KOREJSKI HOROR AUTORI

U prethodnom tekstu smo se pozabavili opštim odlikama korejskog horor filma, a ove nedelje ćemo da vam predstavimo nekoliko filmova dva uticajna korejska reditelja, Kim Dži-vuna i Park Čen-vuka, čiji filmovi na domaćem tržištu zarađuju više novca od holivudskih blokbastera. I jedan i drugi su svestrani reditelji, u čijem opusu ima svega, od akcionih filmova preko komedija do ozbiljnijih drama, ali i nekoliko izuzetnih horor filmova.

KIM DŽI-VUN

Jedan od najpopularnijih filmskih autora koji stvara na prostoru Južne Koreje, a od skorijeg vremena i šire, je Kim Dži-vun, višestruko nagrađivani reditelj i scenarista koga odlikuje interesantan stil i pristup. Kao reditelj pokazao je sjajnu fleksibilnost, bez problema se uspešno noseći sa najrazličitijim žanrovima: komedija, horor, vestern, drama i drugi, a o njegovim sposobnostima govore i brojne nagrade na raznim međunarodnim festivalima. Karakteristično za reditelje azijskog podneblja, njegovi horor filmovi nisu “čistokrvni”, već često sadrže elemente drugih žanrova, što im daje autentičan izraz, ali iz istog razloga mogu da ne odgovaraju ukusu ljubitelja klasičnog horora.

Kim Dži-vun

Rođen 1964. godine u Seulu, u Južnoj Koreji, počeo je karijeru kao pozorišni reditelj i scenarista. 1998. godine je u svet filma ušao sa svojim rediteljskim prvencem “Tiha porodica” (Choyonghan kajok), koji je dobio nagradu za najbolji film na filmskom festivalu Fantasportu u Portugalu, a dve godine kasnije usledio je film “Prljavi kralj” (Banchikwang) koji je na korejskom box officeu šest meseci držao prvo mesto gde ga je videlo više od dva miliona ljudi, i zapečatio Kimovu reputaciju kao jednog od vodećih korejskih reditelja. 2003. godine snima film “Priča o dve sestre” (Janghwa, Hongryeon), prvi korejski film koji je igrao u američkim bioskopima i ujedno film koji mu je doneo međunarodnu slavu.

Kao uticaje na svoje stvaralaštvo Kim navodi savremene autore poput braće Koen i Kventina Tarantina, ali i klasične auotre poput Žan-Pjer Melvila ili Federika Felinija. Motivi koji se provlače kroz njegove filmove su ironija i cinizam. Njegovi likovi su obično antiheroji kojima se stvari uvek događaju sa ironičnim tonom, kao što se na primer likovima iz “Tihe porodice” sve događa suprotno njihovim planovima. Prema Kimu ovo odgovara stvarnom životu, koji je uvek gorak, i uvek ide mimo svih planova. Zato njegovi likovi nikada ne doživljavaju katarzično oslobođenje, čak ni kada sprovedu svoje ciljeve.

TIHA PORODICA (CHOYONGHAN KAJOK)

Debitantski film Kim Dži-vuna iz 1998. godine je neobična horor-komedija, koja je doživela svoj japanski rimejk tri godine kasnije u režiji Mike Takašija. Priča prati šestočlanu porodicu, koja kupuje izolovanu kolibu sa nadom da će pokrenuti hostel za planinare. Međutim, sve polazi naopaoko jer nakon nekoliko nedelja bez ijednog posetioca, prvi gost umre u svojoj sobi.

Scena iz filma "Tiha porodica"

Film funkcioniše kao morbidna komedija zabune, sa događajima koji eskaliraju kako po obimu, tako i po morbidnosti. Reditelj nam kroz suptilno izvedenu karakterizaciju, polagano otkriva mračnu stranu čovekove prirode, ali sa prilikom da izrazi svoj podsmeh čovekovoj nemoći da preokrene tok životne nesreće. Fantastična kinematografija sjajno dočarava osećaj izolacije, a soundtrack odlično nadopunjava apsurdne situacije u koje se porodica upliće, zaključno sa finalnom scenom koju cinično prati pesma I think I love you od Partridge Famly.

PRIČA O DVE SESTRE (JANGHWA, HONGRYEON)

Višestruko nagrađivani horor film koji je Kimu omogućio proboj na međunarodno tržište je baziran na korejskoj folklornoj priči po imenu "Priča o Ruži i Crvenom Lotosu”. Iako ovo nije prva ekranizacija popularne korejske priče, ovaj film je svakako doživeo najveći komercijalni uspeh od svih prethodnih iteracija. Pet godina kasnije je dobio i svoj američki rimejk po imenu “Nepozvana” (The Uninvited).

Jum Džung-a u ulozi maćehe.

Film počinje scenom u kojoj devojka po imenu Su-mi daje intervju psihijatru u mentalnoj instituciji koji je ispituje o događajima koji su doveli do tog trenutka. Film nas vraća u prošlost u kojoj vidimo Su-mi (Su-džung Lim) sa svojom sestrom Su-jon (Gjun-jang Mun) dolazi u kuću na selu gde žive sa svojim ocem i maćehom. Kroz niz događaja otkrivaju se mračne porodične tajne koje postepeno izlaze na površinu.

Stilski, film ima narativ i tempo porodične drame, ali reditelj povremeno uvodi natprirodne elemente koji deluju jako efektno u kontrastu sa “normalnošću” ostatka filma, a i zato što Kim Dži-vun sjajno vlada suspensom i napete natprirodne scene će vas sigurno naterati da skočite iz stolice. Naravno, i ovde su prisutni ironični obrti tipični za ovog autora kao i fantastično iskorišćena muzička podloga.

VIDEO SAM ĐAVOLA (ANG-MA-REUL BO-AT-DA)

Ovaj film iz 2010. godine najbolje se može opisati kao krimi-drama sa elemetnima psihološkog i splatter horora, i važi za najnasilniji film ovog autora do sada. Takođe ovo mu je prvi film za koji nije on sam pisao scenario, nego je to uradio Park Hun-džung.

Čoi Min-sik u ulozi Džang Kjung-čula

Film prati specijalnog agenta Kim Su-hjuna (Li Bjung-han), koji kreće u potragu za serijskim ubicom Džang Kjung-čulom (Čoi Min-sik), nakon što mu ovaj brutalno ubije verenicu. Njih dvojica započinju igru mačke i miša u kojoj se granice između dobra i zla zamućuju. Ozbiljno razvijeni likovi i frenetična akcija sjajno komplementiraju jedno drugo u rukama Kim Dži-vuna, koji tka još jednu priču o ljudskoj prirodi i suštinskoj ljudskoj nemoći.

O ideji ovog filma najlepše je rekao sam autor u intervjuu koji je dao za Future Movies: “Želeo sam da predstavim, kako bezrazložno nasilje, tako i nasilje sa razlogom. Da bi uzvratio bol i strah od nasilja koje je dobio od đavola, čovek postaje đavo lično i koristi ekstremno nasilje: Želeo sam da pokažem njegovu bolnu dilemu i ironiju”. I zaista, ovaj film to do sada radi najefektnije i najspektakularnije u dosadašnjem opusu ovog reditelja.

PARK ČEN-VUK

Park Čen-vuk je bio moj prvi kontakt sa korejskom kinematografijom i razlog zašto sam je zavoleo. Pre više od deset godina pogledao sam njegov film “Stari momak” (Oldeuboi) drugi film u njegovoj trilogiji o osveti, koji me je oduševio inventivnošću i svežinom koju je uneo u žanr.

Park Čen-vuk

Rođen je u Seulu, 1963. godine, gde je studirao filozofiju i gde je pisao o filmu sa namerom da postane filmski kritičar, što mu je dobro došlo, jer kada je odlučio da se okuša u režiji njegovi prvi filmovi nisu postigli zapažen uspeh. Tek 2000. godine režira jedan od najgledanijih filmova u korejskim bioskopima, ratni triler "Zajednička zona bezbednosti" (Gongdong gyeongbi guyeok JSA). Četiri godine kasnije osvaja gran pri na festivalu u Kanu sa filmom "Stari momak".

Iako se bavi sličnim temama kao Kim Dži-vun, podtekst njegovih filmova je drugačiji. U njegovim filmovima nema toliko gorčine, a nasilje je romantizovano, što često ume da stvori atmosferu kao iz bajke, kao protivtežu razaranju koje prati njegove likove. Takođe, za razliku od Kima, čiji likovi ostaju zarobljeni u ironiji života, Parkovi antiheroji ponekad doživljavaju katarzu do kraja filma. Njegovi filmovi su vizuelno karakteristični. U njima dominiraju dugi kadrovi snimljeni doli kamerom, koja se kreće tečno i u svim pravcima, što Park nekada koristi da pojača pomenuti utisak bajkovitosti.

TRI EKSTREMA (SAAM GAANG YI)

"Tri ekstrema" je omnibus iz 2004. godine, snimljen u japansko-kinesko-korejskoj koprodukciji. Iako je Park režirao samo trećinu ovog filma, ceo omnibus je itekako vredan gledanja, jer su pored njega na delu još dva majstora horora, Mike Takaši iz Japana i Frut Čen iz Kine. Film je nastavak filma "Tri" (Saam gaang) iz 2002. godine, koji je imao istu formu i u kome je jedan od segmenata režirao Kim Dži-vun.

Scena iz segmenta "Rez"

Film se sastoji od tri nepovezane priče, prva po imenu "Knedle" u režiji Frut Čena, govori o ostareloj glumici koja želi da povrati mladost i odlazi kod žene koja priprema knedle koje navodno imaju regenerativne sposobnosti. Ali ono što ne zna je da one sadrže stravičan tajni sastojak. Drugu priču, po imenu "Rez" režirao je Park Čen-vuk, i ona govori o reditelju koga zajedno sa njegovom ženom kidnapuje jedan od statista iz filma i prisiljava na sadističku igru. I finalni segment, po imenu "Kutija", koji je režirao Mike Takaši govori o mladoj ženi koja iz noći u noć sanja istu noćnu moru u kojoj je živa zakopana u snegu. Dok priča odmiče, ona shvata da njen san može biti povezan sa njenom davno nestalom sestrom.

Svaka priča u omnibusu potpuno opravdava naziv filma, tri reditelja se nenadmašno igraju suspensom, groteskom i brutalnim nasiljem, stvarajući klasik koji nije za svačiji stomak.

ŽEĐ (BAKJWI)

Ovaj film iz 2009. godine je napisao i režirao Park Čen-vuk inspirisan romanom "Tereza Raken" (Thérèse Raquin) od Emila Zole. Film je osvojio nagradu žirija na festivalu u Kanu 2009. godine.

Scena iz filma "Žeđ"

Film prati katoličkog sveštenika Sang-hjuna (koga glumi uvek izvrsni Song Kang-ho), koji nakon što se prijavi za učešće u medicinskom eksperimentu shvati da je zaražen vampirizmom. Stvari se dodatno komplikuju kada sretne ženu u koju je bio zaljubljen kao dečak.

Vampiri tipični za zapadni horor film nisu česti u azijskoj kinematografiji, ali Park uspeva da unese svežinu u ovaj podžanr horor filma. On koristi vampire ne samo kao monstrume, već i da bi ispričao ljubavnu priču ispod svega toga. Film funkcioniše na oba plana i kao ljubavna priča i kao horor koji na trenutke ledi krv u žilama.

STOKER (STOKER)

Stoker je Parkov prvi film na engleskom jeziku, snimljen u Britansko-Američkoj koprodukciji. Ipak film nije izgubio ništa od draži svojim “holivudizovanjem”, najviše zbog toga što je za kamerom kao i u većini drugih Parkovih filmova ponovo Čang Čang-hun. Film je jedna mračna, zrela priča o odrastanju, obučena u ruho psihološkog horora.

Mia Vasikovska u ulozi Indije.

Priča prati mladu devojku po imenu Indija Stoker (Mia Vasikovska) koja nakon očeve smrti upoznaje svoga ujaka Čarlija (Metju Gud) za koga nije znala da postoji. Zaplet počinje kada Indija posumnja da njen ujak nije ono za šta pokušava da se predstavi.

Scenario za film je pisao glumac i scenarista Ventvort Miler, koji kaže da ga je napisao inspirisan Hičkokovom "Senkom sumnje" (Shadow of a Doubt). Pisac koji se uglavnom bavio pisanjem akcionih blokbastera i scenarija za TV serije, iznedrio je iznenađujuće intrigantan triler koji je zasijao pod Parkovom direkcijom, kao intersantan omaž Hičkokovoj zaostavštini. Svemu treba dodati fantastičan soundtrack koji je komponovao Klint Mansel, kompozitor poznat po saradnji sa Darenom Aronovskim i dobili smo potpun doživljaj za ljubitelje horor-trilera.

Aljoša Tomić