ISTO, A NOVO

Film: Ormar (The Closet)
Režiser: Kvang-bin Kim
Scenario: Kvang-bin Kim, Mark Đaničelo – adaptacija na engleski jezik
Uloge: Jung-vu Ha, Jul Heo, Nam-gil Kim, Si-a Kim
Trajanje: 1 sat 37 minuta
Proizvodnja: Južna Koreja, 2020. 

 

S obzirom na to da nisam veliki poznavalac korejskog filma, niti redovno pratim ovo tržište za mene je ovaj film pravo egzotčno otkriće, tim pre što je slučajno! Korejsku kinematografiju sve je teže zaobići, svi znamo za "Voz za Busan" (Train to Busan, 2016.) i seriju "Kraljevstvo" (Kingdom, 2019.). Poznavaoci istočno azijskog horora među vama umeće da daju i bolje preprouke sjajnih naslova i sigurno neki od njih jesu u mojoj podsvesti takođe, ali nisu pri ruci sad jer su nereflektovni. 

 

Ovde imamo posla sa režiserskim/autorskim dugometražnim debijem. Kvang-bin Kim je do sada imao autorskog iskustva kaa pisac, režiser i producent nekolicine kratkih filmva, bar tako njegova stranica na IMDB kaže. S tim u vezi vidi se u filmu određena doza formuličnosti i školskog načina rada, ali to vrlo vešto kompenzuje nizom obrta koji nas očekuju kad god pomislimo da možemo pretpostaviti tok, ili konačno razrešenje priče. 

 

Isto tako vešto, a proverenim metodama, vrlo poznatim u svakom hororu koji ste gledali ikad, reditelj se služi oprobanim trikovima da upravlja napetošću tokom cele radnje. Rezultat toga je da nema praznog hoda, nema praznog trenutka nigde, tako da ukoliko u glumi postoje manjkavosti ili u samom narativu, jako teško ćete ih primetiti. Film, naizgled jednostavan lagano, ali vešto upija vas i vodi stazom horora kao jednoj vrlo bitnoj (većoj) temi, koju za razliku od većine komercijalnih filmova ne dotiče tek radi reda već od nje pravi svoju vrlo oštru potku. 

Tema filma je nestanak devojčice u novoj kući u koju se otac i kći preseljavaju kao pokušaj novog početka nakon porodične tragedije. Film se naizgled naivno, ali do kraja vrlo emotivno (za svoje pre svega zabavne i horor pretenzije) bavi temom zapostavljanja dece i odnosa u porodici koja je okrnjena tragedijom. Postavlja se pitanje odgovornosti odraslih tj. roditelja u emotivnom i psihičkom razovju dece i posledica roditeljske nemoći da se u stresnim i kritičnim situacijama nose sa vlastitim slabostima i izazovima. 

 

Ogroman i zabavan plus celom filmu je lik Nam-gil Kima koji tumači lika koji je istovremeno nužan za dalji ravoj i rasplet radnje, ali nekako uspeva da predstavlja i komično olakšanje. Trud i napor njegovog karaktera Kjong Huna tokom radnje doprinose dirljivosti poslednjih scena i njegova lična priča na neki način nadopunjuje i celu temu. Dok Kjong Hun oličava jedan od klišea u filmovima o posednutosti (detektiva/isterivača "đavola") istovremeno predstavlja i osveženje. Klišeizirane radnje koje mu sleduju kao istraživaču natprirodnih pojava i stručnom licu čiji je zadatak da se sa istim nosi, zapadnocenričnu publiku sviklu na hrišćanske insignije i folklor, osvežiće, dovoljno slično, a ipak različito, izvođenje potrebnih rituala. Scenski, ali i glumački bogato izvedeno, posredovanje sa svetom duhova čine da njegova uloga nije tek još jedna stavka u nizu elemenata filma već se doima da stvari koje čini, iako već hiljadu puta viđene gledaocu, zaista imaju neki značaj i prave razliku. 

 

Kako bilo na nekoj opštoj skali mog nepoznavanja korejskog horora ono što mogu zdravim razumom da zaključim iz viđenog jeste: ovaj film nikada neće biti kultni klasik, ali svakako bi mogao biti zapažen korejski blokbaster u rangu sa filmovima iz Džems Vanovog univerzuma "Prizivanje zla" (Conjuring Universe 2013 - ) što je za horor izuzetan uspeh! Dodatno, za razliku od nekolicine poslednjih Džems Vanovih filmova, pripadajućih pomenutom filmskom univerzumu ovaj film je urađen kako treba. "Ormar" (The Closet, 2020.) je napisan, režiran, odglumljen onako kako bi trebalo svaki pošten komercijalni horor da bude, za razliku od poslednjih izdanaka Vanove produkcije od kojih su čak dva bila na našoj listi najgorih fiilmova prošle godine. 

 

 

Za mene je ulazak u ovaj "Ormar" doneo podsetnik da čak i kada imamo posla sa stvarima koje smo hiljadu puta videli, ne znači da imamo posla sa uvek istim stvarima. Tamo gde filmska ekipa, počevši od reditelja, nije lenja i priča sama, ma kakao stara, uvek može biti nova, zabavana i osvežavajuća. Toplo vam preporučujem ovaj film, pogotovo ljubiteljima franšize "Prizivanje zla", jer ovako su trebali da izgledaju poslednja dva filma te franšize: "Anabel dolazi kući" (Anabelle Comes Home, 2019) i "Prokletstvo ožalošćene žene" (The Curse of La Llorona, 2019.). 

Vama ostalima preporučujem da kada budete hteli da se zabavite, a možda malko i zagrcnete suzicama na kraju filma, pogledate ovaj tip-top komercijalni debi jer ima pravu meru elemenata koje bi ga učinile i popularnim i kvalitetnim istovremeno.

Nina Stefanija Blažević