SAPUNICA ZA HIPSTERE

Serija: Mrak (Dark)

Kreatori: Baran bo Odar, Jante Frize

Uloge: Luis Hofman, Karolina Ajhorn, Jurdis Tribel

Proizvodnja:Nemačka, 2017. – 2020.

Trajanje: 60 min (3 sezone, 26 epizoda)

Stigli smo i do „Mraka“, serije koja je zaokupila veliku pažnju jednog dela gledalaca, pre svega ljubitelja hard core naučne fantastike. Ako ste voleli film „Doni Darko“ (Donnie Darko, 2001.), „Početak“ (Inception, 2010.) i „Međuzvezdani“ (Interstellar, 2014.) onda je ova serija kao stvorena za vas. 

„Mrak“ je prva Netflix-ova serija na nemačkom jeziku i počela je sa emitovanjem svoje prve sezone 2017. godine. Međutim ja nisam ni čuo za nju sve do prošle godine kada su već bile izbačene dve sezone, tako da sam u cugu pogledao obe. Tada sam razmišljao o tome da napišem tekst ali sam odustao jer sam pronašao na internetu podatak da će sledeće godine izaći treća sezona koja će ujedno biti i finalna. Mislio sam da pisanje teksta nakon pogledane kompletne serije može da ima veći značaj jer će se razrešiti određene stvari koje su posle druge sezone i dalje potpuna misterija.

Došao je i taj trenutak da se saberu utisci i da se napiše koja reč o seriji koju smatram izuzetno pretencioznom i prenaduvanom. Pretenciozna je utoliko što su autori uvereni da se u svojoj priči bave problemima sveopšte stvarnosti i ljudske prirode naravno iz perspektive naučne teorije stavljene u kontekst fikcije. Prenaduvana zato što je publika i kritika koja je prati uobrazila da je to najdublji serijal koji je televizija ikada emitovala. Naravno ne kažem da ovo misle svi kojima se dopada, ali otprilike ovo su uverenja kulta obožavalaca koji je nastao zajedno sa serijom.

U stvari je sve to samo kompleksno (u strukturalnom smislu) napisan scenario sa motivima zapleta porodičnih sapunica. Za sve one koji obožavaju seriju i sada sam ih smrtno uvredio, voleo bih da mi dopuste da objasnim. 

 

Glavni lik u seriji je Jonas (Luis Hofman), tinejdžer koji živi u naselju Vinden i kojeg progoni sećanje na oca koji je izvršio samoubistvo godinu dana pre početka prve epizode. Jonasov otac je ostavio pismo koje bi trebalo da Jonas otvori upravo godinu dana kasnije kako bi ga upozorio na to da će se njegov komšija Mikel (Dan Lenard Librenz), izgubiti u šumi i u misterioznoj pećini proći kroz crvotočinu u vremenu koja će ga odvesti 33 godine u prošlost. Razlog zbog kojeg Jonas mora da spreči Mikela da prođe kroz vremenski prolaz je to što je on ustvari taj isti taj Mikel, odnosno njegov otac.

Ovakav kružni postupak večnog ponavljanja gde imamo nekog lika koji je kroz portal u pećini prošao u prošlost pa iz prošlosti u daleku budućnost iz koje je ponovo otišao u još dalju prošlost kako bi postao sam svoj deda, jeste osnov zapleta koji je po svojoj prirodi naporan gledaocu za praćenje ali i intrigantan u isto vreme. Ovakva vrsta zapleta je ono što čini ovu seriju tako dubokom i misterioznom kod kulta koji je glorifikuje kao najveće telelvizijsko remek delo.

Međutim ono što ovu seriju ne čini ništa boljom od bilo koje sapunice, pored moram da priznam zaista izuzetnog strukturalnog zapleta (toliko složenog da zbunjuje gledaoce), jesu odnosi likova koji su površni. To su ljubavne afere, spletke, preljube i slične stvari koje u najvećoj meri determinišu odnose likova.

 

Pored toga kako serija dalje odmiče i kako se tone dublje u zaplet, radnja se gubi i sve se svodi na šetanje likova u ovom ili onom vremenskom dobu i pričanje. Uglavnom je jedan lik iščuđen pošto upada prvi put u situaciju gde je neki drugi lik već osvešćena figura i dominira u obrazlaganju šta se ustvari zbiva. Posle isti onaj koji je dominirao u narednoj sceni biće zbunjen pred novim instancama logičkih paradoksa nastalih usled putovanja kroz vreme.

Likovi ponavljaju jedne te iste rečenice: „Sve se ponavlja u sebi“, „Ništa se ne menja, sve ostaje isto šta god uradio“, „On te laže, veruj meni“, onda onaj za kog su rekli da laže kaže isto to tako da gledalac ne zna ko laže ko ne laže, a likovi ponekad naivno veruju na reč istim tim drugim likovima koji im samo eto tako kažu „Moraš mi verovati“. 

 

U prividnom rasplitanju koji će samo dovesti do dubljeg zapleta saznajemo da oni koji su tvrdili da žele da prekinu ovo beskonačno ponavljanje ustvari to ne žele, a oni koji su tvrdili da ne žele da prekinu ustvari žele i tako gledaocu nisu nikako konačno jasni motivi likova.

Sve ovo jako smara jer se do samog kraja gotovo ništa ne raspliće već se samo iznova zapliće otvarajući nove misterije i na taj način vuče gledaoce za nos. Drugim rečima, serija nam obećava velika razrešenja misterije o životu, jer pretenduje da govori o stvarnosti kao takvoj. O samsari „večnom krugu rađanja i umiranja“, koji u Upanišadama predstavlja osnov za razumevanje kosmosa, ujedno je to ideja koja se provlači kroz filozofsku misao od Heraklita i Elejaca pa sve do Ničea i Deleza. 

 

Međutim, ništa od ovih teorija u seriji nema. Nešto malo samo u tragovima o nauci, putovanju kroz vreme i „Šredingerovoj mački“. Preovlađuju spletke, ko je kome tata, a ko kome mama.

Likovi idu iz prošlosti u budućnost, u trećoj sezoni i u paralelni univerzum, a sve u cilju kako bi prekinuli ovo večno ciklično kretanje i ponavljanje sopstvene agonije u njemu. Ta agonija u kojoj se nalaze je teskoba koju osećaju i gledaoci, neizvesnost i težnja da se nešto promeni, dok se na kraju sve opet ponovo ne dogodi isto kao i svaki prethodni put.

Ovo osećanje je horor motiv koji čini seriju izuzetno ekspresivnom i atmosferičnom što je jedna od jačih karika. Melanholična muzika koju je radio Ben Frost, kompozitor sa Islanda, ostaje u ušima dugo nakon gledanja. 

 

Kada sam stigao do samog finala serije, već poprilično ugnjavljen ovim zaplitanjem, spletkarenjem i odugovlačenjem, da napokon saznam našto konačno, a da mi to naredna scena ne opovrgne, dobijam potpuno proizvoljni momenat raspleta čitave ove zavrzlame. Za kiselu limunadu koju smo pili tri sezone ne mogavši da nađemo med, odjednom smo eto tako niotkuda pronašli malo šećera.

U sledećem pasusu slede spojleri, da biste ih videli odaberite tekst:

Da ne bi ostao nejasan za one koji su gledali seriju, napraviću spojler koji ne bi trebalo da čitaju oni koji je još nisu pogledali. Ono što je okidač totalnog raspleta, odnosno peripetije, jeste Klaudija sa svojom formulom za izlazak iz večnog ponavljanja koju govori Adamu u poslednjoj epizodi. Međutim, ona je do tog saznanja došla potpuno proizvoljno. Ona je putovala u oba sveta i shvatila ono što Jonas nije. Jonas odnosno Adam je zaključio da je „postanak“ dete koje nosi Marta iz drugog univerzuma, dok je Klaudija shvatila da postoji i treći originalni univerzum u kojem se krije nastanak druga dva, a u kojem nema ciklusa večnog ponavljanja. Kako Klaudija zaključuje da postoji univerzum u kojem nema ciklusa, samo iz toga što uviđa da se u ova dva sve ponavlja? Mislim da će odgovor na ovo pitanje pronaći samo hard core fanovi.

Meni je prva sezona obećavala, međutim poslednje dve su mi se izgubile u lavirintu. Samo finale, svedeno na ljubavnu limunadu i proizvoljnost. Možda su se autori malo zaneli, a možda sve to izgleda baš onako kako bi trebalo samo jednostavno nije po mom ukusu. Serija je svakako gledljiva, prepuna misterije, naučne fantastike i dobre muzike. Ko voli nek izvoli.

Nenad Lančuški