INFANTILNA FARSA

Film: Beki (Becky)

Režija: Džonatan Milot, Keri Murnijon

Scenario: Nik Moris, Rukus Skaj

Uloge: Lulu Vilson, Kevin Džejms

Trajanje: 93 min

Proizvodnja: SAD, 2020.

Ideja revenge horora, kada su napravljeni kako treba je da budu katarzično iskustvo. Model koji ovaj podžanr horora prati tipično je: običan čovek, nezasluženo bačen u okrilje nasilnih događaja, gde biva zlostavljen od lica koji su brojno ili fizički jači od njega, ali do kraja uspeva da preokrene bitku u svoju korist i uspeva da savlada svoje mučitelje, najčešće na brutalan i gotovo sadistički način, omogućujući time gledaocu katarzični osećaj zadovoljenja pravde.

Klasični predstavnici ovog žanra su Mir Zarkijev "Pljujem na tvoj grob" (I spit on your grave, 1978.) i Ves Krejvenov "Poslednja kuća sa leve strane" (Last house on the Left, 1972.), koji su postavili okvire ovog žanra. I ako niste pogledali ova dva filma, sačekaću ovde da to obavite, pa možete nastaviti da čitate tekst.

Dakle, ono što najčešće možete očekivati od revenge horora, je eksplicitno nasilje i eksploatativne teme. Ali "Beki" postavlja odvažno pitanje: Kako bi izgledao "Sam u kući" (Home Alone, 1990.) da je revenge horor.

Odmah da naglasim, svi likovi ovog filma su jednodimenzionalni, i njihove karaktere možete opisati sa po jednim pridevom. Tako, glavna junakinja, trinaestogodišnja Beki (Lulu Vilson) je besna, i to je jedina frekvencija na kojoj ovaj lik operiše. Ona je besna jer joj je majka umrla usled teške bolesti, a njen otac je ipak nastavio dalje sa životom, našao novu ženu i odlučio da započne život sa njom. Pošto Beki ne odobrava ništa od toga, sve vreme se duri i generalno ponaša kao derište.

Drugi likovi nisu ništa bolji, pa je to slučaj i sa glavnim antagonistom, Dominikom. Njega iz nekog apsurdnog razloga igra Kevin Džejms u svojoj debitantskoj dramskoj ulozi. On je i najpoznatije ime umešano u produkciju ovog filma, a koje je znano uglavnom po porodičnim i trash komedijama od sredine devedesetih naovamo, kao što je "Pol Blart: Policajca iz tržnog centra" (Paul Blart: Mall Cop, 2009.).

Dominik je nacista, a to znamo jer na svom telu ima istetoviranu ne jednu, nego pet svastika, sig rune i rajhsadlera preko grudi. Definitivno je nacista, pa tako znamo da je zao. Sem što je ovo početak i kraj njegove karakterizacije i njegovi motivi su potpuno generični, jer on traži staru nacističku relikviju koju je pre nego što je završio u zatvoru, iz koga je nedavno pobegao, sakrio na imanju Bekinog oca.

Premisa je veoma jednostavna, Dominik i njegova nacistička družina dolaze na imanje Bekine, porodice, svi sem nje bivaju zarobljeni i ona je jedina koja može da ih spasi kanališući svoj tinejdžerski angst. U suštini, ceo film deluje kao da su ga tinejdžeri sastavljali: trapav tempo, režija i montaža, a zatim i scenario pun rupa i nedovoljno razrađenih ideja će vas naterati da (pre)često prevrnete očima. Još kada se tome dodaju klišeizirani dijalozi, ovaj film vam zaista testira strpljenje.

Čak i soundtrack, koji je po meni najjači momenat filma, sa atmosferičnim mračnim temama, je veoma trapavo postavljen. Često se tema koju čujemo u pozadini ne poklapa sa onim što vidimo u sceni, ali čak i da je tu sve na mestu, ne bi izvadilo ovaj film.

Ja sam mišljenja da su teme koje su sveprisutne u revenge hororima, poput seksualnog nasilja problematične, naročito u duhu vremena u kome živimo. Ove teme mogu da  tolerišem, naročito u starijim filmovima, samo zato što mogu biti narativno opravdane. One nam omogućavaju  da se saživimo sa žrtvom i osetimo bes koji će proizvesti katarzu na kraju. Dakle, da bi revenge horor funkcionisao, moramo se emotivno investirati u protagoniste, saživeti i empatisati sa njima.

Ako uklonimo taj faktor, što je u ovom filmu već učinjeno površnim, klišeiziranim likovima, cela priča postaje farsična. Beki je potpuno nedopadljiv lik, bez ikakvog spektra emocija. Drugi likovi su jednake karikature, pa ni za njih ništa ne osećamo, tako da je celo iskustvo gledanja filma isprazno.

Ako želite dobar film u kome se dobri momci svete nacistima pogledajte "Zelenu sobu" (Green Room, 2015.), i ne gubite vreme na ovu infantilnu farsu.