Tema filma „Noć veštica“ je mitska obnova sveta. Ova tema zapisana je u zapadnim kulturnim arhetipovima u obliku legende o Apokalipsi. Učenje o Apokalipsi oslanja se na narativ koji nesavršenost sveta objašnjava prisustvom zla. Prema tom narativu, izvorno stanje sveta bila je prvobitna čistoća. Pojava zla izbacila je svet u sadašnje stanje patnje, koje je zapravo agonija, borba između dobra i zla. Ali ono je samo privremeno. Smak sveta će okončati agoniju i vratiti svet u stanje harmonije. Kada govorimo o Apokalipsi ili obnovi sveta, mi zapravo govorimo o hrišćanskom shvatanju katarze. Ali hrišćansko shvatanje katarze nema praktično ničeg zajedničkog sa onim koje znamo iz grčkih tragedija. Stoga je potrebno razgraničiti ova dva pojma. Najopštije tumačenje je da katarza predstavlja pročišćenje od negativnih afekata. Pri tom se ti afekti očigledno smatraju za nešto što je sastavni deo života. Do tragičnog sukoba dolazi zato što je svaki od junaka u pravu sa svoje tačke gledišta. U hrišćanstvu, sve što je loše dolazi od Satane, a sve što je dobro dolazi od Boga. Jedini način da se reši problem zla stoga je „istraga“ Satane, Strašni sud. Dok se katarza u grčkim tragedijama dostiže kroz sažaljenje i poistovećivanje sa tragičnim krivcem, u hrišćanskoj verziji postiže se fizičkim izdvajanjem i uništavanjem nosilaca zla. Satana, kao glavni izazivač svega negativnog, proteran je u pakao. Umesto da se poistoveti sa njim, hrišćanin mora iz sebe da istrgne sve što ga vezuje za njega, i poslednju klicu zla, odričući se u krajnjem redu i jednog dela sebe samog. Ne baš slučajno, ovo liči na hitlerovski način rešavanja problema. Kada su nacisti pravili koncentracione logore, oni su imali na umu upravo ovakvu vrstu ‘katarze’. Nacistički logori su metafora pakla i instrument Apokalipse (ili možda Ragnaroka). Sve zlo na svetu dolazi od zlih Jevreja, a svet će se vratiti u harmoniju kada oni budu uništeni i Arijevci budu zavladali svetom. Takođe, Marksovo učenje o svetskoj revoluciji predstavlja reinterpretaciju narativa o Apokalipsi, prebačenoj u ateističke okvire. Kada se proleteri udruže i zbace zle kapitaliste sa vlasti, nastaće komunistička diktatura u kojoj će sve biti savršeno. Ali i mi na Balkanu imamo svoje verzije Apokalipse. Istraga poturica u Njegoševom „Gorskom vijencu“ je Apokalipsa postavljena u okvire jednog standardnog nacionalnog, balkanskog, ovaj put crnogorskog zabrana. U Njegoševom viđenju, Crnogorci predstavljaju dobro, a poturice zlo. Fizičkim uništenjem poturica ponovo je uspostavljena čistoća sveta, postignuto je idealno stanje, nacionalna i verska harmonija: jedan narod, jedna vera, jedna država.
Majkl Mejers je demonski junak čija motivacija tokom celog filma ostaje problematična. On ubija mlade ljubavne parove za vreme, ili neposredno nakon seksualnog odnosa. Prvo ubistvo koje je počinio bilo je ubistvo njegove starije sestre i njenog ljubavnika. Na osnovu toga moglo bi se pretpostaviti da u pozadini stoji neka seksualna inhibicija, možda incestuozne prirode. Ali to ostaje samo nagađanje. Ništa nas dalje u filmu ne vodi dalje na taj trag. Umesto motivacije, imamo samo ovaj izlizani psihoanalitičarski kliše. Kao da nas neko namerno navodi na lažan trag. Svaki pokušaj racionalizacije prirode demonskog junaka unapred je osuđen na neuspeh. Jedini razlog zbog čega neko može činiti zlo jeste volja da se čini zlo. Pokušamo li da pronađemo objašnjenje u njegovoj psihologiji, on gubi svoju demonsku prirodu i postaje banalan. Odjednom ćemo umesto čudovišta dobiti iskompleksiranu žrtvu, a zlo pretvoriti u čin osvete, ili čak pravde. Majkl ubija samo one koji su maločas upražnjavali seks, samo ‘grešnike’, tako da počinjemo da se pitamo radi li se zaista o demonu ili o nekom religioznom fanatiku. Istina, on napada svakoga ko mu se nađe na putu, ali kad god pokuša da ubije nekog ko nije „grešan“, on iznenada postaje neverovatno neefikasan.
Njegove žrtve predstavljene su negativno. Ne samo što upražnjavaju seks, već nas njihovo celokupno ponašanje nervira. Prosto poželimo da ih ubijemo, toliko nas nerviraju. Oni su predstavnici omladine koja je sedamdesetih godina dvadesetog veka u Americi uživala u novostečenim seksualnim slobodama. Ali ne slažu se svi sa tim slobodama. Glavna junakinja filma, Lori Strod je nevina i skromna, pravi junak bez mane i straha. Interesantno je da je Majkl Mejers, koji je, uzgred, njen rođak, takođe nevin. Uobičajena podela na pozitivne i negativne likove u ovom filmu ne može nas zadovoljiti. Umesto nje, moraćemo uspostaviti trostepenu podelu na junake, antijunake i polunegativce. Jedini pravi antijunak u filmu je Majkl Mejers. Za njega bismo jedino rekli da zaslužuje smrt. Druga kategorija su njegove buduće žrtve, koje spadaju u klasu polunegativaca, ali ne bi se reklo da zaslužuju smrt. Najzad, tu su heroji koji ne zaslužuju smrt, jer nisu povredili naš osećaj za moralne norme. Kada smo pretpostavili da u pozadini Majklovih zločina stoji neka seksualna inhibicija, nismo puno pogrešili. Makl je lik koji ne govori i čije lice je sakriveno iza maske. Maska služi ne zato da sakrije njegovo pravo lice, već da sakrije da je Majkl šupalj, on nema svoju prirodu. On je samo instrument naše volje za ubistvom. Publika je saučesnik ubice.
Svi akteri filma podložni su ovoj dvostrukoj skali procene svog moralnog integriteta: jedna je savremena, emancipovana, a druga je skala potisnutih puritanskih moralnih normi. Jedino je druga ona prava, dok ona prva služi samo kao zaklon, da bi nas oslobodila krivice. Po noćnoj ili podsvesnoj skali, sve Majklove žrtve su zaslužile smrt. Majkl je samo osvetnik, ruka božije (ili đavolje) pravde. Ponašanjem budućih Majklovih žrtava načinjena je pukotina u poretku stvari: povređene su puritanske moralne norme. Pravi razlog zbog kojeg su ubijene je blud, ali u ovoj ravni, njihova dva ‘greha’ su izjednačena: manji služi zato da zamaskira onaj veći. Majklova funkcija u filmu je da ponovo uspostavi narušeni poredak. I on i njegova polusestra Lori, imaju jednu zajedničku osobinu: oboje su nevini, čisti od greha. Oni su dve suprotne strane jednog istog lika, dnevna i noćna. Majklova polusestra mogla je da poželi smrt svojih prijatelja koji joj se podsmevaju zato što je još uvek devica. Ipak, ona to nije učinila. Nije bitno, kao i da jeste: Majkl je počinio ta ubistva umesto nje.
Kao što je ona idealizovana heroina, Majkl je idealizovani antijunak. Njegova uloga je da kao neka vrsta Antihrista uspostavi na zemlji carstvo Satane. Ipak, ostaje krajnje nejasno kako se ubistvima nekoliko mladih parova u nekom beznačajnom gradiću može stići do takvog cilja. U doba kada se pritiskom na jedno dugme može uništiti celokupan život na Zemlji, teško je poverovati da nekoliko pojedinačnih ubistva mogu pretvoriti svet u pakao. Ona ukazuju na neku vrstu regresije svesti na svet koji je mnogo manji od onog u kome mi živimo, a ujedno mnogo manje razvijenih, primitivnijih shvatanja. Nije slučajno ni to što Majkl nema lice. Tokom najvećeg dela filma ono je prekriveno maskom. On nema ličnost, zašto bi onda imao lice? Njegova volja je samo odraz naše vlastite volje. Mi smo ti koji su počinili ubistva. Svoje unutrašnje konflikte između starih i novih moralnih normi projektovali smo na njega kao dežurnog krivca, i razrešili smo ih tako što smo se odlučili na šizofreno negiranje.
Kad je Majkl počinio svoja ubistva, njegova funkcija se završava, on više nije potreban. Štaviše, on je sada ostao kao poslednja i najveća prepreka mitskoj obnovi sveta, konačnoj pobedi dobra nad zlom. Pošto je Majkl čudovište, nije bilo šteta što je uradio prljavi deo posla za nas. Niko od ‘dobrih’ nije uprljan njihovom smrću, tako da niko od nas nije kriv što su umrli ljudi kojima smo mi želeli smrt. Ali zato sada treba ubiti Majkla. Jedina osoba koja to može učiniti je junakinja bez mane i straha, Majklova bliznakinja. Njena funkcija u filmu je ista kao Majklova: ona uklanja nepoželjne. Najpre je Majkl ubio one čiju je smrt ona mogla poželeti (iako, naravno, ona to nije želela), zatim Lori ubija Majkla. Kako bi sve u filmu ostalo u okviru moralne ispravnosti, njeno ubistvo polubrata mora biti predstavljeno kao samoodbrana. Moralno licemerje je podjednako fokusirano u Lori, kao i u Majklu. Oba lika su podjednako prazna i beživotna. Majkla je nemoguće istinski ubiti zato što je on samo iskrivljeni odraz naše vlastite volje. Istinska katarza nemoguća je bez spoznaje pravih afekata. U Majklu, ali i u Lori, oličeno je sve ono licemerje koje je obnovu sveta učinilo nemogućom još od samog početka.
Ako hoćemo da rešimo problem, najpre moramo postaviti prava pitanja. Narativ o Apokalipsi je pogrešan od početka do kraja i vodi nas iz greške u grešku. Hitler i Staljin su barem imali tu vrstu iskrenosti da sami preduzmu fizičku likvidaciju ‘nepogodnih’. U filmu „Noć veštica“ kao da se ogleda apokaliptično iskustvo Drugog svetskog rata i zapovesti „ne ubij“. Ali očigledno iz njihovih stravičnih grešaka nismo izvukli nikakve pouke, već smo išli linijom manjeg otpora. Pokušavajući da izbegnemo jednu grešku, mi delegiramo svoje motive na izmišljenog krivca i time zapadamo u drugu, još smrtonosniju od prethodne. Na kraju filma otkrivamo da smo nazadovali. Dalje smo od razrešenja nego što smo bili na početku.
Sergej Stanković
No comments:
Post a Comment