PROKLETSTVO KOŠMARNOG BIOSKOPA

Film: Košmarni bioskop (Nightmare Cinema)
Režija: Alehandro Bruges, Džo Dante, Rajuhei Kitamura, Dejvid Slejd, Mik Geris
Scenario: Sandra Beseril, Alehandro Bruges, Lorens Konoli, Mik Geris, Ričard Kristijan Metison, Dejvid Slejd
Uloge: Miki Rurk, Ričard Čemberlen, Adam Gadli
Trajanje: 119 min
Proizvodnja: SAD, 2018.

Oduvek sam voleo horor antologije jer smatram da je format kratkog filma sjajan prostor za dokazivanje pripovedačke i rediteljske veštine. Kada sam čuo za projekat koji je okupio grupu od pet horor veterana, od kojih će svaki uraditi jednu kratku priču za ovo dvosatno ostvarenje, pomislio sam da zvuči previše interesantno da bih ga propustio.

U stvari, ovaj projekat i nije toliko svež, jer je antologija prvi put prikazana na međunarodnom filmskom festivalu Fantasia u julu prošle godine. Od tada je krstario festivalima, ali tek je ovog leta počelo njegovo bioskopsko prikazivanje, doduše ograničeno na odabrane bioskope. Ipak, to ga je učinilo dostupnijim gledaocima i omogućilo pisanje ove recenzije.

Iako su priče objedinjene mestom dešavanja koje je ukleti bioskop, u kome je svako od posetilaca proklet da vidi svoje strahove, čini se da je svaki od autora imao apsolutnu slobodu u izboru žanra i priče. Stoga ovaj format dosta podseća na horor TV serije antologijskog tipa poput "Priča iz grobnice" (Tales from the Crypt, 1989.) ili "Zone sumraka" (Twilight zone, 1959.). Kao što smo tamo imali pripovedača koji nas je uvodio u priče, ovde imamo Miki Rurka, koji je potpuno u svom elementu u ulozi Kinooperatera.

Zbog razjedinjenosti segmenata, najbolje da bacimo pogled na svaki pojedinačno:

STVORENJE IZ ŠUME

Prva priča počinje kao klasičan slasher, da bi negde na poslednjoj trećini napravila potpuni žanrovski zaokret. Ova priča mi je ulila nadu da će ovo biti zabavna over the top antologija koja krši žanrovske konvencije u maniru Sema Rejmija, i takođe petina filma koja mi se najviše dopala.  

Autor ovog segmenta je argentinski reditelj  Alehandro Bruges, koji je poznat po satiričnoj horor komediji "Huan živih mrtvaca" (Juan de los muertos, 2011.). Ako ste gledali ovaj film u kome grupa kubanskih klošara odluči usred zombi apokalipse da zaradi tako što će ponuditi svojim komšijama da ubije njihove voljene koji su se pretvorili u nemrtve za sitnu nadoknadu, znate kakvu otkačenu viziju može imati ovaj reditelj.

 
Narativ filma počinje usred jurnjave u kojoj mlada devojka Samanta (Sara Elizabet Viters) beži kroz šumu prekrivena krvlju, dok joj je za petama ubica koga zovu "Zavarivač" (Erik Nelsen). Slešerski klišei se nižu jedan za drugim sve dok se Samanta i Zavarivač konačno ne sukobe u borbi prsa u prsa, nakon čega priča uzima interesantan zaokret.

MIRARI

Autor drugog segmenta je Džo Dante, malo starijoj publici poznat po kultnoj horor-komediji "Gremlini" (Gremlins, 1984.). Dante se odlučio za body-horror u priči o devojci Ani (Zara Maler), koja je čitav život obeležena ožiljkom na licu zbog saobraćajne nesreće u kojoj se zadesila kada je imala dve godine.

Ana se sprema da započne zajednički život sa svojim verenikom, koji bi sve učinio da ona bude srećna, i koji joj predlaže korektivnu hirurgiju kojom će ukloniti ožiljak. Ana pristaje i upoznaje doktora Mirarija (Ričard Čemberlen). Za vreme pregleda preduzimljivi doktor predlaže Ani da kada je već pod anestezijom može ispraviti još poneki nedostatak na njenom licu, na šta ona nakon kraćeg premišljanja pristaje...

Ovaj segment je početak razočaranja. Iako je solidno sastavljen i ispričan, priča vam servira tačno ono što ste očekivali.

MAŠIT

Rajuhei Kitamura je iskusan japanski reditelj, koji je ujedno i režirao jedan od mojih omiljenih novijih horora "Ponoćni voz smrti" (The Midnight Meat Train, 2008.). Na žalost, ova priča je najslabija od petorke, iako ima par interesantnih momenata, ne odlazi dovoljno daleko sa njima da bi ostavio neki utisak. Ceo segment deluje "odrađeno" i neupečtaljivo.

Mašit je priča o drevnom demonu koji zaposeda učenike i učitelje katoličkog internata. Demon svoje žrtve tera da čine nasilna dela protiv sebe i protiv drugih, a njemu se suprotstavlja glava škole, otac Benedikt (Moris Benard). I to je otprilike to, priča o egzorcizmu, samo loša.

PUT DO UZDIZANJA

Autor četvrte priče je Dejvid Slejd, koji je režirao sjajnu savremenu verziju priče o crvenkapi u formi trilera "Gorki slatkiš" (Hard Candy, 2005.) i meni naročitu dragu stripsku ekranizaciju "30 dana noći" (30 Days of Night, 2007.). I opet na žalost, njegov segment je još jedan primer neiskorišćenog potencijala.

Nadrealna priča o Helen (Elizabet Riser), majci dvoje dece koja dolazi kod lekara jer joj se priviđaju stvari mogla je biti gurnuta do krajnosti u maniru Linčove "Glave za brisanje" (Eraserhead, 1977.) ili Kronenbergovog "Videodroma" (Videodrome, 1983.) i onda bi sigurno imala željeni efekat. Ovako je samo još jedna mlaka i nedorečena epizoda u serijalu, i na ovom delu ćete verovatno izgubiti strpljenje ako već ranije niste.

MRTVI

Poslednja priča u antologiji je pripala Miku Gerisu, verovatno najmanje poznatom od petorke autora. Njegov rediteljski rad je uglavnom vezan za televizijske serije, ali kao scenarista je radio na kultnoj komediji "Hokus Pokus" (Hocus Pocus, 1993.) i na drugom nastavku "Čupavaca" (Critters 2, 1988.), što može biti relevantno ljubiteljima trash horora.

Pa kako će se snaći ovaj malokalibarski reditelj tamo gde su veći pali? Teško, pogotovo jer u ovom momentu već želite da prekinete gledanje filma, a on vam servira još jednu predvidljivu priču. Ironično, ovo je jedna od interesantnijih epizoda u kompletu, ali nećete imati taj utisak jer ćete ovde već biti na ivici strpljenja.

Priča prati Rajlija (Fali Rakotohavana), mladog i talentovanog pijanistu, koji jedne večeri po povratku sa koncerta biva napadnut od strane pljačkaša. U napadu njegovi roditelji ginu, a on sam je ozbiljno ranjen i na kratko ostaje klinički mrtav. Mladi Rajli se budi i otrkiva da može da vidi mrtve i saznaje da bi njegova majka volela da joj se on pridruži...

* * *

Ovo je jedan od onih filmova koji zvuče odlično na papiru: 5 kompetentnih reditelja, solidne priče, Miki Rurk, sve je tu. Ali nešto je u realizaciji zakazalo, da li je u pitanju manjak vremena, resursa ili nešto treće, nisam siguran. Ali sigurno bih vam preporučio da preskočite ovaj film da se ne bi osetili kao jedan od prokletih posetilaca Košmarnog bioskopa.

Aljoša Tomić