NIKAD DOSTA PARANORMALNOG

Film: Priče o duhovima (Ghost Stories)

Režija: Džeremi Dajson, Endi Najman

Scenario: Džeremi Dajson, Endi Najman

Uloge: Endi Najman, Martin Frimen, Pol Vajthaus

Trajanje: 98 min

Proizvodnja: Velika Britanija, 2017.

Svima nam je poznat onaj osećaj jeze kada bi se kao klinci okupili u gluvo doba noći i u zamračenoj sobi prepričavali navodno autetntične natprirodne događaje koje smo čuli od odraslih ili pročitali negde. Taj specifičan osećaj je zaslužan za večitu popularnost priča o paranormalnim događajima, ili još preciznije, duhovima. I tako smo dobili film nazvan jednostavno "Priče o duhovima". 

Zašto je neko u lavini sličnih priča kojima nas horor autori intenzivno zasipaju već godinama pomislio da će film ovako neambicioznog naslova proći. Možda pre svega zato što je ovo britanska produkcija i zbog manjeg kapaciteta proizvodnje, (ne)kvalitet se ne može meriti sa onim najgorim što Holivud može da da? Ili možda zato što je bazirana na dramskom predlošku Endi Najmana i Džeremi Dajsona koji je prvobitno postavljen na čuvenom londonskom West End pozorištu? Uspeh njihove predstave je svakako uticao na to da se ona pretoči na filmsko platno, ali da li je to dovoljno da se istakne među skorašnjim filmovima slične provenijencije poput "Nasleđenog zla" (Hereditary, 2018.), "Suspirije" (Suspiria, 2018.) ili barem "Opatice iz pakla" (The Nun, 2018.)? 

Za početak, da vidimo o čemu se ovde radi. Priča prati skeptičnog profesora Gudmana (Endi Najman), koji kao protagonista priče u svojoj emisiji raskrinkava lažne spiritističke medijume i slične paranormalne prevare. Njega angažuje Čarls Kameron, čuveni istraživač paranormalnih pojava iz sedamdesetih godina, da reši tri slučaja koji su navodno stvarna svedočanstva o susretu sa natprirodnim. Od ove tačke priča prati Gudmana koji sprovodi istragu i intervjuiše svedoke događaja u pseudodokumentarističkom maniru.

Iako su se autori dali sve od sebe da učine ovaj film zanimljivim i originalnim, mislim da je primetno neiskustvo autora sa filmskim medijumom. Njihov filmski prvenac boluje od mnogih narativnih boljki, koje ne moraju bitI problem na pozorišnim daskama, ali su ovde i te kako primetne. Pre svega mislim na tri stvari: nedostatak dinamike, tenzije i loše struktuiran narativ. Početak priče ima formu pseudokumentarca, jer se vrti oko emisije koju vodi profesor Gudman. Pošto su očekivanja postavljena u manir dokumentarca, tako i likovi bivaju uvođeni posredno od strane Gudmana, koji ih intervjuiše i dokumentuje njihova svedočanstva. Zbog neefikasnog pripovedanja, film ima problem da uhvati zalet. 

 

Iz dokumentarističkog manira proizlazi i drugi problem: nedostatak tenzije. Jer smo u priče uvedeni posredstvom Gudmanovih intervjua, koji istražuje tri nepovezana slučaja, mi od samog početka znamo da su protagonisti priča živi i bezbedni, a pošto su jedini likovi koji se pojavljuju u navedenim pričama, ceo horor se svodi na jezivu atmosferu. Poslednji problem, loša struktuiranost priče, proizlazi iz navedena dva, ali i iz činjenice da film negde oko trećeg čina uzima potpuno drugi način pripovedanja, bliži psihološkom hororu, što bi moglo delovati zanimljivo, ali film u celini ne deluje organski povezan, već više kao da neko nije bio siguran kakav efekat želi da postigne. Finalno razočarenje je i predvidiv klimaks filma.

Ipak, "Priče o duhovima" imaju i poneki dobar momenat. Kao što rekoh na početku, u celini ovaj fim nije ni blizu loš kao neka od mainstream holivudskih ostvarenja. Kasting je odličan, kinematografija je upečatljiva, a atmosfera je odlična i uspeva da ulovi šarm klasičnih priča o duhovima. Ovaj film bi verovatno bio mnogo efektniji da su producenti angažovali nekog iskusnijeg reditelja, koji bi umeo da od ovog materijala sastavi koherentniju priču, ovako ostaje samo utisak blagog razočarenja.

Aljoša Tomić