Film: Spirala (Spiral)
Scenario: Džoš Stolberg, Pit Goldfinger
Uloge: Kris Rok, Samuel L. Džekson, Maks Mingela
Proizvodnja: Kanada, 2021.
Trajanje: 93 min
Ove godine nam je stigao još jedan sequel kultne franšize iz sedam nastavaka „Slagalice strave“ (Saw, 2004.). Jedan smo dobili 2017. i nije ostavio neki utisak. Zapravo se uopšte ni ne sećam filma. Scenaristi ovogodišnjeg su opet Džoš Stolberg i Pit Goldfinger koji su odlučili da za reditelja odaberu Darena Lin Busmana koji je režirao treći, četvrti i peti nastavak originalne franšize.
Bez obzira na sve to priča im i dalje izgleda kao pokušaj da se oživi nešto što je pre deset godina imalo svoj vek i svoju publiku. Doduše ja kada sam pratio „Slagalicu strave“ kao tinejdžer i rastao uz nju nisam imao ustisak da ona raste uz mene. Drugim rečima posle četvrtog nastavka sve mi je priča imala manje smisla, a sve više nedoslednosti. Možda mi zato ovi novi nastavci deluju kao potpuno mlaćenje prazne slame.
Možda ne bi bilo loše ponovo pogledati sve filmove, svakako bi stekao novi uvid u njih.
Činjenica je da su bili izuzetno popularni i ne samo to već da su neki ljudi odbijali da ih gledaju upravo zato što su načuli da ima mnogo gore i splatter momenata. Dakle, postojala je neka vrsta kontroverznosti kod moje generacije što se tiče „Slagalice strave“.
„Spirala“ je film koji treba da bude novi početak. Ne samo da se pojavio novi imitator koji radi stvari dobro skoro kao Kremer već je i njegova motiisanost vrlo intrigantna.
Zig (Kris Rok) je policijski detektiv u odeljenju za ubistva koji stvari često radi na svoju ruku. Kako bi ga stavila pod bilo kakvu kontrolu šefica odeljenja mu dedeljuje novog partnera Vilijama (Maks Mingela). Njihov zajednički prvi slučaj postaje ubistvo koje podseća na ubistva sa kakvim su svi upoznati, odnosno podseća na ubistva još jednog imitatora „Testeraša“. Vrlo brzo otkrivaju da su imitatorove žrtve policajci iz njihovog odeljenja.
Scene samih ubistava su već u nastavcima originalnog serijala postale izlizane, a u „Spirali“ je to teški kliše. Možda baš zbog toga i vidimo svega prva dva, tri ubistva, jer fokus filma uopšte nije na njima kao što je to bio u prethodnim delovima. Ukoliko je „Slagalica strave“ bila pre svega horor u koji se kasnije upliće detektivska istraga uglavnom preko Hofmana, ovde je obrnuto. Ovo je suštinski detektivski krimi triler koji ima veze sa hororom samo utoliko što je ubica imitator Kremera.
Najjača karika u celom ovom klišeu nije obrt na kraju, nije čak ni sama radnja koja tematizuje korupciju u policiji i državnim institucijama. Već gluma isključivo jednog karaktera, Kris Roka. Na početku filma mislio sam da cela stvar obećava kada detektiv kojeg tumači Kris Rok počne na krajnje autentičan način da izgovara svoje replike, ali vrlo brzo sve to proguta ostatak filma koji je ispod ovog nivoa.
Čak i Krisova gluma počinje da pada što film odmiče dalje. Sve ostalo izgleda kao bilo koji drugi detektivski film, možda bolje reći kao bilo koji drugi film sa temom kriminala. Kada postane dosadan za gledanje obace malo brutalnosti tek da vas podseti da se radi ipak o nastavku „Slagalice strave“ i na kraju sledi „spektakularni“ obrt sa mnoštvom referenci na originalni serijal.
Ne znam da li ću se za nekoliko godina sećati ovog filma kao što se ne sećam ni „Slagalice strave: Zaostavštine“ (Jigsaw, 2017.) ali po svemu sudeći kako se završi ostavlja mogućnost za nastavke.
Ja kao fan „Slagalice strave“ sve što bi želeo da vidim od ovog serijala jeste neki prequel gde bismo videli Džona Kremera kako postaje to što je postao. Dok to ne dočekamo gledaćemo glupe nastavke koji uzimaju pare na box office-u ili ih nećemo gledati, od nas zavisi.
Ne dajem preporuku za ovaj film jer ovakvi filmovi nikome ne trebaju.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment