Režija: Natali Erika Džejms
Scenario: Natali Erika Džejms, Kristijan Vajt
Uloge: Emili Mortimer, Robin Nevin, Bela Hitkot
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: Australija/SAD, 2020.
2020. godina definitivno je godina krize, a šta je u krizi izraženije od specifično ženskog domena - domena brige. Sumnjam da su ovogodišnje događaje imali u planu producenti mnogobrojnih horora koji su ove godine izašli, ali primetnije je nego prethodnih da su žene i pitanja u vezi sa ženskim ulogama i položajem žene u društvu, porodici, zajednici ove godine mnogo izraženija u svim aspektima društva, pa i u hororu.
Pred nama je jedan od početka do kraja ženski film koji bi imao izuzetnu vrednost i poruku i mimo horor žanra u koji je smešten, ali se umesto pravima bavi dužnostima i porodicom. Autorka filma debituje sa pričom o porodici, jednom od najčešćih emotivnih scenografija u hororu. Ona prati tri generacije žena u tri arhetipske faze (baba, žena i devojka) i njihov međusobni odnos ogrnut manifestacijama i posledicama demencije.
Scenario: Natali Erika Džejms, Kristijan Vajt
Uloge: Emili Mortimer, Robin Nevin, Bela Hitkot
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: Australija/SAD, 2020.
2020. godina definitivno je godina krize, a šta je u krizi izraženije od specifično ženskog domena - domena brige. Sumnjam da su ovogodišnje događaje imali u planu producenti mnogobrojnih horora koji su ove godine izašli, ali primetnije je nego prethodnih da su žene i pitanja u vezi sa ženskim ulogama i položajem žene u društvu, porodici, zajednici ove godine mnogo izraženija u svim aspektima društva, pa i u hororu.
Pred nama je jedan od početka do kraja ženski film koji bi imao izuzetnu vrednost i poruku i mimo horor žanra u koji je smešten, ali se umesto pravima bavi dužnostima i porodicom. Autorka filma debituje sa pričom o porodici, jednom od najčešćih emotivnih scenografija u hororu. Ona prati tri generacije žena u tri arhetipske faze (baba, žena i devojka) i njihov međusobni odnos ogrnut manifestacijama i posledicama demencije.
Karakteristika savremenog života jeste razlaganje nuklearne porodice, trka za "vlastitim" životom i smislom koji je uvek negde izvan porodice i realizacija sebe u aspektima koji zahtevaju dozu sebičluka prema tradicionalnim pitanjima dužnosti prema članovima porodice. Zaplet filma počinje kada komšije prijave nestanak svoje ostarele susede Edne (Robin Nevin) i kći Kej (Emili Mortimer) i unuka Sem (Bela Hitkot) dolaze u stari porodični dom radi potrage za svojojm majkom i bakom.
Neočekivani nestanak se nastavlja isto tako neočekivanim i neobjašnjivim Edninim povratkom dok se Kej i Sem sve više upoznaju sa trošnim stanjem stare porodične kuće, koja propada paralelno sa Edninim umom nagriženim demencijom. Jedan snažan simbol propadanja i zapušenosti koji autorka koristi je crna buđ koja polako obavija i guta i fizičku i emotivnu dimenziju scenografije i likova samih i doprinosi nadrealnom osećaju koji je posledica veštog prikaza simbioze propadanja fizičkog i umnog prostora.
Neočekivani nestanak se nastavlja isto tako neočekivanim i neobjašnjivim Edninim povratkom dok se Kej i Sem sve više upoznaju sa trošnim stanjem stare porodične kuće, koja propada paralelno sa Edninim umom nagriženim demencijom. Jedan snažan simbol propadanja i zapušenosti koji autorka koristi je crna buđ koja polako obavija i guta i fizičku i emotivnu dimenziju scenografije i likova samih i doprinosi nadrealnom osećaju koji je posledica veštog prikaza simbioze propadanja fizičkog i umnog prostora.
Sam film predstavlja putovanje ova tri lika do realizacije neizbežnog o ciklusu života koji svaka od njih nosi u sebi i stavlja ih pred odluke koje moraju doneti u vezi sa tim uvidima. Dok putovanje traje tenzija se gradi sa rastućim osećajem klaustrofobije i tegobe zbog prostora u kom borave, a koji ih polako guta i uvlači u sebe simbolišući neizbežnost rešavanja problema sa kojim su suočene.
Zbog dimenzije mentalne bolesti, mnogi će ovaj film uporediti sa Babadukom (The Babadook, 2014.) i to bi bio u najkraćem najtačniji tačan opis korelacijom koji je moguće postići. Mentalna bolest rađa nevidljivog demona sa kojim se nosi cela porodica- Mada pojedine scene i dinamika naracije, meni lično mnogo su bliže jednoj od najboljih, ako ne i najboljoj epizodi Kestl Roka, "Kraljica" (Castle Rock, 2018.) u kojoj Sisi Spejsek prolazi sličnu dramu dok se suočava sa urušavanjem vlastitih kognitivnih sposobnosti baš pod uticajem alchajmera i staračke demencije.
Kao i u pomenutoj epizodi i ovde bolest dobija nadnaravnu dimenziju i ophrvava stabilnost ne samo unutrašnje i već i objektivne stvarnosti. Krivi utiske i verovanja, ali i vodi do spoznaja o lekcijama koje je moguće usvojiti iz prošlosti. Iako moćna poruka filma proizlazi upravo iz činjenice da su likovi dovoljno stvarni i uverljivo napisani da se možemo saživeti sa njima, moj lični osećaj je da autorka nije bila dovoljno opuštena i spremna da se upusti u intimnost sa gledaocem.
Idejna rešenja kojima predstavlja stanja uma Edne, a potom i uticaj bolesti na sve članice porodice, odnosno nosioce priče i njihove odgovore na novonastalu situaciju su autentična i zanimljiva- Osećaj nadnaravnog prisustva i progonjenosti u ograničenom prostoru je uverljiv i zavodljiv. Ali meni lično je izgledalo da emotivne tenzije likova budu izgrađene samo do određne tačke, ali potom budu ukinute u nekoj narednoj sceni time što izgleda da na njihove implikacije svi zaborave. Moguće je da ovakva emotivna i narativna dinamika ima veze i sa prirodom bolesti sa kojom su akterke suočene.
Čak i ako ne bude jedan od najboljih filmova ove godine, ovaj film je prilično visokog kvaliteta i treba ga pogledati jer u sebi pored diranja u veoma intimna i osetljiva mesta u svakom od nas, ostavlja za sobom i diskretno komponovane, ali upečatljive vizuelne scene koje će vam se još neko vreme vrteti po glavi.
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment