Film: Amulet (Amulet)
Režiser: Romola Geri
Scenario: Romola Geri
Uloge: Karla Džuri, Alek Sekaranu, Imelda Stenton
Trajanje: 1 sat 39 minuta
Proizvodnja: Ujeinnjeno Kraljevstvo, Ujedninjeni Arapski Emirati, 2020.
Iz tog miljea karaktera vadi, odnosno naizgled sticajem okolnosti spasava sestra Kler (Imelda Stenton) i nudi mu novi put i novo sklonište u okviru domaćinstva u kom može biti koristan i voditi "bolji život" sa Magdom (koju tumači Karla Džuri) i njenom bolesnom majkom. Prve dve trećine filma biće potrošene na uspostavljanje odnosa ovih karaktera, pogotvo Magde i Tomasa i dok se priča bude razvijala i vizuelno i dramski, stvari će sve manje biti onakvim kakve se čine na prvu loptu.
Paralelno sa radnjom koja odmiče, nasuprot jasnoći koju dobijaju njegovi fleševi iz rata, u stvarnosti se komplikuju audiovizuelni utisci glavnog junaka. To često doprinosi atmosferi sna i naprezanju tenzije koja pored standardnih natprirodnih i simboličkih elemenata koji će biti uključeni u ovaj atmosferični horor, utiče na to da se često pitamo o stvarnosti stvarnosti. Za mnoge od ovih "stvarnih" čulnih utisaka morate se zapitati da li predstavljaju neku vrstu metafore kojom se autorka filma služi da bi vernije opisala tegobna osećanja unutar likova samih, a ne događaje oko njih.
Ovaj film koji lagano počinje kao drama odeva se u dekor religijske hrišćanske simbolike, kao i elemente prethrišćanskih religija uz dobro poznate trope horora o ukletim kućama, posednutosti i demonima. U poslednjoj trećini eskaliraće u veoma nasilan body horror sa revange horror klimaksom u kom neka narativna rešenja i simbolike ostaju potpuno hermetične, dok druge jasno stoje u službi uspostavljanja i osnaživanja ženskog pisma u horor žanru.
Amulet je tako moguće posmatrati kao još jedan horor o prokletstvu ukletog predmeta koji određuje sudbinu junaka i izlaže ih silama jačim od njih samih koje će izvan njihove volje odrediti dalji tok njihovih života. Istovremeno možemo ga čitati kao suptilnu studiju o grehu, praštanju i iskupljenju koja poredi upravo dva shvatanja: hrišćansko u kom je greh privatan i kroz odnos sa Bogom u pokajanju dolazi mogućnost oprosta samom sebi i iskupljenja i pagansko gde su greh i oproštaj pitanja običajnosti, zajednice i bogova koji su izvan i iznad prekršioca.
1 "Koliko još godina / znam da ću nositi / nešto što sam negde u šumi pronašao." (prevod autorke teksta)
2 "Pre vašeg Boga, drevni nisu verovali, da možeš oprostiti sam sebi, oprost nije bio tvoj da možeš da ga daš."
(prevod autorke teksta)
Režiser: Romola Geri
Scenario: Romola Geri
Uloge: Karla Džuri, Alek Sekaranu, Imelda Stenton
Trajanje: 1 sat 39 minuta
Proizvodnja: Ujeinnjeno Kraljevstvo, Ujedninjeni Arapski Emirati, 2020.
"How many years
I know I'll bear
I know I'll bear
"Before your God, the ancients, they didn't believe that you could...
Naslov ovog teksta u svojoj trostrukoj komparaciji prideva "ludo" predstavlja tri celine ovog debitantskog autorskog filma mlade glumice, scenaristkinje i rediteljke Romole Geri. Osim glumačkog i plesačkog iskustva, Romola iza sebe ima i studije engleskog jezika i književnosti te očigledan interes za filozofsku i religijsku simboliku.
LUDO
Film prati lik Tomasa, vojnog veterana koji sada živi kao beskućnik na ulicama Londona. Radeći slabo plaćenje teške fizičke poslove pokušava da skupi dovoljno novca, pretpostavka je za početak nekog novog "boljeg života".
Jasno je od početka da Tomas ima problema sa posttraumatskim stresnim poremećajem i o njegvovoj vojničkoj prošlosti saznajemo iz fleševa koji predstavljaju paralelan narativni tok kroz ceo film. On nam je nužan za razumevanje tereta krivice koji je Tomas poneo sa sobom iz "šuma rata" u prošlosti.
Lik Tomasa tumači vrlo upečatljiv rumunski glumac Alek Sekaranu. Njegova interpretacija lika u kombinaciji sa naglaskom i markantnim crtama dočaraće efikasno ambivalenciju karaktera koji je istovremeno izožen patnji, ali i efikasno potiskuje stvari iz prošlosti koje uzrokuju nesvesne autodestruktivne radnje podstaknute grižom savesti.
Jasno je od početka da Tomas ima problema sa posttraumatskim stresnim poremećajem i o njegvovoj vojničkoj prošlosti saznajemo iz fleševa koji predstavljaju paralelan narativni tok kroz ceo film. On nam je nužan za razumevanje tereta krivice koji je Tomas poneo sa sobom iz "šuma rata" u prošlosti.
Lik Tomasa tumači vrlo upečatljiv rumunski glumac Alek Sekaranu. Njegova interpretacija lika u kombinaciji sa naglaskom i markantnim crtama dočaraće efikasno ambivalenciju karaktera koji je istovremeno izožen patnji, ali i efikasno potiskuje stvari iz prošlosti koje uzrokuju nesvesne autodestruktivne radnje podstaknute grižom savesti.
LUĐE
Iz tog miljea karaktera vadi, odnosno naizgled sticajem okolnosti spasava sestra Kler (Imelda Stenton) i nudi mu novi put i novo sklonište u okviru domaćinstva u kom može biti koristan i voditi "bolji život" sa Magdom (koju tumači Karla Džuri) i njenom bolesnom majkom. Prve dve trećine filma biće potrošene na uspostavljanje odnosa ovih karaktera, pogotvo Magde i Tomasa i dok se priča bude razvijala i vizuelno i dramski, stvari će sve manje biti onakvim kakve se čine na prvu loptu.
Paralelno sa radnjom koja odmiče, nasuprot jasnoći koju dobijaju njegovi fleševi iz rata, u stvarnosti se komplikuju audiovizuelni utisci glavnog junaka. To često doprinosi atmosferi sna i naprezanju tenzije koja pored standardnih natprirodnih i simboličkih elemenata koji će biti uključeni u ovaj atmosferični horor, utiče na to da se često pitamo o stvarnosti stvarnosti. Za mnoge od ovih "stvarnih" čulnih utisaka morate se zapitati da li predstavljaju neku vrstu metafore kojom se autorka filma služi da bi vernije opisala tegobna osećanja unutar likova samih, a ne događaje oko njih.
NAJLUĐE
Ovaj film koji lagano počinje kao drama odeva se u dekor religijske hrišćanske simbolike, kao i elemente prethrišćanskih religija uz dobro poznate trope horora o ukletim kućama, posednutosti i demonima. U poslednjoj trećini eskaliraće u veoma nasilan body horror sa revange horror klimaksom u kom neka narativna rešenja i simbolike ostaju potpuno hermetične, dok druge jasno stoje u službi uspostavljanja i osnaživanja ženskog pisma u horor žanru.
Amulet je tako moguće posmatrati kao još jedan horor o prokletstvu ukletog predmeta koji određuje sudbinu junaka i izlaže ih silama jačim od njih samih koje će izvan njihove volje odrediti dalji tok njihovih života. Istovremeno možemo ga čitati kao suptilnu studiju o grehu, praštanju i iskupljenju koja poredi upravo dva shvatanja: hrišćansko u kom je greh privatan i kroz odnos sa Bogom u pokajanju dolazi mogućnost oprosta samom sebi i iskupljenja i pagansko gde su greh i oproštaj pitanja običajnosti, zajednice i bogova koji su izvan i iznad prekršioca.
Radnja će kulminirati, moram zlurado priznati, osvetničkim body horror-om koji prepun simbolike predstavlja tek samo uvod u kaznu i trijumf vrednosti "drevnih", kako ih Tomas naziva i sam, u odnosu na poimanje greha odnosno prekršaja. Pročišćenje gledaoca ne postiže se iskupljenjem glavnog lika i tako konačnim razrešenjem od svih grehova zbog kojih ga savest i muči već retribucijom nad počiniocem.
Sve u svemu ovaj film u sebi ima puno simboličkim momenata, dosta metafora, nekolicinu filozofskih pitanja i religioznih osećanja o kojima je ovde nemoguće detaljnije raspravljati bez spojlera. U svemu što je bila namera filma, može je autorka mogla i bolje, možda preciznije da se izrazi, možda finijim podešavanjima karaktera da dočara više o njima samima, možda drugim tempom priče da drži gledaoca u neizvesnosti, možda, možda...
Sve u svemu ovaj film u sebi ima puno simboličkim momenata, dosta metafora, nekolicinu filozofskih pitanja i religioznih osećanja o kojima je ovde nemoguće detaljnije raspravljati bez spojlera. U svemu što je bila namera filma, može je autorka mogla i bolje, možda preciznije da se izrazi, možda finijim podešavanjima karaktera da dočara više o njima samima, možda drugim tempom priče da drži gledaoca u neizvesnosti, možda, možda...
Ali onda to što bi uradila ne bi bio ovaj film prelepih širokih kadrova, savršeno komponovanih scenografija, koji eksperimentiše sa kognicijom i percepcijom likova, ali i filozofskim pitanjima koje je dotakla. Ipak najveći plus što se mene tiče jeste to što (možda nedovoljno razrađenom) dijalektikom gospodara i roba zadire u odnose moći između polova i njihovih rodnih uloga utvrđenim sa prihvatanjem Hrišćanstva kao civilizacijske vrednosti.
Ja ovaj film vidim kao potragu za korenom ženske snage (moći) u praiskonskim arhetipovima boginje-majke-ratnice koja raspolaže tajnama rođenja, koliko i smrti karakterističnim za matrijarhat, zato ga pre svega preporučujem svim ženama, nadajući se da ćete, drage moje, prepoznati bar deo onoga što sam i ja osetila gledajući film, te potvrditi da nisam potpuno odlepila u (zaludnom) isčekivanju zelene anarho feminističke evolucije :)
Ja ovaj film vidim kao potragu za korenom ženske snage (moći) u praiskonskim arhetipovima boginje-majke-ratnice koja raspolaže tajnama rođenja, koliko i smrti karakterističnim za matrijarhat, zato ga pre svega preporučujem svim ženama, nadajući se da ćete, drage moje, prepoznati bar deo onoga što sam i ja osetila gledajući film, te potvrditi da nisam potpuno odlepila u (zaludnom) isčekivanju zelene anarho feminističke evolucije :)
Nina Stefanija Blažević
1 "Koliko još godina / znam da ću nositi / nešto što sam negde u šumi pronašao." (prevod autorke teksta)
2 "Pre vašeg Boga, drevni nisu verovali, da možeš oprostiti sam sebi, oprost nije bio tvoj da možeš da ga daš."
(prevod autorke teksta)
No comments:
Post a Comment