PODELJENE EMOCIJE

Film: To - Drugo poglavlje (It Chapter Two)
Režija: Endi Muskijeti
Scenario: Gari Duberman (prema istoimenom romanu Stivena Kinga)
Uloge: Džesika Častejn, Džejms Mekavoj, Bil Hader
Trajanje: 149 min

Produkcija: SAD, 2019.

Napokon nam je stigao dugo očekivani nastavak filma “To” koji je odličan i koji je pokupio dosta pozitivnih kritika. U nastavku se vraćamo “klubu luzera”, njihovim životnim pričama i njihovoj misiji da jednom za svagda ubiju To.

Naime, prvi deo okršaja sa Penivajzom je postavio vrlo visoke kriterijume u kvalitetu priče i dosta se očekivalo od nastavka. I ne mogu reći da je nastavak loš, naprotiv, dobar je, u nekim momentima čak i odličan, ali ne onoliko dobar kao prvi deo.

Zapravo, veoma mi je čudno što ću reći to što ću reći: najveća greška ovog filma je što se u dobroj meri držao knjige, pa ima dosta produženih scena koje realno gledano u filmu nemaju opravdanja (na primer, kada Bil u antikvarnici nailazi na svoj stari bicikl). Zanimljivo je to što se znatno češće kritikuju filmske adaptacije koje su se previše odvojile od knjige. Stvar je u tome što se film razdvaja od knjige u ključnim momentima, o kojima ću više govoriti kasnije.

No, ono na šta bih se sada orijentisala nije sam drugi deo filma, već postavka oba poglavlja, zbog čega je drugi deo filma osuđen da ostane u senci prvog. Iako sam rekla da se film drži knjige, on to ipak ne radi u potpunosti, jer ju je praktično rascepao na dva dela. U knjizi radnja se odvija uporedo, pa se najveće borbe između To i dece i To i odraslih nalaze u drugoj polovini dela. A što se filma tiče, reditelji su se odlučili da ne slušaju knjigu nego da film snime hronološki, pa je prvi deo posvećen deci luzerima, a drugi luzerima 27 godina kasnije. I mislim da je to mnogo oduzelo na atmosferi drugom poglavlju filma. Praktično su presečene radnje koje nisu bile bez razloga isprepletene.

U tom smislu, “To - Drugo poglavlje” nam ne pruža ništa novo. Dakle, imamo iste likove koji su samo stariji i koji i dalje imaju istu misiju, da ubiju To – plešućeg klovna. Ne mogu da se ne zapitam zašto nastavak filma sa tako prostom radnjom traje maltene tri sata. A čak i u ta tri sata kao da nije posvećeno dovoljno pažnje starijim likovima. Ima mnogo flešbekova, što jeste sasvim na mestu, ali mi daje utisak kao da se reditelji oslanjaju na to kao da već tačno znamo ko su ti likovi. Sadašnjim životima likova se posvećuje veoma malo vremena, jer ih treba što pre ubaciti u akciju, pa su ostali nekako nedovršeni. Nemoguće je da neko sa dvanaest godina ima iste strahove kao sa trideset i devet.

Radnja jeste zbrzana, da bi se likovi što pre vratili u Deri i ponovo bili na okupu. A onda To kreće da ih opseda i moram primetiti da više uopšte i nije tako tajanstven, ima ga u većini scena. A njegovo prečesto pojavljivanje su pokušali da učine strašnijim sa stalnim džamp skerovima. 

No, film nije ostavio samo negativne utiske. Prvo što moram da pohvalim jeste glumačka ekipa koja je uspela da nam vrati taj stari vajb kako je klub gubitnika i dalje nerazdvojan i na okupu nepobediv. Humor je fantastičan, naročito između Edija (Džejms Renson) i Ričija (Bil Hader). A glumac koji igra Ričija – Bill Hader je dao filmu posebnu harizmu. Čak sam i naišla na informaciju da se govorka da će biti nominovan za Oskara za ovu ulogu. Bil Skarsgard je isto briljirao kao Penivajz, možda i više nego u prvom delu.

Samo zbog odlične glumačke postavke i njihovih izvedbi ponovo počinjemo da volimo likove i brinemo za njih kao u prvom poglavlju. Jer njihovim sadašnjim životima je posvećeno toliko malo vremena, da sam barem na početku filma stekla utisak kao da su nam stranci, što u suštini i jesu bili i publici i međusobno. I to je sasvim prirodno, ne može da se očekuje za ekipu koja se nije videla toliko godina, da bude povezana kao ranije.

Rekla bih da je to ujedno bio i najveći izazov čitavog filma - vratiti se u te dečije cipele, ponovo verovati da su čuda, uprkos svemu, moguća. Tako gledano, “To - Drugo poglavlje” je odličan podsetnik koliko je perspektiva važna kada je u pitanju horor film. Dečijem umu je klovn mnogo jeziviji nego odraslom, i sam pojam snimanja horora sa detetom kao protagonistom jeste posebno strašan, neprijatan i dodatno jeziv i to Stiven King veoma dobro zna da upotrebi. Zato drugo poglavlje filma nije jednako strašno, gubi se taj šmek samim tim što su likovi 27 godina stariji, ali to ne znači da je sva jezivost izgubljena, već da je drugačija. Upravo iz tog razloga i ima toliko prisećanja u filmu, kao i dodavanja novih scena iz perioda kada su likovi bili deca, da podsete i nas, a i same likove (s obzirom na to da su bukvalno zaboravili šta se zbilo) horora kroz koje su zajedno prošli.
 

Zajedno je tu i ključna reč. Zadatak “Drugog poglavlja” jeste da obnovi zaboravljene veze, ponovo iseče davno zarasle rane. Sam taj proces kao da nije dovoljno traumatičan, već se i likovi moraju suočavati sa Penivajzom koji ih napada u sadašnjem trenutku. Tako da je film poprilično napet, od početka do kraja. Ima dosta akcije, zaista strašnih scena, pozadine koja nam je poznata, ti neki elementi čine film vrlo dobrim.

No, ono što je meni privuklo pažnju je što smo u ovom poglavlju morali zbog prirode radnje malo dublje da zagrebemo ispod površine i saznamo šta je To u stvari. To se donekle, ali ipak ne dovoljno objašnjava sa Čudovim ritualom, otkriva se da su se i Indijanci sukobljavali sa To kad je bio u sasvim drugom obliku (nalik ogromnom pauku). Prvi deo nam ne govori o poreklu To, već možemo sami da pohvatamo iz različitih scena da ono uzima obličje najvećih strahova onog koga napada, ali da se ipak najčešće odlučuje za oblik klovna Penivajza iz razloga što su mu deca najčešća žrtva, zbog njihove čistote i naivnosti. Bil je istraživanjem uvideo da se To pojavljuje na svakih 27 do 30 godina, i da ga uvek probude neke velike tragedije, masakri, ratovi, požari i slično.

Slede spojleri, obeležite tekst ako želite da pročitate:

U par momenata se otkriva šta je To: kada se vide okrugla svetla koja plove podzemljem (koji, zapravo, predstavlja krater koji je nastao kada se To srušilo na Zemlju) ispod Derija i kada na samrti sam za sebe kaže: „Ja sam proždirač svetova“ I to je to. Film ne ide mnogo dublje. A postoji mnogo šira priča iza svega toga koja je ispričana u knjizi i koja knjigu čini zaista izuzetnom. Ta pozadina priče je i razlog zašto su kao deca, a i odrasli luzeri mogli toliko da povrede To. Nekako sam očekivala da će se dati veći akcenat na tu priču u ovom delu filma. No, logički gledano, da je to reditelju bila namera pozabavio bi se time od samog početka. Što nije dobar korak, jer ostavlja gledaoce koji nisu čitali knjigu bez jedne vrlo važne dimenzije za razumevanje čitavog filma.

U svakom slučaju “To - Drugo poglavlje” nikako nije loš film i svakako zaslužuje da mu posvetite ta nepuna tri sata. Ima veoma dobre elemente i šalje snažnu poruku da je čudovišta, spoljašnja, a i ona unutrašnja moguće ubiti ako imamo dovoljno vere, volje i odlučnosti za tako nešto. Ipak nije bolji od prvog dela, ali to nekako nije ni moguće zbog samog načina snimanja filma. Mislim da je režiser od početka upao u klopku kada je rešio da rascepi knjigu i snima hronološki, pa je ispalo da je početak bolji od finiša. Možda bi celokupan utisak bio bolji kada bi film od početka išao uporedo sa knjigom, a možda čak ni tad ne bi mogao da ispiriča sve što je potrebno da bi se radnja u potpunosti razumela. Tako smatram da je za ovakvo delo zapravo neophodna jedna temeljna serija.

Jovana Petković