Kreatori: Miša Grin, Džordan Pil
Uloge: Džonatan Mejdžor, Džurni Smolet, Kurtni B. Vans
Trajanje: 60 min, 10 epizoda, 1 sezona
Proizvodnja: SAD, 2020, HBO
Kada sam video da je jedan od kreatora nove serije inspirisane Lavkrafovim univerzumom Džordan Pil, odmah sam pomislio da će ovo sigurno da bude nešto dobro. „Lavkraftova zemlja“ zapravo je serija rađena po istoimenom romanu Met Rufa, američkog pisca naučne fantastike i trilera, ali svakako inspirisanog Lavkrafovom poetikom što se vidi i iz samog naslova i ugavnom iz naslova.
Već kada sam pogledao trejler za seriju izgledalo mi je malo šminkerski, ali okej, možda mogu to da progutam, ukoliko je priča kvalitetna nije važno što sve izgleda pretrpano specijalnim efektima, što je čisto, sterilno i potpuno neprirodno. Ako je Džordan Pil uspeo da me pozitivno iznenadi sa svoja prva dva filma sigurno zna šta radi i ovde.
Glavni lik je Tik (Džonatan Mejdžor) koji polazi sa svojim ujakom Džordžom (Kurtni B. Vans) i prijateljicom Leti (Džurni Smolet) na putovanje u opasan predeo SAD-a kako bi potražio svog oca. S obzirom da je radnja smeštena u 1950-te animozitet prema crnoj rasi u americi je i dalje ogroman i serija se bavi ovim na eksplicitan način. Drugim rečima belci zu zli i podmukli u ovoj seriji.
Možda je Džordan Pil uspeo da uvede crnaca na autentičan način u horor žanr kao protagonistu u svoja prva dva filma „Beži“ (Get out, 2017.) i „Mi“ (Us, 2019.), za razliku od uloge koja mu je pre davana kao lika koji prvi umire u slešeru. Ova serja ne samo da ponavlja koncept zlih belaca iz filma „Beži“ već to radi bez pokrića. U seriji su naprosto svi belci barem koji su se do sada pojavili jednostavno zli!
Sada bi se naravno našao neko da kaže kako je to potrebno kinematografiji da bi se izravnali računi sa nipodaštavanjem afro-amerikanaca ili njihovog zapostavljanja u istoj, međutim meni ovo više liči na osvetu radi trenda.
Međutim ovo nije najgora stvar koju sam video u prve dve epizode koliko je do sada prikazano na HBO. Već u prvoj epizodi ima previše akcije za moj ukus, čudovišta u vidu kompjuterske animacije nisu strašna, pogotovo ako već znam kako izgleda Šogat. Ništa drugo od onoga što sam video nije ni jezivo ni grozno ni zastrašujuće. Čak ni džamp-skerovi nisu nizašta.
Gluma je patetična i prenaglašena kao u najlošijim melodrama u kojima se preglumljava i glumata. A najnepodnošljivije od svega je to što je sve prepuno magije i čarolije. Nikada nisam Šogata doživljavao tako romantično ni portal iz kog izlazi tako svetlucavo. Očekivao bih jednoroga da iskoči i počne da širi ljubav i šljokice. Imao sam utisak kao da gledam Narniju ili Hari Potera čiji autor je samo maznuo Lavkraftove motive i po svom ukusu ih preuredio.
Jedino što valja je muzika. Ali ne muzika koja gradi tenziju u pozadini, već džez muzika koja je svojstvena za ovaj vremenski period i koje doduše ima samo u prvoj epizodi.
Izgubio sam sve motive da gledam seriju, naročito posle druge epizode koja ima svoje potpuno krindž momente, a da ne govorim o naivnosti zapleta iz kojeg svako stariji od 16 godina može da pretpostavi šta će dalje da se desi. Za mene su dve epizode dosta, ako se nekom sviđa šareni Lavkraft nek izvoli.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment