EVOLUCIJA SLEŠERA: UPLIV PARANORMALNOG (TREĆI DEO)

U prethodnom tekstu smo već duboko zagazili u osamdesete i pobrojali neke od najpoznatijih naslova koje su iznedrile ove zlatne godine prvog talasa slešera. Pored svih ovih naslova stoje i tri franšize koje su među najpoznatijim, a do dan danas dobijale su iz godine u godinu svoje nastavke. Naravno da govorim o „Noći veštica“ (Haloween, 1978.), „Petku trinaestom“ (Friday the 13th, 1980.) i „Stravi u ulici Brestova“ (A Nightmare on Elm Street, 1984.).

Ovaj poslednji je delo već pomenutog Ves Krejvena i upravo on opet menja dalji tok i pravac razvoja ovog žanra.

Protagonistkinja se sada već standardizovala kao ženski lik obdaren racionalnošću i hrabrošću. Drugi likovi, uglavnom prijatelji i bliski poznanici protagonistkinje su sporedni likovi stereotipnih karaktera koji će već jedan, po jedan biti posečeni. Među njima ima naivaca, glupaka, iskompleksiranih i drskih i tako dalje. Drugačije rečeno njihov karakter je zasnovan na eksplikaciji osobina koje predstavljaju neke krajnosti. Zbog čega nisu sposobni da prežive.

 

 
Ovakva postavka likova je nešto što će tek da osvetli post-slešer, međutim se ona ni tada neće promeniti. Ono što se menja u slešerima zapravo jeste lik ubice. Prema tome lik ubice ili antagoniste jeste upravo ta determinantna tačka spram koje se uvek oblikuje slešer žanr.

U prvom talasu slešera to je psihopata koji ima svoje osvetničke motive ili prosto ubija bez naročitog razloga, ali u svakom slučaju to je čovek od krvi i mesa. On čak i kada biva superioran i nepobediv šta god da mu uradite i dalje ima samo odlike snažnog muškarca čiji nagon za ubijanjem sam po sebi uteruje strah. Upravo su ovakvi likovi Majersa i Džejsona Vorhisa.

Oni su realni likovi, međutim njihova realnost je superiorna i zastrašujuća toliko da se kreće na granici paranormalnog ali ga nikad ne prelazi. Obijica nakon što budu ubijeni, zadavljeni, iskasapljeni ili ne znam šta sve ne, se ponovo vraćaju jači nego ikad.

 

Za razliku od njih dvojice Fredi Kruger je prvi antagonista slešera koji nam dolazi iz paranormalnosti. On čak ni ne obitava u realnosti već svoj posao ubice završava u onostranom, u košmarima svjih žrtava.

Priča o Fredi Krugeru je legenda u koju veruje zajednica i koje se u isto vreme ta zajednica plaši. Tako će na isti način samo sa drugačijim podtekstom biti i ispričana priča o „Slatkišaru“ (Candyman, 1992.). „Slatkišar“ za razliku od ovih slešera osamdesetih koji su u suštini lišeni bilo kakve angažovanosti u sebi ima antirasističku poruku samim tim što govori o životu afroamerikanaca u getu, njihovoj legendi koju prepričavaju i njihovom strahu od iste.

Za razliku od današnjih radova Džordana Pila koji o ovoj temi progovara daleko eksplicitinije, stari „Slatkišar“ zapravo sve to radi implicitno i bez akcentovanja.

U priči o Fredi Krugeru i dalje se krije osvetnička motivacija. Da podsetim, Fredi je serijski ubica kojeg su zbog nedostatka dokaza oslobodili. Nakon čega roditelji tinejdžera koje je ubio rešavaju da ga živog spale u kotlarnici gde je radio. Nakon toga on se vraća da pohodi snove svojih žrtava.

 

 

Strah od njega ne prestaje već nastavlja da živi i posle njegove telesne smrti. Zato i on sam oživljava sa one strane realnosti i nastavlja da radi ono što je radio i u realnosti. Ovde Ves Krejven odlazi korak dalje, prekoračivši granicu poimanja straha, stavivši ubicu ni manje ni više nego u snove svojih žrtava. Tamo gde biste trebali da se odmorite, tamo strah nadvladava. Tamo gde nemate kontrolu tamo kontrolu preuzima Fredi Kruger.

Slatkišareve motivacije za razliku od Fredijevih su drugačije. Oslobođeni rob posle Američke revolucije uspeva da stekne kapital svojim zanatom i šalje svog sina da se obrazuje. Sin mu postaje odličan umetnik, zaljubljuje se u ćerku bogatog belca koja sa njim zatrudni. Njen otac ne mogavši da ovo prihvati unajmljuje plaćenike da ga ubiju i oni to čine na svirep način. Prebijaju ga, odsecaju mu ruku i mažu medom kako bi ga dokrajčili ubodi pčela.

Slatkišar je urbana legenda iz geta koja teži jedino da opstane. Moguće ga je prizvati tako što ćete stati pred ogledalo i pet puta izgovoriti njegovo ime.

Slatkišar u susretu sa protagonistkinjom Helen koja ga je prizvala i koja istražuje ovaj mit, neprestano govori samo o tome kako ima potrebu da se o njemu govori i misli jer će on na taj način preživeti. Slatkišar se isto hrani strahom svojih žrtava kao i svi drugi antagonisti iz slešera, kao i Fredi Kruger.

 

Još jedna zajednička stvar ovoj dvojici likova jeste oružje. Fredi ima svoja sečiva na prstima, a Slatkišar ima kuku koja je ugrađena umesto ruke. Do sada su ubice nosile svoje oružje, a od prelaska u paranormalno oružije postaje u potpunosti deo njih. Drugim rečima, ono što se podrazumevalo u realnosti, a to je da je oružje deo njih postaje stvarnost u onostranom.

Iz ovog korpusa filmova možemo još pomenuti i kultni slešer „Dečija igra“ (Child’s play, 1988.) u kojem takođe duh jednog ubice i psihopate kako bi peživeo prelazi u plastičnog lutka. Dakle ovde se ne radi o tome da se ubica kao takav pojavljuje iz nostranog, odnosno kao paranormalna pojava, već kao realna stvar koja poprima odlike ljudskog i samim tim predstavlja nešto paranormalno.

Nastaviće se... 

 

Nenad Lančuški