NEPRAVEDNO NEZAPAŽENA ADAPTACIJA

Film: 1922. (1922)
Režija: Zek Hildič
Scenario: Zek Hildič
Uloge: Tomas Džejn, Moli Parker, Dilan Šmid
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

2017. godina je bila krcata adaptacijama dela Stivena Kinga, sa četiri filma i dve TV serije. Na ovom blogu smo recenzirali neke od njih, ali neke stvari su prošle ispod radara, jer su nam neki drugi horori odvukli pažnju. Sada sa našim mesecom posvećenim Kingu, pokušaćemo da ispravimo nepravdu i bacimo pogled na drugu po redu Netflixovu produkciju baziranom na romanu ovog autora.

Ovaj film iako ima svoje kvalitete, prilično je ostao u senci "Džeraldove igre" (Gerald's Game, 2017.), koja nas je sve prijatno iznenadila. "1922." je mnogo manje dinamična i originalna, ali odlična atmosfera i fenomenalna gluma nadoknađuju to. Što se tiče glume, pre svega mislim na nosioca priče, Vilfreda Džejmsa koga tumači Tomas Džejn, koji je veteran Kingovih adaptacija, sa "Maglom" (The Mist, 2007.) i "Zamkom za snove" (Dreamcatcher, 2003.).

U ovoj priči, on igra sredovečnog zemljoradnika, koga zatičemo u hotelskoj sobi u Nebraski gde sedi i piše svoju ispovest. Pripovest ćemo slušati iz njegove perspektive, počev od priznanja užasnog dela koje je počinio osam godina ranije, 1922. godine. Naime, on je ubio svoju ženu da bi se domogao njenog dela zemlje, a retrospektivna naracija će nas upoznati sa tim kako je došlo do tog užasnog čina, kao i sa širom tragedijom porodice Džejms.

Upravo je ovo pripovedanje iz perspektive farmera, koji je čitav život proveo na imanju ono što daje šarm celoj priči. On je prost čovek, težak koji veruje u Boga i u to da je čovekovo imanje njegov ponos, pa će nam njegova vizura dati uvide poput toga da: "Ubistvo je greh. Ubistvo je prokletstvo. Ali ubistvo je i posao." Utisku doprinose i sitni detalji koje je Džejn uneo u ovog lika, poput Nebraskanskog akcenta rekonstruisanog prema zvučnim snimcima iz dvadesetih godina XX veka, kao i sitne facijalne ekspresije koje su organski utkane u Vilferdov karakter. 

 

I ostatak glumačke ekipe je odradio sjajan posao, poput Moli Parker, koja igra Vilfredovu ženu Arlet, koja je snažan ženski lik sa snovima o velikom gradu u kome će dokazati svoj krojački talenat. Takođe, mladi Dilan Šmid se potpuno uneo u ulogu emotivnog mladića Henrija, koji je rastrzan na tri strane, između oca, majke i svoje devojke Šenon (Kejtlin Bernard).

"1922." je u suštini psihološki horor dosta sporog tempa, iako ima par eksplicitnih i upečatljivih gore momenata, nije naročito nasilan. Ovo je u suštini dobra stvar, jer stavlja fokus na torturu kroz koju prolazi Vilfred u svom umu dok pokušava da se nosi sa krivicom. Džejn je ovo predstavio maestralno, igrajući jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri.

Česta zamerka adaptacijama Kingovih dela je što površno uranjaju u moralnost likova koja je jedan od centralnih motiva priča ovog autora, fokusirajući se pri tome na građenje sveta i pripremanje za lansiranje franšize koja će ga unovičiti. Iako sam samo površno upoznat sa literarnim predloškom, mislim da je u ovom slučaju Zak Hildič uspeo odmereno da odseče marginalne detalje priče i da u potpunosti uroni u moralne turbulencije svojih likova, dodajući celom filmu svoj lični pečat tamo gde je napravio odstupanja od originala.

Kada smo kod Hildiča, moram priznati da mi je ovaj australijski reditelj potpuno nepoznat. Pogled na njegovu filmografiju otkriva nam da je na sceni još od 2003. godine, ali nijedan naslov mi nije poznat. Uzevši u obzir sve to, kao i budžet TV produkcije, ovaj mladi autor je odradio odličan posao kako u adaptaciji scenarija, tako i u rediteljskoj stolici.

S obzirom na to da nas adaptacije dela Stivena Kinga prate u poslednjih četrdeset godina i po svemu sudeći ne planiraju nigde da odu, gledanje ovih filmova je uvek kao kocka. U ekranizovanju njegovih priča i romana su se okušali svi, od renomiranih reditelja, poput Kjubrika, Romera i Kronenberga, do potpunih anonimusa poput Hildiča. A za uspeh filma ne garantuje gotovo ništa. Neki koji su igrali na sigurno su potpuno omanuli, a neki od kojih niko nije očekivao ništa su prijatno iznenadili.

Drago mi je da mogu da kažem da je ovaj film u desetinama filmskih i televizijskih adaptacija Stivena Kinga uspeo da uđe među uspelije, iako je potpuno nepretenciozan i gotovo nezapažen. Preporučujem svim ljubiteljima psihološkog horora i Kingovog opusa.

Aljoša Tomić