JEZIV ILI JEZIVO LOŠ?

Film: Slendermen (Slender Man)
Režija: Silvejn Vajt
Scenario: Dejvid Birk
Uloge: Džoi King, Džulia Goldani Teles, Džez Sinkler, Analiz Baso
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: SAD, 2018.

Pre nego što počnemo, bitno je da vam kažem nešto o sebi – ja baš volim da pohvalim nešto, bilo šta. U svemu volim da nađem nešto što makar ima potencijal da bude dobro. Tako se desilo da odem na ovaj film. Ali tako malo do skoro ništa dobrog mogu reći i to je jedno od glavnih iznenađenja i šokova u vezi sa ovim filmom. Film je jeziv, jezivo loš. I kao što je ova igra reči predvidiva i korišćena već hiljadu puta, tako je celo ovo ostvarenje neka vrsta pastiša najpredvidljvijih momenata u horor istoriji koji počinje dijalozima između tinejdžera koji su, sudeći po forama, bili mladi kad i ja.

Grupa srednjoškolaca u Masačusetsu provešće vreme obuhvaćeno filmskom naracijom  verujući i neverujući u postojanje čudovišta urbanog folklora koje su jedne noći slučajno prizvali. Za to vreme, naravno, nestaju jedna po jedna, devojke iz grupe koja se za razliku od muškog čopora, usudila da pogleda zlokobni ritualni video. Njihove mešovite i konfuzne reakcije na ono što bi inače trebalo da je ritual ispunjen stravom i mračnim slutnjama razumljive su kad se pogleda da scenarista sam nije mogao da definiše Slendermenov karakter i motive učesnica da ritual uopšte izvedu.

Na samom početku filma mnogo je vremena potrošeno na naizgled bitna tinejdž trućanja, dok je propuštena prilika da se misterija koja obavija lik Slendermena utemelji na izvesnosti koja izaziva toliki užas da sama predstavlja razlog neverici i neizvesnosti. Suprotno tome scenarista je odradio domaći prikupljajući sve informacije o ovom čuvenom reprezentu creepy pasta mitologije i pokušao da ih iskoristi sve, kako izgleda, bez refleksije ili bar filtera bazičnog zanatskog umeća koje bi primenio u kreiranju ovog lika. Slendermenu u ovom filmu ne nedostaje samo lice, kao što je to inače slučaj, već i karakter koji bi ga postavio u odnos sa ostatkom sveta (stvarnosti).

O likovima “omladinaca” u filmu da ne govorimo. Protiv same glume ne bih previše da se bunim; s obzirom na materijal koji je glumcima bio ponuđen, ne verujem da bi iko izvukao više. Proizvoljne osobine likova služe kao poštapalica radnji kada se priča zaglavi, tako se nasumično događaju neke stvari sve dok kulminacija događaja ne stigne do tačke u kojoj više ne predstavlja ni ispunjenje ni proneveru očekivanja. Propušteno još zgodnih alata koji su mogli biti korišćeni za stvaranje uzbudljive priče. Jednako, uzbuđenje izostaje zahvaljujući generičkoj režiji koja ističe neke pojedinačne vizuelne momente. Ti momenti spojeni u jedan trejler mogli bi slutiti sjajan horor, ali brzo izblede stojeći usamljeni u moru preostalih kadrova od kojih se film sastoji.

Mislim da sam rekla više nego dovoljno, još samo jedna pohvala klincima koji su sedeli u redovima iza mene, koji su tokom celog filma pričali i predviđali događaje. To je nešto što bi izludelo čoveka na bilo kojoj drugoj regularnoj projekciji makar i osrednjeg kvaliteta, ali ovde je bilo više nego dobrodošlo jer su me njihova visprenost i poznavanje žanra kao i same mitologije u vezi sa Slendermenom uveseljavali tih 93 minuta. Ovo je film koji u toku same projekcije može da predviđa i komentariše bilo koji zainteresovan jedanaestogodišnjak.

Što se filma tiče, žao mi je što sam gledala i što sam morala da vam napišem sve ovo, trudiću se više sledeći put i bolje ću paziti šta gledam, ALI, bravo deco, za razliku od filma vi ste me baš oraspoložili!

Nina Blažević