ANABEL DOLAZI KUĆI

Film: Anabel 3: Povratak Kući (Anabelle Comes Home)
Režija: Gari Dauberman
Scenario: Džems Van, Gari Dauberman
Uloge: Vera Farmiga, Patrik Vilson, Grejs MekKena
Trajanje: 1 sat, 46 minuta
Proizvodnja: SAD, 2019.

Ovo je treći i finalni film o najpoznatijoj ukletoj lutki i ukupno sedmi film u serijalu horor franšize "Prizivanje zla" (Conjuring, 2013.). Ovaj serijal, po sredstvima koja je više nego desetostruko vratio, u odnosu na uložena, jeste druga na svetu horor franšiza (1,9 biliona dolara), odmah iza Godzile (2,1 bilion), čije smo se bogate istorije nedavno podsećali. 

Svi ljubitelji već znaju, serijal se temelji na stvarnim likovima bračnog para demonologa Eda i medijuma Lorejn Voren. Ovaj bračni par je život posvetio istraživanju (svih najpoznatijih) paranormalnih fenomena u okviru “Društva za paranormalna istraživanja Nove Engleske” koje su osnovali pre više od 70 godina. 

Ed je preminuo 2006., a ove godine pridružila mu se i Lorejn i ovaj članak u potpunosti posvećujem njima dvoma kao najromantičnijem horor fenomenu pop kulture danas i njihovom strogo čuvanom podrumskom muzeju prepunom znanih i neznanih čudesa i opasnosti.

Film sam predstavlja treći u nizu spin off-a o Anabel, ukletoj lutki, koja se prvi put pojavljuje u "Prizivanju zla" 1 (Conjuring, 2013.). Od tada videli smo dve priče o Anabel, prva "Anabel", (Anabelle, 2014.) u kojoj ona u domu mladog bračnog para pravi haos i drugu koja joj prethodi "Anabel 2: Stvaranje zla", (Anabelle: Creation, 2017.) u kojoj u domu svoga tvorca zaposeda, u taj dom, nuždom naterane goste. 

Treći deo konačno bavi se sudbinom Anabel od trenutka kada je preuzmu Ed i Lorejn Voren i odvedu na sigurno u svoj “podrum čudesa” koji će kasnije, u stvarnosti biti poznat kao “Muzej paranormalnog”.

Na ovom nastavku režiserski je debitovao pisac prvog, ali i prethodnih scenarija za Anabel, Gari Dauberman (u saradnji sa Džemsom Vanom) koji je celu stvar obavio prilično uredno i školski. Pisanje je pomalo siromašno i pati od nedostatka uzročno posledičnih veza koje bi dale neki smisao radnji (da je uopšte ima). To se ogleda u tome što se ceo zaplet filma temelji na činjenici da mi već znamo i ko su Vorenovi i ko/šta je Anabel i celokupan tok radnje prepušta se neizbežnosti posledica ta dva faktora.

Radnja je smeštena u kući Vorenovih koja je sama po sebi zgodno poprište jer sadrži podrum u kome su Vorenovi tokom godina skladištili različite uklete i druge artefakte iz svojih poduhvata tokom karijere, tako da zahvaljujući Vanovim intervencijama cela stvar u jednom trenutku poprimi odlike “Noći u muzeju” (Night at the Museum, 2006.). Osim toga u produkcijskom smislu ovo je zgodan i prilično jeftin potez, a u kreativnom smislu izazov koji nije do kraja iskorišćen.

Radnja skoro i da ne postoji izuzev pokušaja autora da napravi likove sa kojima ćemo se povezati. Osim kratkog pojavljivanja paranormalnih istražitelja, na početku, pisac provodi više od prvih sat vremena filma u izveštačenom naporu da nas upozna sa background-om likova koji su nam unutar franšize, a i filma, verovatno bitni (ni) sad i nikad više uključujući kći Vorenovih, Džudi.

Kasnije vidimo da likovi predstavljaju samo poligon za iživljavanje poslednjih pola sata plašilica koje su dosta predvidive i generičke i nemaju veze previše sa samom strukturom likova koja je navodno prethodno uspostavljena. Ironično ipak, mnogi set up-i na manjim detaljima kao što je pumpica za astmu, neka društvena igra i slični, na kraju uredno dobiju svoj pay off, iako ne doprinose kvalitetu narativa u filmu. 

Dakle školski, vrlo školski i formulaično.

Sve od jump scare-ova (plašilica) što vidimo u filmu, neodlučna sam da li da nazovem tropama ili klišeima. Čak i uz svu moju blagonaklonost temi, ne predstavljaju ništa što u hororima o ukletoj kući nismo videli već 1000 puta, a teško ih je nazvati omažom bilo čemu. Likovi su žrtve okolnosti, nasumičnih i nelogičnih, dok su režija, scenografija i gluma u stvari na sasvim pristojnom nivou. 

Film pati od sporog tempa skoro ¾ svog trajanja dok u poslednjih pola sata ne počnu da se nižu jump scare-ovi jedan na drugi. Pošto plašilice ne rade više isto, na (iskusnu) publiku, insistiranje na njima prevelo se na fizički nivo. 

Primetno je u novoj generaciji horora, posebno u spin off-ima franšize "Prizivanje zla", da tvorci filma izvode na publiku fizički napad zvukom koji treba da izazove telesnu reakciju straha. Ali kao što Pavlovljevi psi nauče na zvonce, publika polako uči da začepi uši kad nastupe zvučni napadi i time zaobiđe ovu manju neprijatnost.

Najveća nelogičnost i upadljiva stavka u filmu jeste činjenica da bi likovi zarobljeni u kući iz kuće mogli da pobegnu u bilo kom trenutku radnje i time reše sve svoje probleme, te se spasu opasnosti koje ih u kući očekuju. Velika šansa da ih zlo ne bi pratilo.

Ovo filmsko zaposedanje je verodostojno jedino zbog toga što možemo poverovati da od demona ne možemo pobeći dok se u svojoj glavi ne oslobodimo ideja koje su nas u susret demonima i dovele, što bi trebalo da je očigledno iz upoznavanja sa likovima obaveljnog u prve ¾ filma.

Oslobađanje od demona na kraju je prilično lako i jednostavno kao što su sve magijske zakonitosti inače. Samo ih treba znati i to znanje je ono što razlikuje demonologe od običnih ljudi. Zato ova situacija nije mogla da se dogodi Edu i Lorejn i zato oni odsusutvuju veći deo filma.

Ipak utoliko mi je lakše da poverujem u istinolikost niza događaja u filmu. Spori tempo većeg dela filma veran je tempu svakodnevice običnog čoveka i predstavlja nekakvu epizodu iz dosadnog popodneva u predgrađu. Nižu se uvrnute sitnice koje niko ne primećuje dok ne bude prekasno. Da je stvarno, mislim da bi upravo tako izgledalo, ali kad je reč o filmu ovakav tempo prezentacije ne radi, ukoliko ne pripada žanru trash tv dokumentaraca o paranormalnom.

Kroz film se u jednom trenutku provlači pitanje da li su Ed i Lorejn heroji ili prevaranti. Ovo pitanje je nedovoljno eksploatisano da bi filmu dalo bilo kakav fluff sa te strane. Ono predstavlja još jednu propuštenu priliku da se da komentar na odnos film – stvarnost na kome cela ova horor franšiza i počiva.

Sad kada nas je bračni par Vorenovih, prvobitni nosioci radnje i perspektive u celokupnom

Conjuring Universe-u, napustio zauvek, ostaje pitanje: Da li će nas priče iz njihovog života i zaostavštine zaposedati i nakon njihove smrti makar putem filmova ove franšize? 

Po najavama, samo još sledeće godine sa trećim nastavkom “Prizivanja zla 3” (Conjuring 3) i za sada bezimenim nastavkom “Opatice iz pakla” (The Nun, 2018.) , ali ko zna? U "Anabel 3", videli smo dovoljno materijala za spin off-e spin off-a sa različitim čudovištima.

No ostaje nada, jedina sila, jača od straha, da će nasleđe Vorenovih, bilo utemeljeno na istni ili mašti, dobiti adekvatan omaž i predstavljanje, a ne samo letnje block buster-e za mužu para iz džepova mediokritetske publike.

Nina Stefanija Blažević