Toro iskoristio za ovaj film.

Mia Vasikovska kao Edit Kušing

Gotska umetnost nastaje u XVIII veku kao reakcija na klasicisizam koji je za osnovne principe i ideale imao čistotu, jednostavnost, red i strukturu. Gotika klasicističkim idealima suprotstavlja haotičnost, nakinđureni ornamentizam, suvišnost i preterivanje, zbog čega i dobija pogrdan naziv gotika, koji referira na varvarizam gotskih plemena mračnog doba. Vreme prosvetiteljstva je donelo sekularizam i otkrilo moć razuma i nauke koji su raskrivali tajne prirode, na šta su gotski pisci reagovali pričama koje su ukazivale na natprirodne opasnosti koje su nedokučive razumom. Svetlost ljudskog razuma prevazilazi svoje granice u mišljenju o prirodi i čoveku. U svetu u kome slabe religiozni okviri stvara se fascinacija u vezi sa onim što je prethodno bilo postavljeno izvan tih granica i to biva predmet istraživanja u pričama o mračnim i zabranjenim porivima i moćima.

Društvena kriza koju je donela modernost, stvorila je atmosferu u kojoj se sa čežnjom gledalo na srednjevekovne pozitivne vrednosti i ideale. To će postati jedno od glavnih obeležja gotskog stila: mesta dešavanja gotskih priča su redovno srednjevekovni zamkovi i drevne porodične kuće u ruralnim predelima, a glavni likovi su obično pripadnici plemstva. Postojao je još jedan bitan razlog za ovakav zaokret, okretanje srednjevekovnoj tradiciji proizašlo je kao otpor engleskog naroda na francusku kutluru koju su smatrali nametnutom. Gotska umetnost je bila borba narodne kulture protiv visoke kulture koja je došla spolja. Gotika je bila koheziona supstanca koja je objedinjavala jedan narod, i kao takva rezonirala je i sa drugim narodima nakon što je izašla van granica svog nastanka, i evoluirala je sve do kraja XIX veka, usput se prilagođavajući novim društvenim promenama. Turbulentni periodi su uvek iznova osvežavali potrebu za gotikom, koja je svaku novu društvenu anksioznost pakovala u zabavnu formu dostupnu svakom građaninu: političke revolucije, industrijalizacija, urbanizacija, promene društvenih uloga na osnovu pola i nova naučna otkrića su nudili uvek svežu inspiraciju da se, bar u domenu fikcije pomere i istraže granice koje su pre toga smatrane nedodirljivim. Del Toro je uspeo da obuhvati gotovo svaki od ovih momenata u svojoj gotskoj priči.

Džesika Častejn kao Lusil Šarp

Kroz period romantizma gotska tradicija se premešta sa društveno-političkog polja na nivo pojedinca. Nove granice su postavljene iznutra, na psihološkom nivou, ovo je oličeno u romantičkom heroju, oživljeno kroz dela Bajrona, Šelija, Kolridža i drugih. Oni gotske motive koriste da bi izrazili psihološku patnju, osećaj odbačenosti, razočaranja i melanholiju, što je ujedno i centralni motiv “Grimiznog vrha”, koji del Toro eksplicitno svrstava u žanr gotske romanse. Glavni lik “Grimiznog vrha”, mlada spisateljica po imenu Edit Kušing (Mia Vasikovska) od malena vidi duhove. Duhovi ovde nisu zlonamerni, oni su ovde tragične figure, koje predstavljalju grehe očeva, još jedan čest motiv gotske literature, koji predstavlja ideju da loše stvari urađene u prošlosti od strane predaka lebde poput utvara i određuju sudbinu potomaka. Edit je žrtva društvene otuđenosti jer odbija da prihvati društveno nametnute uloge. Ona je još uvek neudata i ima ambiciju da se probije kao pisac onoga što je tradicionalno smatrano za “mušku” literaturu: ona piše horor priče o duhovima. Edit je transgresor u dvostrukom smislu, ona vidi natprirodno i odbacuje društvene konvencije. 

Unutrašnji konflikti nisu ništa slabiji kod drugih glavnih likova. Tomas Šarp (Tom Hidlston) pripadnik drevne plemićke porodice koja je na ivici siromaštva u svetlu društvenih promena koje donosi industrijalizacija je tragični lik rastrzan između dva sveta. Prvi predstavlja njegovu tradiciju i nasleđe, oličenu u liku njegove sestre Lusil (Džesika Častejn) i sa druge strane nadolazećih promena industrijsko-kapitalističkog sveta oličenog u liku Edit, koja je ćerka bogatog američkog industrijalca. Tomas je izumitelj, on konstruiše mašineriju koja će uvesti tehnološku inovaciju u proces iskopavanja gline koji je u prošlosti doneo bogatstvo njegovoj porodici. On putuje po svetu tražeći investitore, ali biva odbijen od strane Editinog oca zbog svog porekla. Tomas je zarobljen između dva sveta posredstvom ljubavi koju oseća kako prema svojoj sestri, tako i prema Edit. Ovaj motiv je tipičan za gotiku perioda industrijalizacije i dolaska kapitalizma. I ovaj gotski momenat egzistencijalne krize del Toro reflektuje kroz lik Tomasa Šarpa. 

Tom Hidlston kao Tomas Šarp

Još jedan bitan motiv gotskog žanra je izolacija. Izolovani lokaliteti, poput pomenutih srednjevekovnih zamkova i ukletih kuća su fizičko ovaploćenje unutrašnjeg stanja likova. Očigledan momenat izolacije je porodična kuća Šarpovih, smeštena na naslovni Grimizni vrh miljama udaljen od bilo kakve civilizacije. Ali izolacija je mnogo upečatljivije otelotvorena u liku Tomasove sestre Lusil, koja je na izopačen način identifikovana sa kućom. Ona je sabirna točka očinskih greha, ona ne može da napusti kuću jer je njena karmička dužnost da živi sa duhovima koje je stvorila. Ona očajnički želi da zarobi jedinu stvar koja je vezuje za spoljašnji svet, svog brata. 

Interesantan momenat impliciran kroz film je gotska distinkcija između narativa užasa (horror) i strave (terror). Strava, tradicionalno smatran za ženski vid narativa je dijametralno suprotan užasu, muškom naratvinom vidu. Strava je ono što budi dušu, aktivira um i moć imaginacije ka višim nivoima svesnosti, omogućavajući subjektu da prevaziđe strahove i tako savlada prepreke, dok je užas ono što zamrzava i uništava dušu. Strava predstavlja aktivni princip, za razliku od pasivnosti užasa - strava predstavlja svesnost o onom nepoznatom i o moći koju ono krije. Kroz film se u više navrata referira na ovu distinkciju, uvek kroz dijalog Edit i drugih likova. 

Kuća na Grimiznom vrhu

Gotska umetnost je uvek obitavala na margini društva, pa nije teško uvideti kako je u ovom smislu bliska filmu, koji je kao jedna od najmlađih formi umetnosti često bio smatran za umetnost drugog reda. Kitnjastost i preteranost gotske estetike je lako našla svoje mesto na filmu, pogotovo sa rastućom raskoši holivudskih produkcija prve polovine XX veka. Zato nije neobično da su se likovi gotskih horora tu našli kao da su na domaćem terenu. Holivudski film prve polovine XX veka, a u manjoj meri i kasnije, su obeležile bezbrojne iteracije priča o grofu Drakuli i doktoru Frankenštajnu, kao i mnogim drugim klasičnim likovima gotske literature. 

Del Toro u “Grimiznom vrhu” referira na ove momente na više načina. Pored toga što je priča smeštena u gotski period, 1887. godine, ona u produkcijskom smislu daje omaž zlatnom dobu holivuda u kome su cvetali filmovi sa gotskom tematikom. Produkcijski dizajn je urađen u maniru technicolor filmova cetrdesetih i pedesetih godina XX veka, sa raskošnim kostimima, fizičkim setovima izgrađenim od nule za potrebe filma, i praktičnim specijalnim efektima koji se minimalno oslanjaju na računarsku grafiku. Dizajn setova besprekorno dočarava osećaj uzvišenosti gotskih priča. Objekti uzvišenosti su ogromni i čudesni, i kroz produžetak beskonačnog proizvode osećaj uzvišenosti u čitaocu, ili u ovom slučaju, gledaocu. Uzvišenost transcendira lepotu, jer je ona ono što se ne može pojmiti razumom. Pojedinac suprotstavljen uzvišenom je suprotstavljen vlastitoj smrtnosti iz čega proizlazi osećaj strave i užasa.

Utvara Grimiznog vrha.

Analiza ovog filma bi mogla ići dalje, do pojedinačnih referenci na dela gotske fikcije, a i šire, ali već i ovo je dovoljno da se vidi kompleksna tapiserija koju je del Toro istkao ovim filmom. Ovo podsećanje na značaj gotike je bitno za svakog ljubitelja horora, jer gotika je rafinirala i proizvela savremeni horor. Iako je danas rasuta i daleko od svojih početaka, ona je i danas aktuelna i neophodna, jer vremena u kojim živimo ne postaju ništa manje turbulentna nego ona koja su je stvorila. Gotika se uvek reaktualizuje kroz nove forme izraza, bile da su to post-pank muzika ili cyberpunk literatura. A del Toro je pokušao da nas podseti na to kroz ovaj sjajni omaž.

Aljoša Tomić