ZAMKA ZA ANTINOMIJE

Film: Zamka za snove (Dreamcatcher)
Režiser: Lorens Kasdan
Scenario: Viliam Goldman i Lorens Kasdan po romanu Stivena Kinga
Uloge: Morgan Frimen, Tomas Džejn, Džejson Li, Demijen Luis, Timoti Olifant
Trajanje: 134 min
Proizvodnja: SAD, 2013.

Na zahtev čitalaca, a dok smo još u mesecu Stivena Kinga, ili Kingovom septembru kako smo ga nazvali, recenziramo za vas jednu sad već stariju adaptaciju Kingovog dela "Zamka za snove".

Istoimeni film u svojoj produkciji uspeo je da okupi vrlo talentovanu ekipu, počevši od reditelja Lorensa Kasdana. Kasdan, sad već legenda koji je kao producent, režiser ili scenarista radio na nekim od najvećih franšiza u filmskom, ali i svetu video igara, između ostalog na Ratovima Zvezda, Indijane Džounsa i niza autorskih filmova. Glavni scenarista Vilijam Goldman ima karijeru dugu preko preko pola veka i znate ga po filmovima "Stepfodske supruge" (Stepford Wives, 1975.), "Svi predsednikovi ljudi" (All the President's Men, 1976.), "Mizeri" (Misery, 1990.), "Maverik" (Maverick 1994.)... A i uloge su završile u pravim rukama od kojih verovatno najbolje znate Morgana Frimena, zatim, talentovanog Tomasa Džejna kome ovo nije jedino ostvarenje po delu S. Kinga (1922, The Mist), Timotija Olifanta, Džejsona Lija i preostale.

Uz budžet od 68 miliona dolara i ovaj spisak profesionalaca, koga se niko ne bi postideo, šanse za uspeh ovog, u najavi velikog filma, bile su ogromne. Ipak, kako se to često sreća okrene, pogotovo kada su adaptacije knjiga u pitanju, izgubili bi. Film je dobio izuzetno loše ocene i od fanova knjige i od zvanične kritike. Glavna zamerka se odnosi na potpuno odstupanje kraja u odnosu na onaj u knjizi, kao i na činjenicu da su mnogi momenti iz knjige, bitni za karakterizaciju likova i dubinu priče izostavljeni ili izmenjeni na uštrb akcije, CGI efekata i gore-a. Tako je bilo u zvaničnim vestima pre nešto više od 15 godina.

A sada, 16 godina kasnije, Srbija – mogući spojleri za one koji nisu gledali (ukoliko takvi postoje)

Radnja filma prati četvoricu odraslih ljudi koji odlaze na odmor u kolibu u šumi, gde love i sa nostalgijom se prisećaju detinjstva već dvadeset godina za redom. Ova četvorica prijatelja – od početka filma se vidi, iako žive kao regularni ljudi, daleko su od regularnih. Ono što ih vezuje jesu uspomene na zajedničkog prijatelja iz detinjstva i iskustva sa njim koja su ih odredila za ceo život. Ispostaviće se da su njihvi životi time isprepleteni i predodređeni da vode do sadašnjeg trenutka u kome će biti prinuđeni da na ovaj ili onaj način odigraju ulogu u spasavanju sveta od naročite (ne mogu ovo da kažem, a da se ne nasmejem bar u sebi) vrste parazita poreklom iz svemira.

Ja sam čitala knjigu, (prvi put kao tinejdžerka) sad već ne znam ni koji broj puta i film pogledala bar tri puta. Dugo mi je ovo bila potpuno urnebesno čudesna knjiga (zbog čega sam joj se više puta vraćala) – da, to sam rekla. A što se tiče filma, za razliku od brojnih fanova, uglavnom nemam ništa protiv. Film je solidan – i to sam rekla. U smislu kvaliteta ono što ne zadovoljava jeste to koliko se razlikuje kvalitet montaže u provom i drugom delu filma.

U prvom delu dok pratimo radnju, ma koliko ona (ne)bila konfuzna i zatvorena u sebe onima koji nisu čitali knjigu, prelazi u kadrovima, dinamika radnje i kompozicija celina (životi četiri prijatelja, njihov susret, dinamika odmora i sve do prve eksplozije crvene izmaglice pred vratima kupatila, izleda nekako tečno, ma kako sumanuto bilo. Nakon toga menja se dinamika filma i menja se način na koji se scene nižu. Takođe film dobija znatno sporiji tempo, iako akcijske scene postaju sve brže i napetije.

Ovo je naravno nužno i zbog nove atmosfere i zbog činjenice da vanredno stanje u kome se naši junaci nalaze tu dobija svoju punu snagu – predstavlja vrhunac zapleta. Ali zbog toga izgleda i da je film podeljen u dva dela, prvi u kome je neko pokušao da prenese Kingovu knjigu na ekran i drugi deo, monster, sci-fi horor koji je zarobljen u ontologiji (i jeziku) četvorice muškaraca suočenih još jednom sa istim problemom – suprotstaviti se siledžijama čija brutalnost izaziva i gađenje i strah, ali i inat.

.

Delimično takav osećaj je bio i u prvom čitanju knjige. Iako sad već veoma davno, kao kroz crvenu izmaglicu (na kojoj je King dosta insistirao pišući) sećam se iznenađenja, ali i mučnine kako se smenjuju suočeni sa apsurdom da su glavni neprijatelji "guzne lasice"¹. Ok, ne samo one, ali znate na šta ciljam! Smenjivale su se sekvence knjige jer zaplet unutar zapleta, unutar zapleta, stalno je uspevao da iznenadi sam sebe i ode tamo gde ga niko nije očekivao. 

Od mističnih moći, do vanzemaljaca, opšta papazjanija utkana u belinu i ciču zimu snežne oluje u Mejnu izgledala mi je povremeno kao da je King zapatio neku vrstu snežnog ludila i sam. Ono što je bitno jeste da na kraju knjige nisam mogla da procenim, memorišem i uhvatim rasplet, odnosno sam kraj. Da li se sve događalo samo u nečijoj glavi, ili je bilo stvarno. Taj osećaj me nije napustio ni nakon sledećih čitanja.

Iako predstavlja, kao i mnoga Kingova dela mešavinu vrlo poznatih motiva iz njegovog ukupnog rada – kao što je onaj o odrastanju i vršnjačkom nasilju, suprotstavljanje zlu koje potiče iz kosmosa, klasutrofobiji karantina u malom mestu suočenom sa pretnjom koja dolazi iz "magle", nošenje sa besmislom rutine u svakodnevici. Sve to naravno smešteno unutar kulisa jedne od omiljenih Kingovih pozornica - okruga Mejn, ovo jeste i nije King koga poznajemo.

Kasnije sam saznala da je knjigu pisao na vrlo teškim lekovima, nakon saobraćajne nesreće u stvarnom životu, koja će ga značajno obeležiti, kao i njegove likove unutar filma, uostalom. Knjiga je droigrana i terapijska istovremeno, amortizacija stvarnosti i nemoći u kojoj se i sam nalazio. Pisao ju je rukom iz kreveta i najzanimljivije – prvobitno je trebalo da se zove Tumor (Cancer).

Nije tajna da su mnogi filmovi po njegovim horor delima u stvari prave katastrofe, dok su drugi više dramski, sasvim solidna ili čak odlična ostvarenja, ali ovde nije pitanje samog prenosa književnog dela u drugi medij, što je česta tema i kriterijum kad imamo ovakav slučaj. Ukoliko bi se bavili time koliko film dosledno film prati knjigu, možemo reći da to jeste i nije slučaj. Možda su izmenili kraj, ali su zadržali sav sleng četiri prijatelja oličen u frazama kojima se u stvarnosti niko ne služi, a koji konstituše njihov svet i relevantan je za uspostavljanje likova i njhovog odnosa. Reference na detinjstvo su prisutne, ali odrasli likovi u najvećoj meri karakterno samo pretpostavljeni itd. Zadatak filma nije da doslovno isprati sve dijaloge u knjizi već ispriča tu priču uverljivo svojim jezikom.

Meni lično najinteresantnija je činjenica da je naslov knjige trebalo da bude Tumor (Cancer), a da peti prijatelj koji povezuje naša 4 glavna lika zaista polako umire od leukemije. Uzevši u obzir metaforu zamke za snove bez obzira da li je peti dečak (Dadic - Doni Volberg) vanzemaljskog porekla ili ne, ono sa čim se svi oni suočavaju, jeste zdravom razumu apsurdno i vanzemaljsko koliko i "guzne lasice" – a to je bolest. Činjenica da tumor, odnosno rak ni danas nije bolest koja se lako leči, nema načina da se sasvim preventuje, a često se vrlo kasno i iznenada otkriva i teško se predviđa dalji tok bez obzira na lečenje – jednako je jeziva kao i bilo koja vanzemaljska invazija.

Kada umire deo detinjstva koji te konstituiše, tako nepredvidivo i sasvim izvan tvoje kontrole, najveća pretnja sa kojom se suočavaš jeste sačuvati zdrav razum i životni smisao. Ja ne znam da li je King hteo da kaže sve ovo, ali sećam se da je to bilo jedino objašnjenje kojim sam mogla do kraja sebi da pojasnim ovu knjigu, a da osećam da je kompletno. U tom smislu mi je žao što film nije ostavio više mesta karakterizaciji likova, što odnos PET odraslih prijatelja nije imao više mesta da se razvija u samom filmu, to bi dodalo dimeziju stvarnog užasa i drame koja bi ovom filmu dala trajnu vrednost. 

U svakom drugom slučaju, onima koji vole ludu vožnju sa zapletima koji preskaču iz toka u tok radnje i body horror izveden do nivoa apsurda, toplo preporučujem da ovaj film pogledaju bez predrasuda, ako ništa, naći će da su obrve pukovnika Kurtisa (Morgan Frimen) très chic!

Nina Stefanija Blažević

1 Prim. autorke – original: "shit weasels" - prevod je moj i slobodan jer ne mogu da se setim kako je glasio na srpskom jeziku u knjizi