EVOLUCIJA FILMSKOG VAMPIRA

UVOD

Vampiri su oduvek bili deo ljudskog mitosa, naročito na našim prostorim. Za drevnog čoveka suočavanje sa vampirima bila je svakodnevnica. O tome kakav je to bio problem, svedoči činjenica da je sa dolaskom hrišćanstva car Dušan Silni u svome zakoniku morao zabraniti ritualno skrnavljenje mrtvih koji su smatrani za vampire.

Iako gotovo svaki narod ima svoju varijantu krvopije, vampir kakav će ući u popularnu kulturu kroz horor žanr je potekao sa prostora Balkana. Verovanje u vampira je kod slovenskih naroda vezano za kult predaka, smatralo se da duh životinje može da zaposedne nedavno preminulog, ako je ovaj za života činio zla dela. Tako je ovaj prvobitni vampir bio gotovo sinoniman sa vukodlakom i vešticom, a nazivani su zajedničkim imenom – nečastivi.

Ove folklorne priče su inspirisale mnoge pisce, pa tako i oce modernog vampira, Brama Stokera, koji je 1897. pišući roman Drakula uveo vampira u svet moderne fikcije. Odatle je bio kratak put do filma i, kasnije, televizije, ali i gotovo svih drugih medija.

Grof fon Kaunt (Sesame Street)

KRATKA ISTORIJA VAMPIRA NA FILMU

Za prvo pojavljivanje vampira na filmu se smatra Đavolji zamak iz 1896. g. (Le Manoir de Diable) . Film je trajao nešto više od tri minuta, a režirao ga je prvi mag filmskog platna Žorž Melijes. Vampiri su nastavili da pohode filmsko platno i kroz eru nemog filma, nažalost, veliki broj ovih filmova nije preživeo do danas (Vampir iz 1913, Drakula iz 1920.). Jedno od najranijih sačuvanih pojavljivanja vampira na filmu je Nosferatu iz 1922. I ovaj film je za malo izbegao sudbinu svojih prethodnika, jer je zbog sudske tužbe naloženo da se unište sve kopije, preživela verzija filma je rekonstruisana iz četiri preživele kopije sačuvane u arhivama.

Ekspanzija vampirskog filma dolazi sa nastankom tonskog filma, naročito sa filmovima koji su izašli iz produkcijskih kuća Univerzal i Hemer (Universal i Hammer). Zahvaljujući ovim producentima, lik Drakule u izvođenjima Bele Lugošija i Kristofera Lija je doživeo svetsku slavu. Ova dva glumca su stvorili arhetipskog filmskog vampira, kakav se zadržao do danas u popularnoj kulturi - oni su zaslužni za sliku naočitog vampira, ponosnog držanja, zalizane kose i sa crnim plaštom.

Ova era se završava sredinom sedamdesetih, ali je u međuvremenu iznedrila more tematski sličnih filmova drugih produkcijskih kuća, koji su doživeli manji ili veći uspeh, bezbrojne adaptacije Stokerove priče o Drakuli, kao i more eksploatacionih filmova B produkcije (reprezentativni primeri ovog podžanra bi bili Blekula iz 1972 (Blacula) i Vampiri iz 1974 (Vampyres).

Vampiri (Vampyres, 1974.)

Era Drakuline prevlasti na filmskom platnu se utišava devedesetih (iako nikada zaista ne jenjava, što dokazuje i prošlogodišnji Drakula, neispričana priča), sa dolaskom novih trendova, o kojima će biti više reči u daljem tekstu. Lik filmskog vampira reflektuje uvek trenutnu društvenu napetost, kao i svaki drugi mitski/arhetipski lik, pa tako vampir devedesetih je emotivan i pun angsta, sukobljen sa svojom prirodom, ali i prirodom čoveka. Ovaj vampir doživljava vrhunac popularnosti sa filmom Intervju sa vampirom, (Interview with the vampire, 1994), ekranizacijom serije romana Vempirske hronike En Rajs iz 1976. Ali najradikalnija transformacija dolazi sa filmskom verzijom Sumrak sage (Twilight, 2008), koja je pokrenula lavinu priča o urbanom vampiru, koja je preuzela primat kako na filmu, tako i na televiziji. Ovaj novi vampir je prirodan nastavak onog iz devedesetih, razrešenje angsta dolazi sa društvenom integracijom, marginalizacija u durštvu postaje izraz superiornosti, i novi vampir se ne plaši toga što je drugačiji, već kao takav nalazi mesto u ljudskom svetu.

Vampirski žanr se transformisao kroz svoju istoriju na mnoge načine, zavisno od trenutnih potreba i trendova, ovde ću predstaviti nekoliko karakterističnih tema koje su prisutne u ovom žanru.

NEČASTIVI, VAMPIR-ZVER

Verovanje u vampire potiče iz veoma davne prošlosti, i vezana je za kult predaka. Za slovensko narodno verovanje je veoma karakteristično verovanje u razlličite zle duhove, veštice, vukodlake i naravno, vampire. Naime, verovalo se da đavolski duh može da zaposedne telo preminulog čoveka ako je ovaj za života bio zao. Preminuli u tom slučaju izlazi iz groba, davi ljude po kućama i pije njihovu krv. U ovom slučaju vampir je zver, nečastivi stvor, koga pokreće jedino želja da čini zlo.

Maks Šrek u ulozi grofa Orloka (Nosferatu, 1922.)

Ovaj, najraniji oblik vampira našao je put i do filmskog platna. On ovde nije romantična, strasna i smrtonosna figura kakva će kasnije postati, već je više onaj primitivni strah koji čuči u senkama i čeka da se ugasi svetlo. Ovaploćenje ovakvog vampira se može videti u grofu Orloku, glavnom liku F.V. Murnoa (F.W. Murneau) Nosferatu iz 1922. Iako je scenario adaptiran i Stokerovog romana Drakula, on primarno nalazi inspiraciju u folkloru. Folklorni motivi provejavaju od vizuelnog predstavljanja lika grofa Orloka, pa do toga da koristi pacove da bi proširio svoj uticaj u malom nemačkom selu Wisborg. Takođe značajan primer je kultini film Leptirica Đorđa Kadijevića iz 1973, inspirisan pripovetkom Milovana Glišića “Posle dvadeset godina” u kojoj su karakteristike vampira izvedene iz narodnog folklora. Za ovu varijantu vampira je često karakteristična još jedna stvar koja se pripisuje zverima, kao nosioca bolesti kojom poput besnog psa inficiraju ljude. Vampirizam je virus, kao što je predstaljeno, na primer, u filmu Blejd II (Blade II, bazirana na istimenom Marvelovom stripu serijalu), serijalu 30 dana noći (30 days of night, takođe baziran na stripu izdavača IDW), serijalu Od sumraka do svitanja (From dusk till dawn), ekranizaciji Stiven Kingovog romana Salemovo (Salem's Lot, 1979.) i filmu Poslednji čovek na zemlji (The last man on earth, 1964, prema romanu Ričarda Matesona). Vampiri su bezumni, lov im je jedini poriv pri čemu nesvesno šire svoju kletvu. Fizički takođe često imaju zverske odlike, zube poput ajkule, špicaste uši nalik na vučije, zmijske oči i slično. Ovakva karakterizacija takođe može biti pripisana starom mitskom shvatanju da se zli duhovi mogu manifestovati u obliku životinja.

GOTSKI VAMPIR

Era gotskog vampira počinje sa prvim gotskim hororima sa kraja XIX veka: Frankenštajn Meri Šeli, radovi Edgara Alana Poa, Džozef Le Fanuova Karmila, i naravno, Bram Stokerov Drakula.

Najuticajniji od navedenih je svakako Drakula, sa stotinama ekranizacija na filmu i televiziji. Najranije verzije su do danas izgubljene zbog osetljivosti nitratnog filma, koji nije preživeo razne elementarne nepogode i ratove. Najranija dokumentovana ekranizacija je ruski nemi film Drakula iz 1920 (Дракула), koja takođe nije opstala do danas. Sledi nekoliko nelicenciranih filmova evropske produkcije, od kojih je svakako najuticajniji Nosferatu (1922.) koji je potekao iz škole nemačkog ekspresionizma, ali pravu ekspanziju ovaj lik doživljava tridesetih godina XX veka, sa ekranizacijama produkcijskih kuća Univerzal i Hemer.

Drakula (Dracula, 1931.) je prvi film potekao iz Univerzalove radionice, nastao kao adaptacija istoimene pozorišne predstave, i lansirao Belu Lugošija kao titularnog grofa. Iako nije bio prvi izbor za ovu ulogu, on je na filmsko platno doneo elemente koji će postati konstitutivni za žanr. Misteriozan i egzotičnog akcenta, upečatljive pojave i pokreta, Lugoši već od prvog filma definiše budući stereotip vampira u popularnoj kulturi. Pored vizuelnog, pojavljuje se još jedan definišući aspekt vampira na filmu, koji je direktno prenesen iz gotskog romana: senzualizacija i seksualizacija vampira.

Kristofer Li u ulozi Drakule (Dracula, 1958.)

Nakon nekoliko Univerzalovih filmova sa Lugošijem i Džonom Karadinom u naslovnim ulogama, producentska kuća Hamer 1958. godine preuzima serijal, sa Kristofer Lijem u glavnoj ulozi. Seksualni aspekt postaje još očigledniji u Hamerovim filmovima sa Lijevom impresivnim stasom i harizmom. Hamer će nastaviti sa serijalom narednih petnaestak godina, zajedno sa drugim čuvenim horor serijalima tog perioda (Mumija, Frankenštajn), sve do prestanka kuće sa radom početkom sedamdesetih. Za sve to vreme će voditi neprestanu bitku sa cenzorima, koji su sve više pritiskali pravilima sa željom da razgraniče umetnost od prljavštine. Kroz iskušavanje granica tolerancije cenzorskih tela, Drakula, kao i drugi horori postaju sve otvorenije seksualizovani i sve nasilniji.

Seksualizacija postaje radikalnija na liniji koja nastaje insipirsana Le Fanuovom Karmilom. Ova linija će postepeno izroditi žanr filmova koji se bave lezbejskim vampirom. Prvi filmovi implicitno, a vremenom sve otvorenije. Najznačajniji primeri ovog žanra su Krv i ruže (Blood and Roses, 1960.), Vampirski ljubavnici (The Vampire Lovers, 1970.), Vampiri (Vampyres, 1974.) i dr.

VAMPIR KAO NATČOVEK

Dok se na jednoj strani stilski izbor pretvara u neprestanu borbu protiv cenzure, na drugoj strani neki autori odlučuju da se pozabave egzistencijalističkim aspektom vampira.

U vampirskom žanru uvek je bio prisutan aspekt ničeanskog natčoveka. Ideja natčoveka je da čovek treba da prevaziđe svoje trenutno nihilistično stanje u kome su vrednosti propale. Natčovek treba da postane stvaralac vrednosti kroz svoje instinkte i strasti.

Samom vampiru je rast onemogućen što je takođe česta tema u žanru. Primer frustracije koja nastaje iz nemogućnosti da se prevaziđe trenutno stanje se ogleda u liku Klaudije u filmu Intervju sa vampirom (Interview with the vampire, 1994), baziranom na romanu iz ckilusa Vampirske hronike iz 1976. autorke En Rajs. Klaudija je postala vampir kada je bila devojčica, ona psihološki nastavlja da se razvija, ali telo ostaje isto. Shvatajući da će zauvek biti zarobljena u telu deteta, odlučuje da se osveti svom tvorcu, vampiru Lestatu.

Iako ne mogu da se rastu telesno, vampiri su ultimativna kulturna bića. Njihov neograničen životni vek ima omogućava da akumuliraju vekove i vekove ljudskog iskustva. Ova tema je istražena u filmu Džima Džarmuša Samo ljubavnici opstaju (Only lovers left alive, 2013.). Film prati par vampira, Adama i Evu, koji uvideći ono najbolje što je čovečanstvo proizvelo kroz celu istoriju umetnosti, nauke i filozofije, pokušavaju da nađu svoje mesto u svetu koji je na ivici propasti, do te mere da ljudi imaju zatrovanu krv. Adam i Eva nisu puki grabljivci kao mnogi njihovi rođaci, oni su kroz svoje večne živote doprineli stvaranju mnogih umetničkih dela i naučnih pronalazaka. Oni su ultimativni proizvod ljudske kulture, natčovek.

Adam i Eva (Only Lovers Left Alive, 2013.)

Još jedna vizija vampira-natčoveka je film Svet vampira (Daybreakers, 2009.). U njemu je veliki deo ljudske populacije inficiran vampirizmom, i preuzima kontrolu nad svetom, dok ljudi gube svoj primat i bivaju uzgajani kao stoka na farmama krvi. Vampiri su ovde doslovno predstavljeni kao sledeći korak u razvoju čovečanstva, zauzimajući i transformišući ljudski svet u svet natčoveka.

Ideja natčoveka se proteže na gotovo sve filmove vampirskog žanra, ali mali broj njih se ozbiljnije bavi ovim aspektom vampira, do te mere da filmovi sa ovom tematikom gotovo uvek prevazilaze granice horor žanra, i ulaze u domen drame, naučne fantastike i sl.

URBANI VAMPIR

Najnoviji stadij u evoluciji filmskog vampira dolazi sa filmom Sumrak (Twilight, 2008.), baziranom na seriji romana Stefani Majer. Ovaj film je pokrenuo žanr urbanog vampira. Vampir je ovde obično neshvaćen i društveno marginalizovan, ali sa željom da se integriše u ljudsko društvo. U nekim slučajevima se vampirizam može posmatrati kao alegorija odrastanja, dok je u drugim u pitanju diskriminacija. Oni reprezentuju manjinske obespravljene grupe (nacionalne, verske ili seksualne) u veku borbi za slobodu, političku jednakost i ljudska prava.

U svakom slučaju, vampir služi da reflektuje aktuelnu društvenu napetost, kao što je početkom XX veka to bila seksualna represija reflektovana u sve seksualnijim i nasilnijim vampirima, u XXI veku to postaje želja za integracijom u sve više alienizovanom svetu.

Bela i Edvard (Twilight, 2008.)

Alegorija je radikalizovana u televizijskom serijalu Prava krv (True Blood, 2008-2014), u kome su vampiri, nakon otkrića sintetičke krvi, odlučili da se otkriju čovečanstvu i postanu deo ljudskog sveta. Naravno, ljudski svet nikada nije bio naročito otvoren za nove ideje, pa tako i ovde nastaju mnogi socio-politički problemi, suočavanje sa šovinizmom, kako ljudi koji ne žele vampire u društvu, tako i reakcionarnih vampira koji ne žele miran suživot sa ljudima.

Još jedan pokušaj da se ispriča priča o mogućim implikacijama integracije vampira u svet ljudi je britanska TV serija Ljudskost (Being Human, 2008.), koja je doživela i svoju američku inkarnaciju 2011. godine. Ovde se u formatu sitkoma odvijaju doživljaji vampira, vukodlaka i duha koji žive kao cimeri i iz dana u dan suočavaju sa natprirodnim poteškoćama dok pokušavaju da vode normalan ljudski život.

Kao i sva druga fantastična fikcija, horor je uvek refleksija društvenog stanja i problema u društvu. Mnogi ljubitelji horora oštro kritikuju novu generaciju vampira, jer odbacuje klišee nametnute žanrom sa početka vampirskog filma, ali ovaj vampir je tu sa razlogom. Kao što je preživljavao i evoluirao od vremena mita, kroz folklor i usmeno predanje, tako i današnji vampir opstaje i transformiše se kroz kulturnu replikaciju u novom mediju.

Aljoša Tomić