U prethodnom tekstu bilo je reči o samom postanku slešer žanra i njegovog brata blizanca rape-revenge filma koji je kasnije nastavio svojim putem da se razvija kao samostalni žanr. Međutim, rape-revenge smo morali spomenuti zbog lika protagoniste koji je osvetnik, a koji je u slešeru ustvari izvrnut u lik antagoniste kao što je primer kod Džejsona Vorhisa u „Petak 13“ (Friday the 13th, 1982.) ili Fredija Krugera u „Strava u ulici Brestova“ (A Nightmare on the Elm Street, 1984.).
Pored rape-revenge žanra koji je uticao na razvoj ubice osvetnika i filmova „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i „Psiho“ (Psycho, 1960.) koji su uticali na razvoj patološkog ubice, kako bismo razumeli na koji način se formira standard jednog slešer filma red bi bio osvrnuti se na 1974. godinu.
Ova godina je ključna jer su se tada pojavila dva stuba slešer kinematografije, a to su već pomenuti „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) i „Teksaški masakr motornom testerom“ (The Texas Chainsaw Massacre, 1974.). Na prvi pogled ova dva filma imaju mnogo toga zajedničkog, ali u isto vreme su po senzibilitetu potpuno različiti.
„Teksaški masakr motornom testerom“ je pre svega remek delo američke kinematografije. Film koji je rađen po istinitom događaju na ovaj način ima još strašniju reputaciju, s obzirom da se radi o možda prvom i pravom spoju splattera i slešera. Jedan od onih filmova posle kojih nećete ostati ravnodušni.
Ono što se generalno pamti u svim slešerima jeste lik ubice, tako je i ovde. Iako se radi o porodici svi se sećaju gojaznog napasnika sa motornom testerom i sirovo napravljenom maskom od ljudske kože. Pored toga, brujanje motorne testere, kasapljenje, krv, bežanija i histerija je ono što u velikoj meri dominira u ovom filmu. Jednom frazom rečeno: krvavi spektakl.
Ono što će se u slešeru standardizovati od svega ovoga, pogotovo u prvom talasu jeste upravo ta maska koju nosi Leatherface dok juri svoje žrtve motornom testerom.
Maska će postati jedan od zaštitnih znakova ubica u slešerima. Tako se već četiri godine kasnije pojavljuje film „Noć veštica“ (Halloween, 1978.) u kojem će Majkl Majers preko svog lica takođe nositi kožnu masku drugog lica. U nekim drugim filmovima ubice će nositi najrazličitije maske, pa tako od Džejsona Vorhisa koji u drugom delu filma ima samo džak na glavi, dolazimo do toga da u trećem nastavku postavlja standard, a to je hokejaška maska. Pored toga, jedna od najpoznatijih maski jeste iz filma „Vrisak“ (Scream, 1996.).
Pored maske, Leatherface ima i svoje oružje koje je takoreći priraslo uz njega, a to je motorna testera. Na ovaj način će uz Majkla Majersa prirasti kuhinjski nož, a uz Džejsona mačeta. Sa druge strane, neće sve ubice imati oružje već će neki svoje žrtve daviti ili ubijati na mnoge druge načine.
Pored ovoga postoji nekoliko nastavaka i rimejkova ovog filma, uglavnom neslavnih, a tu je i sada već kultni film „Pogrešno skretanje“ (Wrong Turn, 2003) kao jedan od najboljih kopija „Teksaškog masakra“. Ovaj spoj splattera i slešera izvršio je uticaj i na određe radove Paskal Lužijea i Rob Zombija, a kao najbolji primer te vrste izdvojio bih „Kuću hiljadu leševa“ (The house of 1000 corpses, 2003.).
Iste ove godine izlazi i „Crni Božić“. Film o ubici koji uznemirava devojke studentskog doma kao pravi seksualni manijak neprestanim telefonskim pozivima sve dok se polako ne dočepa jedne po jedne. Sve što kao gledaoci saznajemo o ovom ubici iz policijskog tumačenja jeste da se radi o nestabilnoj ličnosti koja verovatno ima neke svoje razumom neobjašnjive motive za svoje posupke. Drugim rečima, radi se o manijaku.
Nekoliko godina kasnije izaći će film sa ovim nazivom „Manijak“ (Maniac, 1980.) gde se radi o jednom atipičnom vidu slešera koji više podseća na njegove preteče „Voajera“ i „Psiha“, gde radnja prati ubicu kao glavnog karaktera i njegovu patološku svakodnevicu. U istom kontekstu bismo kao atipični slešer mogli da spomenemo i domaći horor klasik „Davitelj protiv Davitelja“ (1984.).
Dakle, kada smo kod patološkog slešer ubice ovde možemo da razlikujemo dva tipa, onog tihog i jezivog kao što je Majkl Majers i onog koji je u neprestanoj borbi sa samim sobom poput Franka Zite (Džo Spinel) u filmu „Manijak“.
Ovaj drugi film više je nasleđe pred-slešer perioda i kao što smo rekli pripada ovim atipičnim slešerima u kojima se još uvek daje na značaju unutrašnjem razvoju karaktera samog ubice i posvećuje veća pažnja njegovom liku, tako da on postaje i neka vrsta anti-heroja.
Ali da se sada vratimo na film „Crni Božić“ u kojem (pored lika ubice) i prvi put imamo jasne crte drugih likova koji su žrtve, pa i lik koji će kasnije u slešeru biti okarakterisan kao final girl odnosno glavna protagonistkinja.
Ono što je kod slešera najvažnije jeste da među grupom likova, u ovom slučaju u mnoštvu devojaka studentskog doma, gledalac kada taman pomisli da shvata ko je glavni lik, taj glavni lik biva ubijen. Dakle, onu sudbinu koju narativ predstavlja u ekspoziciji će biti i ubicina prva žrtva, sa čime će uvođenje u sam film biti okončano.
U zapletu će gledalac već biti naveden da posumnja da je neko od likova ustvari ubica, sa čime će film u zavisnosti od kvaliteta narativnog toka manje ili više uspešno manipulisati gledaoca. Određeni likovi u „Crnom Božiću“ samo tome i služe dok i sami ne budu ubijeni nakon čega gledalac shvata da je imao pogrešne zaključke.
Ovakvu vrstu uloge ima upravnica studentskog doma gospođa Mek (Marijana Valdman), koja pored toga što je komični lik ima ulogu i da napravi diverziju za gledaoca koji bi trebalo da posumnja da je ona umešana u ubistva.
Pravi dramski lik u „Crnom Božiću“ je Barb (Margot Kider). Samouverena devojka neustrašive naravi i u isto vreme vrlo drskog temperamenta. Ona zbog ovakve ličnosti ne preza da svima kaže u lice šta misli niti da ismeva glupog policajca. Ona je seksipilna i zavodljiva, nema granice u piću. U skladu sa svojim karakterom biva ubijena zbog svoje nesmotrenosti.
Drugi dramski lik je Fil (Andrea Martin) koja je potpuna suprotnost sa Barb. Povučena štreberka, vrlo sramežjiva, plašljiva i zabrinuta za sudbinu njihove nestale drugarice kao i za sudbine svih koji su za vreme Božića odlučili da ostanu u sudentskom domu. Ona je na neki način tipična žrtva. Kasnije će u slešerima da se ustali upravo ovakav lik kao final girl, što u „Crnom Božiću“ nije slučaj.
Treći dramski lik je protagonistkinja Džes (Olivija Husi). U ovom slučaju devojka koja ima probleme u vezi i u nastojanju da ih reši sa jedne strane ostaje za praznike u domu gde će neposredno biti upletena u situaciju. Džes je odgovorna, dostojanstvena devojka koja zna šta želi u svom životu, a šta ne želi. Ona nije suzdržana kao Fil, niti je raskalašna kao Barb, već je umerena i to je njena najveća vrlina. Zato ona jedina živi do kraja.
Na svakog na koga budete posumnjali da je ubica prevarićete se, jer ubica ostaje misterija. Lik ubice je skriven jer je skrivenih namera. Čak nećete dobiti ni njegov istinski glas preko telefona jer ga on stalno menja puput pravog šizofreničara koji neprestano razgovara sam sa sobom.
Mnoštvo filmova koji su pod neposrednim uticajem „Crnog Božića“ nastaje početkom osamdesetih što bismo mogli u suštini da smatramo prvim pravim talasom slešera. Filmovi kao što su „Matursko veče“ (Prom night, 1980), „Moj krvavi Dan zaljubljenih“ (My bloody Valentine, 1981.), „Sestrinska kuća“ (The House on Sorrority Row, 1982.) i „Kamp za prespavati“ (Sleepaway Camp, 1983.) predstavljaju najbolji primer ovog talasa.
U nekima od njih ubica se sveti zbog nepravde iz prošlosti, u nekima ubija samo zato što ne može jasno da izrazi svoju seksualnu želju jer je ona ugnjetavana u detinjstvu te se ispoljava kroz agresiju prema drugima. Međutim, ekspozicija i zaplet ostaju gotovo iste strukture kao u „Crnom Božiću“ prateći nekoliko standardizovanih likova, mladih ljudi, sada devojaka i momaka koji bivaju ubijani, ali koji pokušavaju i da otkriju ubicu.
Nastaviće se...
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment