STARA ŠKOLA

Film: Prestravljen (Aterrados)

Režija: Demijan Rugna

Scenario: Demijan Rugna

Uloge: Maksimiliano Gijon, Norberto Gonzalo, Elvira Oneto

Trajanje: 87 min

Proizvodnja: Argentina, 2018.

Pre dvanaest godina Demian Rugna je napisao scenario za ne tako poznati i proslavljeni film „Smrt zna tvoje ime“ (Death knows your name, 2007.) u kojem možemo da vidimo interesovanje prema estetici ružnog, krvoproliću i kasapljenju. Drugim rečima, nešto na šta ne može da ostane imun ni jedan mladi reditelj ukoliko gaji ljubav prema horor žanru, a naročito njegovom zlatnom i srebrnom dobu. „Prestravljen“ je sa druge strane film koji je Rugna samostalno napisao i režirao. Svakako daleko ozbiljnije ostvarenje nešto iskusnijeg autora sa sličnim, možda manje pubertetskim ambicijama, obišlo je mnoštvo festivala 2017. i 2018. godine. Američka kritika jedva da ga je uopšte uočila, ali ja verujem da će on naći put do pravih gledalaca. Malo je dobrih horora koji dolaze iz Latinske Amerike, a „Prestravljen“ svakako jeste jedan od izuzetno retkih. Ne želim da kažem da ovaj film ima ko zna šta specifično u sebi, međutim valja mu priznati barem omaž staroj školi filmova strave i užasa.

Radnja je smeštena u mali gradić negde u Argentini, gde se u jednom komšiluku dešavaju neobične, neobjašnjive stvari. Interesantno za ovaj film je da nekako nije određen protagonista od samog početka, tako da gledalac prati tri priče koje potiču iz tri različite kuće istog komšiluka i njihovo suočavanje sa paranormalnim. Zaplet počinje kada bivši policajac Funes (Maksimiliano Gijon) dovede svog prijatelja Hanoa (Norberto Gonzalo) koji se bavi paranormalnim pojavama u kuću majke Alicije (Žulijeta Valina) čiji se tek nastradali i sahranjeni sin pojavio na pragu kuće. Uskoro će grupa paranormalnih istražitelja oformiti tim u nameri da pronađu još dokaza, rasvetle i povežu događaje iz ova tri domaćinstva.

Ovaj film je podeljen u dva čina. Prvi u kojem gledamo tri priče, iz tri kuće, koje su pune duhova ili utvara koje pomeraju stvari ili bauljaju po prostorijama u nameri da plaše ili ubiju ukućane. Drugi čin je posvećen istrazi paranormalnog tima istražitelja kada ove tri kuće ostanu prazne. Meni je zaplet bio mnogo interesantiniji od raspleta, u stvari razrešenje onoga što je sam zaplet postavio bio mi je nedostojan svoje mogućnosti. To znači da sve ono što nas je navuklo da gledamo i željno iščekujemo drugi čin bilo je iznevereno. Ništa nam ne otkriju naši istraživači. Nema istorije i porekla duhova, nema razloga i motiva zbog kojih su oni tu. Drugi čin je jednostavno prazna vazna. Pored toga, muzika i jezivost su izuzetno direktni, ako zanemarino specijalne efekte koji su ovde stara škola u svakom smislu te reči.  

Nenad Lančuški