Film: Kloverfild paradoks (The Cloverfield Paradox)
Reditelj: Džulijus Onah
Scenario: Oren Uzil, Dag Jung
Uloge: Gugu Mbata-Ro, Dejvid Ojelovo, Danijel Bril
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: 2018. SAD
Kada sam gledao prethodni film iz ove franšize "Ulica Kloverfild broj 10" (10 Cloverfield Lane, 2016.), završetak mi je imao snažan treš vajb. Tim putem vođeni „Paradoks“ je nenamerni treš vrlo pretenciozne zamisli koji ne može da dobaci ni do krovova zemunica, a kamoli do misterija kosmosa na koje pretenduje. Ovaj film je koštao Netflix 45 miliona dolara, a ja ništa osim efekata, kostima i opreme nisam video da se isplatilo za ove novce. Gluma je melodramatična, a likovi krajnje patetični sa svojim prenaglašenim glumatanjem koje treba da gledaocu podigne tenziju. Sve scene koje treba da zaplaše ustvari su banalne i smešne.
Radnja je smeštena na svemirsku stanicu Kloverfild nadomak Zemlje koja sa sobom nosi akcelerator čestica po imenu Šepard, koji treba da proizvede energiju pošto je zemlja ostala bez energetskih izvora. Nakon dve godine pokušavanja da uspostave Šepard sistem dolazi do nekakvog dimenzionalnog rascepa i Kloverfild zajedno sa posadom biva progutan crnom rupom i gubi se Zemlji iz vidika. Tada počinju da se dešavaju paranormalne stvari.
Većina paranormalnih stvari ili su dovedene do banalnosti ili nemaju nikakvog pokrića. Napraviću MALI SPOJLER: Na brodu se misterioznim putem pojavi novi član posade koji samo jednom rečenicom ubedi sve njih da poveruju kako je Šmit izdajnik i kako mu ne treba verovati. Film je predvidljiv i površan, jedino bi ga trebali pogledati ljubitelji treša ako žele da ismevaju jedan pretenciozni pokušaj da se lavkravtovski na način na koji to radi „Osmi putnik“ (Alien, 1979.) ispriča jedna priča u stilu „Transformersa“ (Transformers, 2007.) sa psihološkom podlogom. O bože kakve pomije!
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment