BEZ SAČMARE I SEKIRE

Film: #Živ (#Saraitda)

Režija: Il Čo
Scenario: Il Čo, Met Nejlor
Uloge: Ju Ah-in, Park Šin-je
Trajanje: 98 min
Proizvodnja: Južna Koreja, 2020.

Ušli smo u drugu godinu COVID-19 pandemije, i iako stvari ne izgledaju tako depresivno kao na početku, sigurno je da će ova trauma ostaviti traga u životima svih u godinama koje dolaze. Da je ovaj virus ostavio traga i na svetskoj kinematografiji, vidi se po obilju filmova koji za temu imaju izolaciju. 

 Jedan od najsvežijih primera nam dolazi iz Koreje, a reč je o zombi trileru. Kada se pomenu Koreja i zombiji svima na pamet prvo pada sjajni "Voz za Busan" (Busanhaeng, 2016.), koji je prošle godine dobio ne tako sjajan nastavak. S obzirom na visoke standarde koje je postavio ovaj film, i na to da je "#Živ" prvi dugometražni film Il Čoa, nisam očekivao da će ovaj film dostići ludilo frenetične akcije "Voza za Busan".

Na moje zadovoljstvo, ovaj film to nije ni pokušao. Smešten na početak pandemije nepoznatog virusa koji pretvara ljude u zombije, pratimo mladog gejmera O Džun-vua (Ju Ah-in) koji dane provodi pred ekranom svog računara, nezainteresovan za probleme stvarnog sveta. To jest, sve dok sa TV-a ne stigne vest da je proglašen karantin i da niko ne sme da napušta svoje stanove. 

 

Od ovog trenutka Džun-vu, mladić bez previše životnih veština, mora smisliti način da preživi zombi apokalipsu sa ono malo stvari koje ima u stanu. Premisa nije naročito originalna, štaviše viđena još davno u "Zori živih mrtvaca" (Dawn of the Dead, 1978.), a doslovno prenesena iz romana "Svetski rat Z: Usmena istorija rata protiv zombija". A u još skorije doba viđena u "Noći koja je pojela svet" (La nuit a dévoré le monde, 2018.) Ipak, ništa od toga neće vam biti bitno dok pratite Džun-vuove pokušaje da preživi iz dana u dan.

Mislim da je čar ovog filma bar delimično u nespretnom manirizmu glavnog junaka: svi smo mi bar nekada razmišljali o tome šta bi uradili usred zombi apokalipse i mislim da sada, nakon što smo iskusili pandemiju, možemo biti načisto da ne bi bili onaj frajer sa sekirom, ili opaka dama sa sačmarom. U stvari sa sigurnošću se možemo prepoznati u liku simpatičnog Korejca koji je srećan ako se dokopa pakovanja instant rezanaca. 

 

Iako je smešten na ograničen prostor, film ni u jednom trenutku ne postaje dosadan, Il Čo popunjava svaki minut filma interesantnim idejama kojima se Džun-vu dovija da dodje do hrane, vode ili dok pokušava da ostvari kontakt sa drugim #živima. Iako se poslednji čin filma pretvara u akcionu jurnjavu, prve dve trećine filma u kome pratimo njegovo snalaženje je ono što me je kupilo.

Film je doživeo neverovatan uspeh u Južnoj Koreji, gde je tri nedelje za redom bio na vrhu Box Officea, a zatim i na striming servisu, gde je bio na vrhu najstrimovanijih filmova u 35 zemalja nakon što je Netflix otkupio prava za prikazivanje. Naravno, kao ultimativni oblik priznanja o uspehu, još iste godine dobio je i svoj američki rimejk "Sam" (Alone, 2020.), koji se nije naročito proslavio. 

Zombi horori su možda prezasitili tržište poslednjih godina. Kroz more serija i filmova mogli smo videti svaku moguću varijantu zombija, od onih koje hodaju, do onih koji trče. Od onih bezumnih, do onih koje imaju neki oblik intelekta. Od nemrtvih do inficiranih. I sve između. Stoga šarm ovog filma je upravo u povratku osnovama, ljudskoj drami i fokusu na osećaj beznađa koje glavni junak ima usred novostvorenog haosa.

Možda bi svi junaci koji vitlaju hladnim i vatrenim oružjem dok kose talase zombija mogli nešto da nauče od skromnog Džun-vua. Napetost i uzbuđenje se ne mere brojem leševa koje junak pregazi, nego našom sposobnošću da se identifikujemo i empatišemo sa njim.

Aljoša Tomić