Nakon naše
prošlonedeljne liste najgorih filmova,
došao je trenutak da vam otkrijemo šta nas je to najviše oduševilo
ili bar pobralo vrlo jake simpatije u prošloj godini.
2018. godina bila je dobra
za horor i bogata mnogim sasvim solidno urađenim ostvarenjima i
naravno nekolicinom izvanrednih. Pored nastavaka franšiza sa kojima
smo se već saživeli, a koji nisu ni deo najboljeg što se dalo
videti npr. "Predator" (The Predator, 2018.) i "Noć
veštica" (Halloween, 2018.), godina je dala dosta naslova u
kojima se vidi da su autori, (scenaristi, reditelji, ali i glumci),
često debitanti, vrlo ozbiljno radili na svojim domaćim zadacima
dodajući klasičnim podžanrovima unutar horor teritorije nove
kvalitetne i uspele vizije filmova.
Slešeri, home invasion i
postapocaliptični horori, neki do njih napravljeni, distribuirani i
promovisani kao blockbusteri, taj epitet trudom ekipa i razultatima
koje su postigli, u mnogome nadilaze i pretenduju da postanu novi
milestone-i horor produkcije. Neki po tome što su unutar svog
podžanra kvalitetno i pošteno tehnički urađeni, drugi su nas
prijatno iznenadili našavši način da kroz ovaj žanr, koji se
obično ekploatiše i cilja samo određene grupe publike, ispričaju
priče o svakodnevnim ljudskim najintimnijim emocijama i problemima,
ili opet problemima globalnog društva u kome živimo. Pitanja
otuđenosti, mogućnosti komunikacije, pitanja društvenih vrednosti
i identiteta, sva su se pokazala kao plodno tlo za istraživaje
različitih vrsta i nivoa strahova sa kojima se susreću oni koji
pokušavaju da na njih da odgovore. Predstavljamo vam svoj izbor
najuspelijih zagonetanja i odgonetanja večitih i aktuelnih pitanja
kroz horor film koje smatramo poslasticama u svakom pogledu za sve
ozbiljne poznavaoce i ljubitelje horora.
Sada već izgleda kao
tradicija da imamo dva filma na istoj poziciji. Ove godine su to
"Uništenje" talentovanog Aleksa Garlanda i autorski debi
Džona Krasinskog "Tiho mesto". Oba filma se bave
apokaliptičnim događajem, ali nemaju mnogo toga zajedničkog. Dok
je prvi film o ličnom identitetu predstavljen kroz alegoriju, drugi
je film o porodici i njenom značaju. Jedan je kompleksna metafora
zaogrnuta u ruho SF-a, drugi je komercijalni survival horor
postapokaliptičnog tipa. Odgovor na pitanje da li će vam se ijedan
dopasti zavisi od toga kako volite vaš horor serviran. Ako volite
intelektualne teme i filmove o kojima ćete posle naširoko
rapsravljati sa društvom uzmite prvi, ako volite uzbudljivu akciju
bez mnogo razmišljanja uzmite drugi. Ipak, jedna stvar im je
zajednička: oba filma izgledaju impresivno i u kinematografskom
smislu neće vas razočarati.
"Uništenje" prati
grupu naučnika koji ulaze u misterioznu zonu po imenu "Svetlucanje"
u kojoj pravila vremena i prostora na kakve smo navikli prestaju da
važe. U njemu će naši junaci biti suočeni sa vlastitim demonima
koji će narastati sve više dok se približavaju epicentru
"Svetlucanja".
"Tiho mesto"
prati život petočlane porodice u svetu koji su opustošila
stvorenja ultra-osetljivog sluha. U ovom gluvom svetu, svaki zvuk vas
može koštati glave, a članovi porodice komuniciraju znakovnim
jezikom koji igrom slučaja znaju jer ime je najstarija ćerka gluva.
Dok se bore za opstanak, oni pokušavaju da uspostave harmoniju
izgubljenu gubitkom najmlađeg člana porodice.
Poslednji film Paskala
Ložijea je njegovo ljubavno pismo horor žanru, ali i intimna priča
autora o stvaralačkom rastu. Na površini koja izgleda kao
uzbudljivi home invasion horor nakićena referencama na klasične i
savremene horor filmove, krije se mnogo zanimljiviji podtekst o
pitanjima sa kojima je suočen svako ko se upusti u umetnički rad
bilo koje vrste, pre svega kako se formira autentičan stvaralac.
Ložije je interesantan autor jer sa jedne strane razume dinamiku
horor narativa i nužnost emotivne konekcije sa likovima, sa druge je
autor koji ima šta da kaže i ume kompleksna pitanja da uplete u
manirizme mainstream horora.
Priča prati samohranu majku
Polinu (Majlin Farmer) koja se sa svoje dve ćerke Bet (Emilija
Džons/Kristal Rid) i Verom (Tejlor Hikson/Anastasija Filips)
useljava u kuću koju je nasledila od preminule tetke u malom
američkom gradu. Ubrzo postaju žrtve "Ogra i Veštice",
dvoje lokalnih psihopata koje napadaju i zlostavljaju mlade devojke.
Priča se potom seli šesnaest godina u budućnost gde vidimo da iako
su Bet i Vera preživele susret sa dvojcem, drama vezana za ovaj
događaj još nije okončana.
Zombi žanr je
izuzetan medij društvenog komentara, do te mere da ako bi pogledali
ključne zombi filmove kroz istoriju, u njima bi videli odraz
trenutno aktuelnih društvenih napetosti. Na žalost, kao i u svemu
drugome, to breme je na malom broju izuzetnih filmova, dok se ostali
uglavnom svode na bezumnu akciju i zombi makljažu. Prošle godine su
se izdigli iznad proseka mlaki "Noć koja je pojela svet"
(La nuit a dévoré le monde, 2018.) i
izuzetni "Izlečeni" iz irsko/francuske koprodukcije.
Dugometražni prvenac Dejvida Frejna se bavi temama diskriminacije i
društvene integracije propuštene kroz apokaliptičnu prizmu zombi
horora. Drama je dovoljno kompetentno izvedena da bi film shvatili
ozbiljno, tu je dovoljno originalnih ideja da sa pažnjom pratimo
priču, ali tu je i dovoljno akcije da ostane punokrvni pripadnik
zombi žanra.
Priča počinje nakon
apokaliptičnog događaja koji je ogroman deo populacije pretvorio u
agresivne zombije. Preživeli zombiji su vakcinisani i 75% njihove
populacije je vratilo svoje moždane funkcije, dok je 25% ostalo
otporno na lek. Rehabilitovani su, na njihovu nesreću, zadržali
sećanje na događaje koje su izazvali, što ime ne olakšava
pokušaje da se reintegrišu u društvo. Tenzija između
neinficiranih preživelih i rehabilitovanih zombija postaje sve gora,
što uzrokuje formiranje ekstremnih grupa koje smatraju da nepravda
mora biti ispravljena na bilo koji način.
Ima nešto
autentično u ovom filmu. Možda ne toliko što se tiče njegove
sinematičnosti i specijalnih efekata,
gde bi zli jezici pronašli prostor za osporavanje i kritiku, iako su
praktični efekti obavili veoma značajan deo posla u ostvarenju jeze
i grotesknosti, bar što se tiče prvog dela filma. Autentičnost
ponajviše leži u jednom starom često zaboravljenom momentu u
kinematografiji, a to je poruka priče, odnosno filmskog narativa.
Naravno nije u pitanju nekakva školska poruka kako bismo trebali da
se ponašamo u životu, već narativ filma u sebi nosi temu, jednu
staru, mnogo puta
ispripovedanu temu,
ovde predstavljenu u žanru horor filma koji nam donosi Bolivud.
Nešto tradicionalistički je i duhovno u toj temi, nešto plemenito.
Drugačija gluma nego što smo navikli na Zapadu,
svojstvena, ali dobra i uverljiva, neće izazivati podsmeh kao što
to svi očekuju kada su u pitanju Indijske serije i filmovi kakvi nam
uglavnom dolaze iz Bolivuda. Film ni u jednom trenutku ne gubi snagu,
već istrajava do samog kraja da održi pažnju i interesovanje za
sudbinu likova.
Vinajak (Sohum
Šah) je bogataš čije poreklo bogatstva
niko ne zna. Postoje jedino glasine da je on iz Tumbada i da se tamo
krije blago Hastara najstarijeg potomka Boginje Prosperiteta. Zbog
prokletstva koje leži nad Tumbadom, retko ko se usuđuje da ode tamo
izuzev Vinajaka koji zna određene tajne o ovom mestu.
Na prvu loptu ovo je
samo još jedan film o posednutosti, duhovima i satanizmu. Međutim
izdvaja se od ostalih po autorskom debitanstkom pečatu scenariste
i režisera Aria Astera. Svojevrsna
originalnosti u načinu prikazvanja i filmskog tumačenja već dobro
poznatih arhetipskih, kako elemenata tako i same strukturalnosti
narativa i dramaturgije ovog podžanra, donela je ovom filmu
zasluženo visoko mesto na ovogodišnjoj listi. "Nasleđeno
zlo" je dokaz da se već poznate priče
sa svim svojim klišeima mogu ispričati mnogo puta ponovo, ali ako
estetika njihove ekspozicije ima neponovljivo autorstvo onda uvek
možemo da dobijemo remek delo.
Radnja prati porodicu
Graham, čiji najstariji član baka Elen nakon smrti iza sebe
ostavlja misterioznu prošlost koja se sada vraća da napravi
pometnju u životu ove porodice. Ubrzo nakon jedne dolazi i druga
tragedija koja još više potresa porodicu Graham i dublje gura u
mračni vrtlog prokletstva.
Na
prvom mestu ove godine nalazi se horor koji ostavlja utisak
prljavštine, gorčine i pepela pod kožom i u ustima,
čak danima nakon gledanja. Film nije zabavan, već teskoban. Nije
agresivan, već podmukao. Pravi psihološki horor satkan od
morbidnosti i straha sa minimalističkom i ekspresionističkom
estetikom. Tok misteriozne radnje ispripovdan je verodostojno do
samog kraja sa obrtima koji legnu u pravom trenutku na svoja mesta.
Pored svih umetničkih kvaliteta ovog filma, pre svega fotografije i
muzike, "Oposum" na kraju
ima i potpuno razrešenje misterije koje vas neće razočarati.
Misterija u ovom slučaju je neskrivena od samog početka, ona je
slutnja gledaoca i protagoniste, to je nešto u podsvesti što znamo,
ali ga nismo svesni. Ovo je
film samo za sladokusce horora, zato i predstavlja
najbolje prošlogodišnje ostvarenje ovog
žanra.
Filip
(Šon Heris) je
lutkar koji se vraća u svoje rodno mesto i kuću u kojoj je odrastao
kako bi se suočio sa svojim „primalnim“ strahovima. Tamo ga
očekuje njegov očuh Moris (Alan Armstrong)
i mnoštvo tajni sa kojima se mora izboriti. Filip sa sobom nosi
kožnu torbu u kojoj se krije lutka pauka koja predstavlja jednu
od njegovih najvećih trauma.
U pokušaju da je
se oslobodi,
nastaje rasplet njegove traumatične prošlosti.
Nina Stefanija Blažević, Nenad Lančuški i Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment