APSURD I APSTRAKCIJA BEZ RADNJE

Film: Crna kocka (Black Hollow Cage)

Režija: Sadrak Gonzales

Scenario: Sadrak Gonzales

Uloge: Džulijan Nikolson, Lovena Mekdonel, Lusi Tilet

Trajanje: 95 min

Proizvodnja: Južna Koreja, 2018.

Trejler za ovaj film izgleda vrlo interesantno jer prikazuje elemente apsurda i apstrakcije smeštenih u jedan svet budućnosti zavijen velom strave. Sve ovo može da obećava pod uslovom da nije pretenciozno i da autor vrlo dobro razume svoju ideju koja se krije iza simbola koje predstavlja gledaocu, što na žalost nije slučaj sa ovim filmom.

Za Gonzalesa možemo da kažemo da je američki reditelj španskog porekla čiji je film „Crna kocka“ prvi autorski projekat nakon nekoliko kratkih filmova i saradnje sa Sonjom Eskolanom, takođe španskom rediteljkom. „Crna kocka“ je prikazivana na nekoliko uticajnih festivala, a na filmskom festivalu fantastike „Bušn“ u Koreji osvojila je čak nagradu za najbolje ostvarenje u 2017. godini.

Radnja filma je smeštena u kuću u šumi, savremenu futurističku kuću gde žive otac i ćerka, Adam i Alisa. Pored njih tu je i pas koji oko vrata nosi uređaj gde je sačuvana svest Alisine preminule majke. Njihov već napet i neskladan život remeti dolazak dvoje stranaca, dečaka i devojčice Paula i Erike koji beže od Davida, progonitelja koji želi da ih povredi. 

 

Najosnovniji uslov svake dramske radnje jeste da karakteri koji je pokreću imaju određene motive za akciju (delanje), što u ovom filmu u potpunosti izostaje osim eventualno kod protagonostkinje. Takođe osim što ne saznajemo razloge postupaka likova ne saznajemo previše ni o njima samima niti o određenim događajima iz prošlosti oko kojih se vode sukobi između Adama i Alise tako da gledaoca emotivno ne pogađa baš ništa iz njihovog odnosa. Pored svega ovoga film je spor i dosadan jer se sama ova besmislena i nepotkrepljena radnja dešava u jako razvučenim intervalima, a nema nikakve napetosti. Osim svih ovih negativnih stvari koje sam naveo jedino što bi se moglo pohvaliti u filmu je fotografija, koja je zaista lepa. Određeni kadrovi i scene podsećaju na stil Larsa von Trira ili Andreja Tarkovskog, međutim ova vizuelna estetika nije dovoljna da bi film imao bilo kakav kvalitet. 

Moguće da je Gonzales imao neku predstavu o tome šta želi da nam pokaže ali svakako u tome nije uspeo. Naravno da se u ovakav apstraktan koncept mogu uvesti interpretacije i tumačenja, ali što se mene tiče potpuno su izlišni jer bi se sveli na nagađanje.

Nenad Lančuški