NAOPAKI SLEŠER

Film: Mrak (The Dark)

Režija: Džastin P. Lang

Scenario: Džastin P. Lang

Uloge: Nađa Aleksander, Tobi Nikols, Karl Markovič

Trajanje: 95 min

Proizvodnja: Austrija, 2018.

Film „Mrak“ debitantsko je ostvarenje Džastina P. Langa i to prema određenim objektivnim činjenicama vrlo uspešno ostvarenje prikazano tokom prošle godine na deset filmskih festivala širom sveta i sa osvojenom nagradom za originalni scenario. Prvi put je prikazan 21. aprila na Filmskom festivalu fantastike u Beču, a od 12. oktobra se pojavio i u austrijskim bioskopima. Komentari evropske i američke kritike na ovaj film su izuzetno pozitivni, ocenjen je kao „jedan od najboljih horor filmova u skorašnjoj istoriji“ (časopis The Word) ili kao film koji „donosi srce horor žanru“ (časopis Rue Morgue).  

 

Radnja je smeštena u šumu poznatoj po nazivu „Đavolja jama“ (Devil’s Den) o kojoj kruže priče da je ukleta. Jozef Hofer (Karl Markovič) psihopata i otmičar mladog Aleksa (Tobi Nikolas) kojeg drži u gepeku svog automobila, uputio se upravo tamo iz nepoznatog razloga. Međutim, ubrzo će saznati da ga tamo čeka Mina (Nađa Aleksander), zombi devojka koja lovi svakoga ko se približi njenom staništu. 

 

Kao što smo imali prilike da vidimo u filmu „Ne diši“ (Don’t breathe, 2016.) u pitanju je jedan naopaki slešer. U ovom podžanru horora smo ranije imali grupu tinejdžera koja je na meti nekog psihopate, zlostavljača ili utvare, dok oni pokušavaju da mu pobegnu on ih ubija jednog po jednog i praktično je nepobediv i neuništiv. U filmu „Ne diši“ stvari se obrću gde grupa tinejdžera upada u kuću slepog čoveka kako bi ga opljačkali, ali se ispostavlja da je on ratni veteran spreman da ih dočeka onako u stilu Džejsona Vorhisa. Na ovaj način se žrtva razotkriva kao antagonista, a protagonisti koji su u jednom smislu i negativci od samog starta postaju njegove žrtve. 

Slično je i u filmu „Mrak“ s tim da je ovo Langova premisa daleko originalnijeg i intrigantnijeg koncepta od filma „Ne diši“. U filmu „Mrak“ se radi o nešto mlađim tinejdžerima, gotovo o deci na prelazu u adolescentsko doba, koji su pretrpeli zlostavljanje. Ovo je morbidna priča o sažaljenju i osveti koja može kod gledoca da probudi i nežna osećanja, a ne samo strah i strepnju. Nešto kao u filmu „Pusti pravog unutra“ (Let The Right One In, 2008.) samo ne tako perfidno, već neposrednije, sirovije, a u isto vreme distancirano i kruće. U ovom filmu protagonistkinja Mina je i žrtva i negativac, a antagonista Jozef dobija ono što mu sleduje još pre nego što saznamo njegova zlodela. 

Vrlo je interesantna postavka ovog filma i kao debitantski učinak autora za svaku pohvalu, definitivno unosi nove forme u horor što nam je preko potrebno. Međutim performans nikako nije dorastao svom zahtevu. Neverovatno je siromaštvo dijaloga i neobojenosti karaktera. Rediteljski korektno, dramaturški slabašno. Verujem da nedostaje iskusan scenarista da još više razigra i produbi karaktere, osmisli situacije, napravi zavodljiviji zaplet. Bez svega toga ovaj film ostaje u samom nacrtu kao skica za jedan novi slešer, postmoderni slešer. 

Nenad Lančuški