UVODNA REČ

   Film okarakterisan od strane teoretičara kao sedma umetnost danas pretstavlja najprijemčiviji oblik stvaralaštva širokoj publici. Samim tim često zapada u sferu zabave i razbibrige, ali svakako mu se ne može otpisati visoka umetnička vrednost. Takođe, kada govorimo o filmu neophodno je osvrnuti se i na njegove podele, odnosno žanrove, kojih svakako ima mnogo i koji pretstavljaju različite oblike izražaja i dramaturških formi u kojima se oslikavaju arhetipski fenomeni stvarnosti. Poseban žanr o kojem želimo da govorimo na ovom prostoru jeste film strave i užasa, odnosno horor film. Onako kako drugi žanrovski filmovi poput komedije, koja želi da stvrori prikaz karikaturnih ličnosti ili komičnih situacija, drame, koja za svoj cilj ima da predstavi sukob različitih interesa likova ili akcije, gde imamo napetost u nesvakodnevnoj situaciji, horor film se bavi fenomenom straha. Međutim, strah može da bude na različite načine prisutan i u drugim navedenim filmskim žanrovima, ali samo kao jedan element ili jedan od motiva unutar filma. Dok strah u hororima jeste glavni i dominantni motiv, osim toga, ne radi se o nekom prolaznom i svedenom strahu, već o opsesivnom strahu. Često je taj strah upravo strah od smrti, pa tako mnoštvo horor filmova ima za antagonostu psihopatu-ubicu, sa druge strane izuzetno je prisutan iracionalni strah koji je pomešan sa strahom od smrti, te stoga se u ovom filmskom žanru pojavljuju demoni i druga natprirodna bića. Predmet straha može da bude i neka uobičajena stvar, ali kada se podigne do nivoa opsesije ili apsolutne dominacije nad stvarnošću unutar jednog filma lako se pretvara u horor. Pravi primer za to je film Alfreda Hičkoka Ptice (Birds) iz 1963. 

   Ovim i drugim temama baviće se Filmozofija strave. Kroz predstavljanje, analizu, dekonstrukciju i kritiku određenih aspekata horor filma, nastojaćemo da pre svega pružimo teorijski uvid ljubiteljima ovog žanra u filmove strave i užasa.

Nenad Lančuški