HOROR FILM SA PSIHOLOŠKOM I FILOZOFSKOM POZADINOM

Film: Džejkobova lestvica košmara (Jacob’s Ladder)
Režija: Adrijan Line
Scenario: Brus Džoel Rubin
Uloge: Tim Robins, Elizabet Penja, Deni Ajelo
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: SAD, 1990.

Ovo ostvarenje u potpunosti žanrovsko, a u isto vreme originalno i ludo ostavilo je na mene dubok utisak još kada sam ga prvi put gledao kao klinac davnih devedesetih na VHS-u. Dugo vremena jedan moj prijatelj i ja kao tinedžeri nismo mogli da se setimo imena tog filma jer smo tu VHS kasetu iznajmljivali iz video kluba koji se u međuvremenu zatvorio, a naslov nam nije ostao u sećanjima. Prepričavali smo scene i misteriju koju je krio film, ali nikako nam nije išlo da mu se setimo imena. Sve dok jednog dana nije prikazan na telelviziji. Prvih petnaestak minuta su mi bili gotovo nepoznati, ali na jedan neobičan način privlačni i zanimljivi, sve dok mi se nije ukazala prva poznata scena. Tada sam shvatio da se upravo radi o tom filmu, o „Džejkobovoj lestvici košmara“.

Radnja je smeštena u Njujork, gde Džejkob Singer (Tim Robins) pokušava da vodi miran život uprkos post ratnoj traumi koja mu razdire psihu. Uz povremene fleševe rata u Vijetnamu iz kojeg se vratio, misteriozne prilike iz tame ga proganjaju sve češće. Glavni zaplet nastaje kada jedan od njegovih ratnih kolega pogine neposredno posle njihovog zajedničkog ragovora o istim simptomima koje imaju. Džejkob sa ostatkom družine iz rata rešava da otkrije zašto imaju halucinacije i šta se zaista desilo kobnog dana čije slike mu se neprestano vraćaju, ali u nepovezanim delovima.

SLEDE SPOJLERI:

Ovaj film je za mene ostao do dan danas jedan od najboljih i najzanimljivjih horor filmova koje sam gledao. Osim što evocira moje uspomene na detinjstvo i prve susrete sa ovim žanrom on je takođe zanimljiv i u filozofskom i psihološkom smislu. Naime, prema konvenciji podžanra on bi sigurno spadao u psihološki horor koji u sebi ima jake elemente misterije koja drži pažnju gledaoca do same poslednje scene. Neprestani skokovi iz Džejkobovog života u Njujorku na Vijetnam, pa čak i njegov život sa bivšom ženom pre Vijetnama deo su ludila u kojem se glavni junak nalazi. Demoni koji ga proganjaju prema njegovom uverenju žele da ga odvedu u pakao, sve su mu bliže i ne zna kako da im umakne. Već u potpunom očaju videći svog fizioterapeuta kao anđela čuvara govori mu da ga demoni odvode i da mu nema spasa. A fizioterapeut mu citira Maistera Ekharta, srednjevekovnog mistika i filozofa koji smatra da ukoliko se plašimo smrti onda ćemo videti demone koji nam kidaju dušu, a ukoliko se pomirimo sa prolaznošću i prihvatimo smrt kao nužnost tada će se ti demoni pretvoriti u anđele koji nas vode u raj.

Tako se i film završava, Džejkoba odvodi duh njegovog sina koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći još pre rata u Vijetnamu i tada shvatamo ustvari da je Džejkob sve ono što smo gledali u stvari sanjao, buncao dok je umirao otvorene utrobe na bolničkom krevetu u Vijetnamu. Ono što smo mislili da je stvarno postalo je ovim preokretom iluzija, a ono za šta smo mislili da je iluzija postalo je stvarno. Ovaj film nivelira iluziju i stvarnost i to je njegova zanimljivost u filozofskom odnosno ontološkom smilsu. Dok u psihološkom smislu ovaj film se bavi unutrašnjim „demonima“ čoveka koji ima osećaj krivice prema svom sinu koji je poginuo pred njegovim očima i ta činjenica ga razjeda u trenucima dok umire negde u šumama Vijetnama.

2018. godine dobićemo rimejk ovog remek dela, reditelj Dejvid M. Rozental koristiće originalni scenario Brusa Džoela Rubina, a u ovom trenutku film je već ušao u post produkciju. Ne očekujem baš ništa da donese kopija starog „Džejkoba“ međutim lepo je znati da ovaj film ima svoje poštovaoce koji misle da njime vredi ponovo baviti. 

Nenad Lančuški