STRAVA I UŽAS

Film: Satanski (Satanic)

Režija: Džefri Hant

Scenario: Entoni Jasvinski 

Uloge: Sara Hajlend, Stiven Kruger, Džastin Šon, Klara Mamet

Trajanje: 85 min

Proizvodnja: SAD, 2016.

Mislim da ovaj film treba okarakterisati kao spoj neiskusnog filmskog reditelja i aljkavog scenariste. Međutim Jasvinski je dobio nagradu za scenario po kojem je rađen film „Opasnost iz dubine“ (The Shallows), mada o tom filmu smo već pisali i nikako nismo bili preoduševljeni istim. Što se tiče filma „Satanski“ nisam mogao da se odlučim gledajući ga da li je reditelj koji pre ovog scenarija nije imao prilike da radi slične stvari jer je uglavnom bio angažovan na nekim epizodama televizijskih serija, ili je samom scenariju potrebno najmanje još dve ruke dopunjavanja i prepravki da bi se uopšte moglo raditi sa njime. 

Film prati četvoro prijatelja odnosno dva mlada ljubavna para koji pristižu u L.A. i hotelsku sobu za koju se veruje da je ukleta jer se u njoj ubila izvesna Lejni Gor. Svakako njeno samoubistvo se smatra svojstvenim satanističkim ritualom i to je ono što jedan od ova dva para intrigira da spavaju upravo u ovoj sobi. U okolini ima još mnogo pobornika kulta satanističke doktrine koji iskrsavaju na raznim mestima, a radnju pokreće devojka Alisa koja je izbačena iz ove okultne organizacije. 

Ovakav opis radnje čak i meni sada zvuči zanimljivo, međutim nemojte da vas to zavara. Čitav zaplet pa i rasplet oko Alise je zapravo užasno smešan i moguće da bi se najviše dopao ljubiteljima treš kulture. Pri tom mislim da ovo nije svesni treš, već se odigralo slučajno. Protagonisti su prilično jednodimenzinalni likovi poput likova iz filma „Koliba u šumi“ (The Cabin in the Woods, 2012.) samo što je to bio film koji parodizuje stereotipe horor žanra, a ovde se radi o površnosti scenariste i nekreativnosti reditelja. Muzika koja sve vreme prati ovaj anti-spektakl i koja treba da ima ulogu u podizanju tenzije sve ovo čini još smešnijim jer se nikako ne uklapa u scene i kadrove.

Ovaj film kritika gotovo uopšte da nije komentarisala, a publika ga takođe nije dobro ocenila, što je svakako razumnjivo lpošto stvari koje treba da budu strašne postaju smešne. Jedino je možda poslednja scena zaista klaustrofobična i jeziva, mada niz događaja koji dovodi do nje je užasno nekreativan, dosadan i glup. Jedino će se trešeri možda nekoliko puta dobro nasmejati.

Nenad Lančuški